U Crnoj Gori službenici rade od 9 do 17h, po takozvanom evropskom radnom vremenu. Gledao sam reportažu na TVCG, gde se kao glavni problem pojavilo pitanje ishrane. Znači, ništa od ručka kod kuće, treba pojesti nešto za vreme pauze/a to košta. Može u restoranu, ali je skupo, sendviči i pice ne mogu biti pristojan obrok, pa šta ćemo onda? U studiju su se nadmudrivali predstavnik Vlade i sindikata, a pojavila se inicijativa za povratak menzi. Nekada se to ovde zvalo – fabrički restoran ili restoran društvene ishrane. Pasulj ili kupus oko podne – rečeno narodnim jezikom. Naši službenici još imaju dodatak za topli obrok, mada ne znam šta to tačno znači. Da li proces harmonizacije podrazumeva evropsko radno vreme i u Srbiji, videćemo veoma brzo. Gladni službenici biće još nervozniji, pa smo tek onda pukli kad dođemo pred neki šalter.
Posledice ovakvih odluka biće veoma različite. Ukoliko službenici budu gladovali, više nećemo imati potrebe za preparatima za mršavljenje koje nam neprekidno nude na televiziji. Na primer, kompanija „Božen“ ima zanimljiv serijal spotova u kojima bivše buce pokazuju svoje slike iz prethodnog (gojaznog) života a vidimo ih danas – mršave i nasmejane. Posebno me fascinirala gospođa koja je za potrebe reklame obukla svoju staru suknju, koja joj u sledećem kadru spadne kad zaigra kolce. Motiv je zaista originalan i inspirativan – smršajte da biste postali kec ili kolovođa.
Sa životinjama je drugačije. U emisiji „Znanje na poklon“ uzgajivač iz okoline Valjeva (ako se ne varam) prikazao nam je svog bika za Ginisa. Šampionsko grlo se zove Ferdinand, pravi je lepotan i ima preko dve tone. Sudeći po snimku, Ferdinand je pravi dobrica i gizdavac, a potomci od reda kapitalci, obnoviće stočni fond Srbije. Gazda po propisu, sa šajkačom na glavi, očekivo bi čovek da mu se bik zove Rudonja (Red bull), Šaronja, ali u stočarstvu očigledno pratimo svetske trendove – pa dobismo Ferdinanda.
Što se polemičkih tonova tiče, emisija „Klopka“ čvrsto je u sedlu. Poslednji put Olivera se bavila temom homoseksualizma, sve napredno, slobodoumno i polemički. Kad u emisiji nema svađe, ili se emituju reklame ili se gosti pujdaju jedni na druge. Pitam se da li igde možete videti voditelja emisije kako, na primer, pripadnika Demohrišćanske stranke loži da se svađa sa homoseksualcem koji sedi do njega. Srećom, gosti „Klopke“ još uvek pokazuju veći stepen normalnosti od autorke najgledanije polemičke emisije na ovim prostorima.
Vojvoda se pojavio na televiziji i govorio o planovima za odlazak u Hag i to u sopstvenom aranžmanu. Pitam se da li čovek ima potrebu da ide Slobinom stazom slave ili ćemo svi skupa biti zblanuti kad tamo progovori. Već sada srpska ekipa u Hagu nema ozbiljnu konkurenciju, a sa ovim bekovskim pojačanjem bićemo ko Real Madrid. S druge strane, dobrovoljni odlazak Šešelja u Hag bar u nameri predstavlja u izvesnom smislu diskreditaciju ove institucije. Vojvoda je instinktivno namirisao fantastičan politički poligon, potpuno nespreman za ovdašnje politikantske ujdurme. Možda će ga tamo i osuditi, ali će zato ovde biti zauvek upamćen i rehabilitovan. U tome je tragedija naše nesposobnosti da ovde sudimo sopstvenim zločincima i zato je Šešelj toliko nestrpljiv.
U emisiji „Tri tačke“ studija B svake nedelje vidimo zanimljiv dokumentarni triptih o svakodnevici. Poražavajuća je činjenica da se u Srbiji godišnje troši jedna tuba zubne paste po glavi stanovnika. Lekari kažu da su se vratile (ako su ikada i odlazile) bolesti poput vaški, šuge ili crevnih infekcija. Sve u svemu, izgleda da smo se mnogo zapustili, što čovek može da vidi i da omiriše svakoga dana na ulici ili u javnom prevozu. Jedan od spoljnih simptoma depresije je zapušten izgled, što bi sigurno mogao biti jedan od uzroka nehigijene. Dekada krize istanjila je i oslabila higijenske navike socijalizma – svojevrsne kvazičistoće duha i tela, kao kada su vas u vojsci terali da se bar jednom nedeljno čestito izribate. Umesto toga, na televiziji neprekidno vidimo modne revije, reklame za deterdžente koji super peru i paste za zube koje imaju sedam efekata. Prosečan gledalac možda zato veruje da mu je dovoljna jedna tuba godišnje, za specijalne prilike.
