O Kirču Arsovskom nisam znao baš ništa. Nisam znao da postoji. Nikada nisam čuo za kultni kumanovski bend T.B. Tračeri, pojma nisam imao ko im je frontmen, nisam čitao kolumne Arsovskog u „Novoj Makedoniji“… Za mene koji živim duže od četvrt veka u Amsterdamu, Kirčo je izronio out of the blue, niotkud na Fejsbuku. Od tada, on je moj omiljeni treš umetnik drvenih bojica.
Kao što su karikature Garyja Larsona strip, tako su i crteži Arsovskog naravno strip. U njima vrvi od stripskog idioma. Ovakvu snagu underground izraza, barem na Balkanu, nalazim još jedino kod velikog majstora alternative Wostoka. Arsovski, međutim, kreira potpuno osobeni stripski idiolekt u samo jednom prizoru, stvarajući „bezbroj“ varijacija na srodne teme. Duboko zahvata u samu srž underground stripa, mada su njegove reference opštije, a kreativno su odlično promišljene. Od Disneyjevih filmova do Andyja Warhola, kemp pristupom Arsovskog obuhvaćen je široki opseg pop kulture i palp fikcije. Mada ćete teško detektovati tragove njegovih čitanja starih stripova iz „Politikinog Zabavnika“ iz šezdesetih, i ovo je detalj koji doprinosi punoći raspona kulturoloških referenci.
Junaci njegovih drama iscrtanih drvenim bojicama su kriminalci, ološ, političari, sponzoruše, vojnici, generali, sitni prevaranti, krupne hulje, kurve, marginalci, bestidnici svih mogućih vrsta. Na jezičkom nivou njegovi crteži su urnebesno cinični. Ogovaranje, prevara i ogoljena lažljivost u dijalozima se srozavaju do egzistencijalne denuncijacije onoga ko izgovara repliku. A uvek je dodat pokušaj glamura, njegova grotesknost je neophodni sastojak univerzuma Arsovskog. Reč je o persiflažama holivudskih junaka i junaka mentalnog pejsaža koji nas okružuje, ogrezlog u politiku i korupciju. Fraza „politikin zabavnik“ ovde zadobija potpuno druge konotacije.
U najboljoj tradiciji crnog talasa, u tonalitetu Živojina Pavlovića i Dušana Makavejeva, Arsovski izriče sud o životu: „Kič će nas uvek podsećati koliko je život tužan. U kiču ima dubljeg misticizma nego u knjigama Dostojevskog i Borhesa… Istina mi nije poznata ili je toliko dobro maskirana da ne mogu da je prepoznam.“ … „Slikam idiotski način života. Nervozne, histerične reakcije ljudi…“
Poigravanja sa kičem i trešom su samo srce poetike ovih crteža. Brutalno poetičan? Da, upravo tako. Hiperprodukcija (2000 godišnje, u proseku tri crteža dnevno) je u manijakalnoj harmoniji s njihovom poetikom. Spodobe, političari, transvestiti, silovatelji… Svi se oni prepuštaju sladostrastima tela, groteskno erotičnim, homoerotičnim i transrodnim eskapadama seksualne pohlepe, „najniže ponude“ iz porno videoteka. Šarene boje Kirčovog strip noara. Strip kao jezik medija, ali i strip kao striptiz, seksualno, političko i socijalno svlačenje. Ogoljavanje života u njegovom jadu i bestijalnoj, tako ljudskoj žudnji za uživanjem – što prljavijem ako je moguće, please! Kirčo Arsovski obgrljava grotesku kao jedno od najmoćnijih ironičnih sredstava.
Vredno je truda naslućivati kreativne poluge koje pokreću ove crteže u kojima se krije „monstrum bestidnosti“ i shvatiti značaj subverzivnog kreativnog čina Arsovskog za kulturnu scenu. Jer, kultura je najživlja upravo kada izazivački preispituje kanone trivijalnosti. Kolor koji on postiže drvenim bojicama je čaroban jer uspeva da rekreira svu arhaičnost, nespretnost sanjanja glamura i lažnu nevinost prohujalih vremena, a palp je uvek – nostalgičan. Majstorsko oponašanje crteža kakve smo tajno crtali po školskim sveskama i po javnim WC-ima, ali u boji. Uostalom, i stripovi u starim „Politikinim Zabavnicima“ su imali boju…
