Špageti vestern u finskoj pustari

Pre nekoliko dana objavljena je donekle počudna vest da će Šer (skupa sa sinom Česom) producirati horor film u režiji Spajdera Vana, rokera i mlađeg brata Roba Zombija, takođe muzičara, a onda i filmskog reditelja. Ista ta Šer je na svom albumu koncem osamdesetih snimila i objavila pesmu Just Like Jesse James, u kojoj su i stihovi “Tonight you’re gonna go down in flames – just like Jesse James”. Tu imamo već drugu (naravno, metaforičnu i samo idejnu) kopču Šer i finskog reditelja Jalmarija Helandera i njegovog najnovijeg filma, kratko nazvanog Sisu. Naime, Helander se žanrovskoj, a ubrzo i nešto široj publici predstavio upravo rasnim horor ostvarenjem Rare Exports (2010), a i Sisu se (ponajpre po obilju i odrešitosti grafički naglašenog nasilja) takođe može podvesti pod horor. Osim toga, Atami, glavni junak Sisua, pokazuje beskompromisnost o kojoj je u slučaju odmetnika Džesija Džejmsa, eto, nekoliko decenija pre pevala i Šer.

Sisu je (kako će negde u finišu nacističkim vojnicima i mučiteljima pojasniti jedna od zatočenih i silovanih Finkinja) tamošnja reč koju je nemoguće prevesti, a koja označava one malobrojne koji u svom doživljaju sveta i reakcijama na njega (posebno u bezizlaznim situacijama) sažimaju inat i žest. Zvuči poznato, zar ne? A sama priča je smeštena u završne dane Drugog svetskog rata, kada se Finska, nakon ugovora sa Rusijom, obavezala da će preostale nacističke vojnike proterati sa svog tla. Atami, ćutljivi i samozatajni usamljenik, pronalazi poveću količinu zlata, čega brzo postaju svesni i nacisti, te tu kreće bespoštedna i krvoločna borba za plen i puki opstanak. Da zabune ne bude – Sisu je akcioni spektakl koliko je i horor, sa jasnim belegom priča o sukobima iz te ere, ali, i to mora biti naglašeno, i ovaj film je osmišljen i koncipiran tako da bude produkciono lakše izvodljiv u stanju koje je nametala korona. I tako, premda silno energičan, kao i maštovit u prikazu tih sukoba do samog istrebljenja, Sisu je u svojih devedeset minuta i svojevrstan portfolio-korona film, koji, uz sve drugo, jasno pokazuje šta su to Helander i ekipa bili kadri da pokažu u tim svedenijim okvirima uz podosta konkretizovanih/praktičnih ograničenja. Ima li se to u vidu, nema mnogo rezona autorima zamerati na tom, dakle, svesnom odabiru i naglasku na rudimentarnom zapletu bez gotovo ijedne nepoznate, već je najcelishodnije onu što precizniju ocenu o dometima tražiti u onome što on jeste – izrazito nasilna ekstravaganca mikrozapleta i zadivljujuće maštovite egzekucije. A na tom planu Sisu je bezmalo pa čista petica (naravno, na skali od 1 do 5).

Sve zamerke gotovo stoprocentno mogu stići isključivo sa pozicija onih kojima ovako sročen i skockan film naprosto nije po svetonazorskom ili pak samo filmskom ukusu. Helander ne krije rešenost da ni barem povremeno ne odustane od grafičkog nasilja ovde izdignutog na kub, te upadljivog sladostrašća sa kojim je osmislio (on je i jedini scenarista ovog dela) i izveo ovaj beskompromisni film, evidentno ušančen u ličnom autorskom uverenju da je nadahnuto koreografisano a onda i usnimljeno nasilje mamac kome je (barem u slučaju nekih i/ili određenih sojeva filmofila – ljubitelja “nestašnih” žanrovski jasno određenih filmova ili poklonika “egzotike”) nemoguće odoleti. Pratimo li taj trag (iako se zbog tog mikrookvira i geografske blizine kao najbrža analogija nameće znatno inferiorniji Refnov Valhalla Rising sa Madsom Mikelsenom), u nekom trenutku stižemo i do Hong Konga i maestralnih akcionih filmova iz osamdesetih nekada velikog, značajnog i uticajnog Džona Vua. A Helander ovde Vuovoj uglađenoj šik-stilizaciji pretpostavlja prljavštinu, mrak, gorčinu, te naturalistički pristup izmučenim telima aktera/suparnika. Međutim, na planu anamneze to nije sve, jer Sisu je na prvom mestu ipak znalačka varijacija na trope koje znamo kao posebno važne kada se govori o žanru i fenomenu špageti-vesterna, ovde konkretno dislociranog u ledene finske pustare.

Prilično lako uočljivih priloga u korist ovoj tezi podosta je u ovom Helanderovom podvigu – krajnje pojednostavljen i arhetipski dat antagonizam između tog vuka samotnjaka i malo-je-reći brutalnih nemačkih vojnika u toj entropijskoj fazi nacističkih trupa i pohoda na tuđe adrese, zlato kao izvor tog krvavog “disputa” u praktično pa nedođiji, u idejnoj biti dosta nalik navodnim meksičkim i kalifornijskim zabitima koje i kakve pamtimo iz špageti-vesterna, a tu je i sama grafika (na planu odabranog fonta za špice i oznake početaka odeljenih poglavlja), baš kao i muzički skor Jurija Sepea i Tuomasa Wejnelea, koji jako brzo i krajnje sugestivno budi jaku asocijaciju na Morikoneove doprinose tom profilu nekada… Film je i snimateljski postavljen na sličan način koji omažira udarnike iz Italije i pomalo Španije, sa sve povremenim naklonima davnih dana prevaziđenom i prezrenom sinemaskopu kao jednoj od najzastupljenijih tehnologija iz te ere. Osim toga, Helander grafički potencirano nasilje namerno dovodi do granice paroksizma, a na toj ravni kao da prati mustru Aleksa Koksa, krajnje osobenog autora s kraja prošlog veka, koji je i autor fanovski bezrezervno ekstatične studije upravo o špageti-vesternima (po njegovom ukusu i u njegovom izboru iz tog popriličnog nepregleda svega i svačega) 10,000 Ways To Die; Koks je, naime, pojašnjavajući vlastitu fascinaciju špageti-vesternima izrekao nešto što bi se u velikoj meri moglo upotrebiti da označi barem deo čari i aduta Helanderovog Sisua: “Mislim da mi se tu možda najviše dopala ta atmosfera proizvoljnog nasijla – gde sve može da se desi; samo nasilje nije bilo naročito realistično niti jezivo, uprkos ‘zvaničnom’ neodobravanju cenzora: ništa poput Divlje horde ili Boni i Klajd, te američkih akcionih filmova koji su usledili. Privukla me je, i još me privlači, vizija nadrealnog, anarhičnog i haotičnog sveta – i povremeno veličanstvenog pustinjskog pejzaža.”

Helander ovim filmom upečatljivo uspeva ono što baš i nije u potpunosti pošlo za rukom znatno probitačnijem Tarantinu u slučaju njegovih Prokletnika (Inglourious Basterds), praktično iz istog ili makar obližnjeg “sokaka”. I tim se vijugavim, a nenadano koloritnim putem stiže do ocene da je Sisu, uz aktuelnog (animiranog) Spajdermena, bez daljnjeg najprivlačniji i kinestetski najuzbudljiviji i najuspeliji film u aktuelnoj ponudi bioskopa kod nas tokom ove prve polovine juna.