Klapna kaže da je ovo peta knjiga sabranih reportaža, iz zemlje Serbije, Dragana Todorovića, dičnog novinara nedeljnika „Vreme“. Nuto (ne) kaže i da je kao i u prethodne četiri knjige, ona svojevrsna satirička hronika zemlje Serbije i njenih
poslednji(
je)
h vremena. Ali i ne mora da kaže, jer to čitaoci „Vremena“ i znaju i čekaju, skoro pa svake nedelje, a onda i svake otprilike treće godine, u okviru knjige – kakva je ova.
Knjigu otvara lepo predgovorno slovo Ljube Živkova, a zatvara pogovor R.B. Markovića, mnimog literate.
Između njih je smešteno šest poglavlja u kojima Dragan Todorović hroniči (period 2014–2016), putujući bliže i dalje po Serbiji, i peške i autobusom i vozom, obilazeći pa smesta opisujući manifestacije različitih namer(enij)a i dostignuća. U prvom od poglavlja „Raširi po putu“, naš ti novinar kreće od poslepoplavnog košmara, od Krupnja, Obrenovca, Koceljeve, kolubarskih kopova – posvećujući pažnju performansima g. premijera Vučića i „napredne“ okoline „s terena“. Govori, asfaltiranja, davanje aplauza, parking samoorganizovanih autobusa prepunih „meštana“, još aplauza, adhokne (inače svakodnevne) konferencije za štampu premijera – delić su ovih zbivanja „bilateralnog razumevanja“ vlasti i premijernog vođe. Iliti: „Vučić delegacija nastavi, uđoše u omanju prostoriju fiskulturnu, Vučić dozva Marka, ovaj istrese, potpuna rekonstrukcija, krov, stolarija, direktorka sa krzno boje sivog zeca reče: Bićemo srećni, Vučić iskomunicira, vaš pogled sve govori!“
U drugom poglavlju, sa ne manje dinamike i dramatike, Dragan Todorović prati aktivnosti Vučićevih ministara i drugih aktivista na istom, na terenu. U nosećim ulogama javljaju se Velja Ilić, Vulin, Blagojević, Dačić, pa pred kraj poglavlja i sam predsednik Nikolić. Nasuprot njima i sa njima su opet lokalni saborci, a uz njih često i organizaciono organizovani „meštani“ iz autobusa. Neke od manifestacija te duhovnosti, kao valjevska čvarkijada, oplenačka berba iliti rajačka kosidba prosto odnose čitaoca ka sličnim manifestacijama trećeg poglavlja, s naslovom „Dizanje lestvice“. Boksijada pred g. Palmom u Končarevu, recimo, i sletijada u Makišu, a pred puno ministara i sekretara, pridružuju se čuvenim i antologijskim reportažama našeg hroničara iz starih „Vremena“ i pređašnjih knjiga. I taman kad pomisliš da nema dalje i da se dalje ne može u tom“uspehu i razvoju“, stiže četvrto poglavlje „Vozom i peške“ otvoreno atraktivnim opisima „uživo“ rađene TV „Šarenice“ g. Žike sa javnog servisa, što subotom što nedeljom pre podne, sa Tešnjara (a moglo je i sa Kablara!). Tu se i plivanje za krst časni i ledeni, a pred g. Irinejom patrijarhom, antologijski nadmeće sa opisima mačkatske pršutijade, ova sa saborovanjem povlenskim a ono sa zimnicijadom u Koceljevi, koja je u ovoj hrono-kolekciji isprednjačila u akciji i aktivnosti.
Iz vidovdanskog Andrićgrada, sa sve zvanicama, lako se preskoči u na(p)redno, brzo pristiglo, peto poglavlje, u legendarnu i takoreći brendiranu Guču, iz koje ćemo omiljenim citatom i da završimo ovaj osvrt, na kraju, kad mu bude vreme i mesto. A od Guče „nacionale“ do vaseljenske Tucijade samo je korak, sa sve „pitoresknim“ popom Grozdanom, koji se ozbiljno nameće kao junak budućih Todorovih reportaža. Još da prođu energetska polja iz sela Drenajića, i čitalac (a i pisac) su spremni za Sajam knjiga, sa sve sabranim Dobricom, Bećkovićem, Karajlićem, Kustom i drugim „najboljim srpskim piscima današnjice i sutrašnjice“, ako bog da!
Šesto, poentno poglavlje najkraće je, a iz naslovnog članka „U tri lepe…“ evo citata koji objašnjava o čemu se tu, u našem životu i hronici njegovoj radi poslednjih, pa skoro trideset (il’ možda i četrdeset) godin(ic)a: „Moglo bi se reći da se sve zna, znalo, o Miloševićevoj Srbiji, i onoj boljoj, Drugoj Srbiji, koja ju je ukinula. Sve se znalo, ali se zaboravilo, i kao što biva u tom nazad napredovanju, dogurali smo da budemo gde jesmo, da i Treća Srbija dođe po svoje. Mada, ako se stvar pogleda bolje, i u toj celini i celosti, more se rekne da je taj škart ovde uvek bio na ceni, da se samocenio…“
Pisalo se i pisao sam već o jezičkim i stilskim manevrima pomoću kojih Dragan Todorović svoje opise
spektakularnih spektakla serbskih dinamizuje, satirizuje, koloriše – predstavljajući haos odgovarajućim „okrljaštenim“ rečima, sintagmama i rečenicama i čineći tako da lakše gledamo u njega i razaznajemo suštu prirodu ovih „jada“ (dugouzlazni na prvo „a“!), pa da se često u muci i smejemo – kada u sebi, a kada na sav glas, čim Todor „montažom atrakcija“ ulovi karnevalski haos od koga se pada na „du-…gačku priču“ ali i na glavu, zavisi od rakursa, iz kojeg ih majstor ovdašnji(je)h portreta i sadašnji(je)h pejzaža, hvata. Mene od smeha nikad ne zaboli glava, čak i kada Todorov opis kreščendira, kao u živolaznom opisu gučevštine: „Opšte teranje, samo drma i preskače, muzika se odvrnula, sve karleuše ovog sveta se pomešale, u jednoj točionici rusvaj i potop, jedna, a to takvo ko da su dve, so dugačke noge, bez šipke se vlada ko da nastupa na tri šipke, ne da izvodi umetnost, hoda uzbrdo, nogama dohvata konstrukciju krova, prelazi iz tiho u tiše, iz žestokog u žešće, to sve diglo glave, sve to baldiše i tiltuje…“
Bezbeli, Todore!
