Svet nakon rasprsnuća

Bilo je neko takvo vreme – mlađi od 35, možda i od 40, ne sećaju ga se – kada je „na ovim prostorima“ Liban bio metafora, i to jaka i opasna. Tamo negde pred „godine raspleta“, jedan će prgavi hrvatski levičarski pisac potonje tragično-bizarne sudbine napisati negde da je stanje u sve uzdrmanijoj Jugoslaviji zapaljivo jer je (ako se dobro sećam) „Bog daleko, nebo visoko, a Libanon tako blizu“, pa su ga onda razni zbog toga napljuvali jer da kakav crni Liban u našoj zbratimljenoj socijalističkoj zajednici etc.

foto: claude truong-ngoc / wikimedia commons

Jer, da, Liban je (kao i njegov glavni grad Bejrut) u to vreme bio metonimija građanskog rata, ili etničko-verskog, pre Liban nego bilo koja druga neuralgična tačka na planeti. Izbledela je odavno ta slika, evo danas i u postranjenoj (i post-ranjenoj) Srbijici imamo nekoliko libanskih restorana, to jest, ako ove mlađe, naročito hipstere, Liban uopšte na nešto asocira, onda je to na humus i šavarmu…

Amin Maluf (Maalouf; rođ. 1949), libanski Arapin hrišćanske vere, odrastao je i formirao se u Bejrutu koji još nije bio metafora krvavog sektaškog raskola, nego prestonica možda (uz Izrael) „najzapadnije“, najsekularnije i po mnogo čemu za život najbolje zemlje Srednjeg Istoka, iliti Levanta, kako ga Maluf radije naziva. Sve će to nestati jakože dim u krvi, besu i b(r)uci rata „svih protiv svih“ koji neće razoriti samo ljupke ulice i gradove, nego jedan vekovima građen suptilan preplet muslimanskog, hrišćanskog i jevrejskog sveta, i svih bezbrojnih podvarijanti svakoga od njih. A kako to izgleda kada se ta Pandorina kutija jednom otvori – to gledamo do dan-danas, možda manje akutno u Libanu, ali odmah iza ćoška sve još gori, od Sirije do Iraka. I sve je to deo jedne te iste ljepljive smjese upitnika, širom globusa, a i te kako i na Balkanu, onom Balkanu koji će u osvit devedesetih od Libana preuzeti ulogu stanovite morbidne metafore.

Taj će umetaforeni Liban Maluf napustiti ne želeći da sudeluje u jednoj permanentnoj degradaciji, no takve „čiste ruke“ nisu jeftine, koštaju svog „posednika“ i te kako, emotivno i na razne druge načine. Ali i produbljuju dragoceni uvid u složenost sveta koju nasilno „pojednostavljuju“ svi ti apsolutizovani ubilački identiteti – kako se, ne slučajno, zove izvrsna Malufova esejistička knjiga (v. Vreme br. 671).

U međuvremenu, Maluf se proslavio kao pisac francuskog jezika, te je i kod nas mnogo prevođen; slično kao i Orhan Pamuk, u nekim je delima – obično onim najpopularnijim kod tzv. široke publike malo odviše „orijentalistički“ za moj ukus, no u drugim je zato jedan od najboljih dijagnostičara traumatične savremenosti. Među ove potonje svakako spada i njegov najnoviji roman Dezorijentisani (prevela Vesna Cakeljić; Laguna, Beograd 2013).

U fokusu ovog romana nešto je što se bez preterivanja može nazvati rasprsnućem sveta. Jer, baš je to predstavljao rat za društvo mladića i devojaka, mladih intelektualaca koji su se družili, odrastali zajedno (sa svim što uz to ide…), „tražili se“, pomalo pomodno čegevarisali i levičarili, seksualno eksperimentisali, i šta se već sve radilo tih sedamdesetih, ili bilo kada, uostalom… A onda je došla Apokalipsa, između ostalih i kao startni pucanj za njihov trajni razilazak. Decenije će proći da se neće videti, za neke se neće ni znati pouzdano šta je bilo s njima, drugi će se udaljiti ili teško posvađati. „Hrišćanski ateista“ Adam kao nosiva ličnost romana, koju je gotovo neizbežno dešifrovati i kao neku vrstu autorovog alter ega, ostvariće na Zapadu karijeru uglednog istoričara, nikada se ne vraćajući u Liban (ime zemlje i njenog glavnog grada ni jednom se u romanu ne spominje, što je poetički opravdano, i nimalo ne zamagljuje vrlo jasnu vremensko-prostornu lociranost priče). Iznenadni poziv Murada, starog, zapravo bivšeg prijatelja na samrti naglo će ga vratiti u zemlju rođenja: čovek koji je, za razliku od njega, tokom rata ostao u zemlji i prihvatio pravila igre koja je takva da se u njoj naprosto ne može ostati „čist“, a što će stvoriti ničim ispunjivu provaliju između njih, poželeće da ga vidi pre smrti, da svedu račune u beskrajno komplikovanoj aritmetici prijateljstva, lojalnosti i izdaje. Umreće Murad, ipak, pre nego što bude moguće da se sretnu, ali će zato iznenadni povratak u zavičaj naterati Adama da stupi u vezu sa drugima iz „starog društva“ u pokušaju da ih još jednom okupi na jednom mestu, formalno u počast preminulom prijatelju, suštinski recimo zato da jedni drugima i sami sebi objasne šta je to što im se dogodilo… Skeptični hrišćanin bez vere, izgnani Jevrejin, katolički kaluđer, liberalni homoseksualac, bogati sekularni musliman, fanatizovani islamista – to su neki od nekadašnjih prijatelja u svojim današnjim izdanjima, i to su, dakako, neke od čestih libanskih, levantskih, balkanskih sudbina… A onda, tu je, bogme, i Žena, „lepa Semi“, Semiramida, jedna od onih neostvarenih ili izgubljenih „lina koen“ iz bivših života; može li se to što je za mladosti „propušteno“ nadoknaditi, i koliko je hrabrosti potrebno za to?

Maluf je u Dezorijentisanima sve samo ne dezorijentisan, nego svoju priču vodi majstorski, tako da ovih 462 strane pročitate nadušak, ne samo zato što – ako niste upravo tresnuli s Marsa – ne možete a da u priči o sudbinama Libanaca koji su imali sve razloge da veruju da im je život namenio nešto bolje od gacanja po blatu jednog naposletku ipak beznadežno trivijalnog „etničkog konflikta“ (naime, svaki je takav; Malufov rezoner će reći: „Ovde, na Levantu, ne bavimo se verovanjima, nego pripadnostima. Naše veroispovesti su plemena, naša religiozna revnost jeste jedan oblik nacionalizma…“) ne prepoznate nešto što vas se duboko i intimno tiče, mada bi za vas svakako bilo bolje da tome nije tako… Pri tome, Maluf, odnosno njegov pripovedač, rezonuje ali ne docira, prosuđuje ali nikome ne presuđuje, nastoji da svaku „istinu“ sagleda sa raznih strana, ali i ne „izravnava“ po svaku cenu ono što se izravnati ne da. A šta je, ako ne to, odlika suptilne književne kulture i, da prostite, talenta: to da dopusti svojim likovima i kontekstu koji ih određuje (između ostalog i kroz otpor tom istom kontekstu!) da prožive svoje sudbine – ne baš umesto čitaoca, nego tako da se čitalac u njima jasno ogleda, što nije nužno prijatno, ali je uvek oslobađajuće.