Strast igre

Bio bi to munjevit, ali ne tako neobičan uspon jedne mlade, talentovane glumice, da je pozorišni reditelj Roberto Čuli 1980. godine u Beogradskom dramskom pozorištu nije video u ulozi Roz Doranž u predstavi Harold i Mod. Iste večeri pozvao ju je da igra u njegovom Dekameronu 81, a posle je poveo sa sobom u Nemačku, u tek osnovano pozorište „Theater an der Ruhr“. Nekoliko godina kasnije je umrla, a Jovan Ćirilov je u „Politici“ napisao: „Otisnula se u drugi svet, u drugu kulturu i u drugi jezik, da bi tamo u Nemačkoj, u najrazvijenijoj pozorišnoj sredini Evrope, postala jedno od najvećih imena mlađe generacije.“ I to je ono zaista neobično u karijeri Gordane Kosanović: preko noći je postala pozorišna zvezda u zemlji u koju je došla bez znanja jezika. Jedna od najprestižnijih evropskih glumačkih nagrada koja se dodeljuje u Nemačkoj nosi njeno ime.

Pre nego što je otišla sa Čulijem, u Beogradu su je zapamtili po ulogama u Ateljeu 212, Beogradskom dramskom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom: u Kanetijevoj Svadbi, u Santa Maria Della Salute Velimira Lukića igrala je Lenku Dunđersku sa Zoranom Radmilovićem koji je igrao Lazu Kostića… Snimila je nekoliko filmova: Čuvar plaže u zimskom periodu i Pas koji je voleo vozove Gorana Paskaljevića, Piknik u Topoli Zorana Amara, Usijanje Bore Draškovića, Osvajanje slobode Zdravka Šotre.

U DRUGOJ ZEMLJI: Avangardno pozorište „Teatar na Ruru“

osnovali su Roberto Čuli i Helmut Šefer, u Milhajmu na Ruru u Nemačkoj, a Gordana Kosanović je bila u osnivačkom ansamblu. Kao u nekom holivudskom scenariju, samo desetak dana pošto je stigla na reku Rur ukazala joj se prilika: jedna glumica se razbolela tako da je uskočila u predstavu Bog po tekstu Vudija Alena. Monolog od pet minuta naučila je, kako sama kaže, za samo tri sata. „Mislim da je za to bio zaslužan ‘glumački šok’ u kome sam se našla: uhvatila me je nekakva obamrlost za sve okolo koja je učinila da se koncentrišem samo na jednu jedinu stvar“, govorila je kasnije. „Tako sam dobila odmah pravo da postanem član ansambla, koji se tek formirao, i dva meseca kasnije počeo da radi pod imenom ‘Teatar na Ruru’.“

Ređali su se uspesi i dizala se prašina gotovo posle svake Čulijeve premijere. San letnje noći je podelio nemačku publiku: u Hamburgu su bili iziritirani Gordaninom izvedbom Puka, provokativnog ceremonijal-majstora i zavodnika ljubavnih igara, dok su je u Nirnbergu slavili, a pozorišni kritičar u „Cajtu“ je napisao: „Zvezda je rođena u Milhajmu!“

„Teatar na Ruru“ je 1985. gostovao u Atini, u sklopu Prve evropske prestonice kulture sa Sofoklovom Elektrom u Gordaninoj izvedbi. Publika je bila vidno podeljena na desne i leve, gde su prvi bili besni zbog „izdaje“ tradicionalne helenske tragedije, dok je čuvena grčka glumica Melina Merkuri posle predstave došla u garderobu i bukvalno pala na kolena čestitajući Gordani na njenoj Elektri i „na kritici evropskog buržoaskog malograđanskog društva“.

JEZIK I IGRA: Igrala je glavne uloge u predstavama Čehova, Molijera, Petera Vajsa, Fon Horvata, Vedekinda… „Igrala je heroine, kokete, mučenike i klovnove, a svojom glumom je zaoštravala neprijatne istine od kojih su Čulijeve predstave sazdane“, pisao je Dragan Klaić. I to na nemačkom. „Teatar je igra, a igra je za glumca jača od svega pa i od jezika“, govorila je Gordana. „Po dolasku u Nemačku samo mi je jezik bio nepoznat, a jezik je samo jedno od pravila igre, a kada je dete željno igre, ono uči pravila strahovito brzo, gotovo spontano, samo da bi se igralo.“

Fenomen da publika u Nemačkoj ne primećuje da je strankinja objašnjava u pismu svojoj profesorki glume Ognjenki Milićević:

„Desilo mi se fenomenalno otkriće: Tačna misao na sceni ruši sve barijere stranog jezičkog akcenta! Uopštena mesta, uopštenost radnje, zacementiranost logičkih akcenata i, uopšte, zacementiranost bilo kog glumačkog izraza koji bih na svom jeziku možda i uspela da prodam kao autentičnost, na stranom me jeziku potpuno izdaju, jer u takvim trenucima, kad se svaki iskusniji glumac oslanja i sakriva iza pukog izgovaranja rečenica, a misli mu lutaju ko zna gde, ja počinjem da slušam samo svoj izgovor i on naravno postaje sve lošiji… i kroz taj zapravo periferni znak svaka će budala primetiti da sa mnom nešto nije u redu…“

Njena poslednja uloga bila je u predstavi Lulu Franka Vedekinda, premijerno odigrana 29. aprila 1986. u režiji Roberta Čulija. „Lulu ne može niko da pravi ni u životu ni u teatru, Lulu se ne može igrati, Lulu se može samo biti. Zato Lulu parodira pravljenje sebe na sceni sa šarmantnom zlobom. To je jedna od njenih omiljenih igara“, pričala je Gordana Kosanović. Nije ni slutila da će njena gluma postati merilo za glumačku nagradu koja će nositi njeno ime.

NAGRADA: Nagradu „Gordana Kosanović“ osnovalo je „Društvo prijatelja Teatra na Ruru“, a prvi put je dodeljena 19. novembra 1987, na datum kada je Gordana pet godina ranije odigrala svoju prvu premijeru u ovom pozorištu. Bilo je predviđeno da se nagrada dodeljuje svake druge godine naizmenično glumcima u Nemačkoj i Jugoslaviji, ali je odavno prevazišla taj okvir. Ta nagrada je „doprinela velikim delom da se između našeg pozorišta i jugoslovenskih pozorišta razviju prisne veze“, rekao je tada Roberto Čuli, „a namenjena je glumcima koji se odlikuju provokativnim načinom igre koji proizlazi iz neposredne inspiracije, koji igraju avangardno i maštovito, originalno i hrabro. Ovom nagradom ‘Društvo Teatra na Ruru’ želi da podrži glumce koji igraju na onaj drugi način, koji se usuđuju da prekorače granicu poznatog i prepoznatljivog, jer samo tako gluma postaje umetnost. Možemo biti sretni ako u čitavoj jednoj generaciji naiđemo na jednog takvog glumca. Takva je bila Gordana.“ Isti kriterijumi za Nagradu „Gordana Kosanović“ važe i danas. Ove godine dobio ju je belgijski glumac Kristof van Boven, član ansambla Münchner Kammerspiele.

ZVEZDA NEMAČKOG POZORIŠTA: Gordana Kosanović u predstavi Lulu, na svojoj poslednjoj premijeri 1986.