Strahota iznuđenih istina

Osam epizoda danske kriminalističke serije Licem u lice, od kojih nijedna ne traje duže od 26 minuta, prati nekoliko sati u životu inspektora Bjornea (Ulrih Tomsen), od trenutka kada na obdukcionom stolu ugleda leš svoje kćeri Kristine (Alma Ekehed Tomsen), do trenutka kada (možda) njegove opsesije dobiju razrešenje: uprkos obdukcionom nalazu koji jasno sugeriše da je njegova kći izvršila samoubistvo, on veruje da je ubijena. Gonjen tom slutnjom, inspektor se susreće sa sedmoro ljudi koji su, svako na svoj način, bili upleteni u život njegove kćeri. Serija, dakle, ima osam epizoda, u svakoj se epizodi pojavljuje novi lik, što znači da se s jednim likom policajac susreće dva puta; nećemo, naravno, odati s kim. U svakom od razgovora Bjorne sazna nešto što proširuje sliku i što ga vodi ka sledećem liku, informacije i znaci gomilaju se i smenjuju, a da ni sam inspektor, zapravo, nije siguran da li u njegovoj potrazi ima ičeg stvarnog, ili ga to samo bol za mrtvom kćeri nagoni na neutemeljene sumnje i sumanute postupke. Ne jednom njegovi će sagovornici primetiti da je – lud.

Zaplet je, dakle, toliko puta viđen da, ako ostanemo pri ovom opisu, ništa naročito ne preporučuje dansku seriju. Ali intervencija nikada i nije na ravni priče, već u načinu na koji se priča priča, u pričanju samom. Ova priča odvija se u direktnim susretima inspektora i njegovih sagovornika, licem u lice, gotovo u realnom vremenu. Prvi susret događa se u obdukcionoj sali s patologom, u drugoj epizodi Bjorne naleće na suprugu svoje kćeri (nije imao pojma da je njegova kći udata, naročito ne za ženu, što dosta govori o njihovom odnosu), u trećoj s ćerkinom poslovnom saradnicom i prostitutkom, u četvrtoj s kriminalcem srednjeg ranga… i tako dalje. Iz susreta u susret, iz lica u lice, Bjorne otkriva da ne samo što nije poznavao sopstvenu kći kao osobu, već nije imao pojma čime se ona bavi. Ispostavlja se da je Kristina novac zarađivala vrlo mračnom delatnošću koja se odvijala kako u dubinama interneta, tako i u krugovima ljudi koji se nikako ne bi mogli nazvati uzornim građanima. U čitavu priču umešani su i korumpirani policajci, te Bjorneovi bliski prijatelji.

Na sceni su, dakle, u svakoj epizodi, dva lika koja bi u dvadeset i nešto minuta, u glumačkom igrokazu ispunjenom krupnim planovima i preokretima (kao u drami Erika Emanuela Šmita Zagonetne varijacije), trebalo da ispričaju deo priče. Dve su vrste Bjorneovih sagovornika: jedni će odmah da negiraju bilo kakvu vezu sa Kristininom smrću, te će ga sumnjičiti da je, zbog bola, skrenuo pameću. U susretima s njima inspektor ume da iskorači iz pukog razgovora i do istine – ako je to istina – dođe i uz pomoć nedijaloških sredstava. Scena sa suprugom mrtve kćeri potpuno je briljantna u svojoj brutalnosti. Nema u njoj ni krvi, ni mrcvarenja, niti bilo kakvih efekata na koje smo svikli u proizvodima visoke filmske produkcije, ali mešavina očaja i rešenosti da stvar izgura po svaku cenu – iza odlučnosti stoji ravnodušnost prema sopstvenom životu, što stvar čini naročito ubedljivom – pretvara inspektora u nemilosrdnog čoveka. Druga vrsta Bjorneovih sagovornika od početka „sarađuje“ – kao u susretu s majkom mrtve devojke – s tim što i u tim susretima on istinu mora da iznudi. U nekoliko navrata Bjorneova će slutnja biti poljuljana naizgled neoborivim dokazima, a onda se sagovornik i nehotično oda, te se inspektor, kao alpinista, vrhovima prstiju hvata za tu izbočinu i ne pušta. Teret dokaznog postupka je na njemu. Dok svoje sagovornike lovi u protivrečnostima, lažima, nedorečenostima, on u isto vreme vodi nimalo naivnu borbu sa samim sobom, jer sve naginje tome da je, u stvari, on jedan od glavnih krivaca za smrt sopstvene kćeri, bilo da je reč o samoubistvu, kako glasi zvanična verzija, bilo da je devojka ubijena, kako on misli. U nekoliko navrata inspektor gleda sopstveni lik u ogledalu, susreće se licem u lice i sa samim sobom, što bi, opet, bio banalan znak gledaocu da nije barem dve okolnosti: scene u kojima se inspektor susreće sa svojim licem mali su režiserski podvizi, a gluma Ulriha Tomsena potpuno je fascinantna. Od početka je jasno da Bjorne nije bio naročit otac. A, opet, nije da se nije trudio, te ga progoni pitanje gde je pogrešio. U strahovitoj epizodi sa bivšom suprugom i devojčinom majkom, najednom će se rascvetati čitav buket tamnih cvetova koji nikoga, pa ni samu kćer, ne ostavljaju izvan odgovornosti. Nužno je primetiti da je i motiv potrage za kćeri (odnosno, iz obrnute perspektive, za ocem), sa svim svojim psihoanalitičkim bagažom – otac će, recimo, morati da se nasluša svega i svačega o seksualnom životu svoje kćeri – svetlosnim godinama udaljen od vulgarnog psihoanaliziranja i igre na prvu loptu.

Kako je, dakle, Kristoferu Boeu uspelo da se izbori sa svim teškim mestima i zamkama ovakvog postupka? Neumoljiva neposrednost priče, izvanredan scenario, čistota izraza (na šta nas je skandinavska škola već svikla), rad s glumcima, prekoračenje žanra… Sve to, nesumnjivo. Ali ima još nešto. Licem u lice, jednostavno, ne povlađuje gledaocu, nego postavlja pitanja i usložnjava odgovore. U doba površnosti, laži i olako obećane brzine, to je oblik subverzivnosti.