Slikarstvo neuhvatljivo kao ravnica

Očekuje se da će broj posetilaca pokazati da je retrospektivna izložba Milana Konjovića kulturni događaj ovog leta u Beogradu. Izložba je otvorena prošlog četvrtka u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti i trajaće do kraja septembra. Prethodna izložba Milana Konjovića u Beogradu bila je pre sedamnaest godina, na tom istom mestu, kao prva retrospektivna izložba priređena nakon njegove smrti.

Izložba je rezultat saradnje Galerije SANU i Galerije „Milan Konjović“ iz Sombora. Autor izložbe i postavke, akademski slikar Nenad Vasić, definisao je ovu Konjovićevu retrospektivu naslovom „Stvaralaštvo jednog veka“ jer 85 pokazanih radova ilustruju celokupan opus ovog umetnika, od 1913. do 1990. godine, i zato što istoričari umetnosti ocenjuju da je Konjovićevo delo obeležilo dvadeseti vek. „Milan Konjović je veliko ime domaće, evropske i svetske likovne baštine“, piše u katalogu izložbe. „Kako vreme prolazi, sve se izvesnije ocrtavaju obrisi njegove originalne umetnosti i sve nam je bliža njegova dirljiva vezanost za zavičajni predeo i identitet svog naroda.“

Veličinu Konjovićevog stvaralaštva moguće je izraziti i brojkama: slikao je skoro 80 godina, zna se za oko 6000 njegovih ulja, pastela, akvarela, tempera, crteža, tapiserija, pozorišnih scenografija, skica za kostim, vitraža, mozaika, keramike i grafika. Imao je preko 300 samostalnih izložbi i 700 grupnih. Od 500 njegovih slika, „miljenica svojih“, kako ih je Konjović nazvao, koje je poklonio Somboru jer „one jedino njemu i pripadaju“, 1966. godine osnovana je Galerija „Milan Konjović“. Do kraja života ostavio joj je ukupno 1066 dela. Zahvaljujući kasnijem poklonu njegove ćerke, sada se u Galeriji nalazi ukupno 1084 dela Milana Konjovića. „Koliko veliko je to bogatstvo, ilustruje i činjenica da nam taj fond dozvoljava da, osim stalne retrospektivne izložbe u Somboru, koju menjamo svake druge godine, i dve tematske godišnje, evo sad u Beogradu imamo još jednu retrospektivnu izložbu, a u svako doba možemo da priredimo barem još desetak tematskih izložbi“, kaže za „Vreme“ Nebojša Vasić. „Konjovićevo delo je nepresušno, i moguće je uvek naći novu temu ili nov način kako da ga predstavite.“

SEDAM FAZA: Izložbom „Stvaralaštvo jednog veka“ prikazano je svih sedam faza Konjovićevog rada. Nebojša Vasić skreće pažnju na Konjovićevu ranu fazu, pre nego što je počeo da uči slikanje kod profesora Vlaha Bukovca u Pragu, dok je njegovo slikarstvo bilo intuitivno. Dva ulja na platnu Potok u šumi i Majkicina soba, iz 1913, odnosno 1916. godine, po Vasiću su izuzetno zrele impresionističke slike. Radovi koji im slede otkrivaju Konjovićevu veliku želju da savlada osnove slikarskog umeća. „Gušio je svoju kreativnu slobodu i slikarski temperament u korist analitičnosti i strogih shematskih pravila i stilskih disciplina“, objašnjava Vasić. Dvadesetih godina u Parizu, postepeno se oslobađa geometrizovane forme, potezi četke postaju sve ekspresivniji, a boje svetlije i bogatije. U toj, takozvanoj plavoj fazi, Konjovićeve izuzetne slike su Atelje u Monružu, Ulica u Kasisu i Ema u kuhinji. Vraća se u Sombor, a priređuje dve izložbe – u Beogradu i Zagrebu – koje su ostavile izuzetan trag na javno mnjenje tog vremena, i menja kolorit: dominiraju tople boje koje su u snažnom odnosu sa plavom i zelenom. Po njima je ova faza nazvana „crvena“, a čuvene slike tog perioda su Kuće u Cavtatu (1936) i Žito (1939). Teške godine, rat i zarobljeništvo u Osnabriku i poratni period, rezultirali su novom paletom, odnosno „sivom fazom“, u kojoj se, smatra Vasić, izdvaja slika Dubrovačka Venera (1948). „Pedesete su za Konjovića značile povratak strasnom i dinamičnom slikarstvu. Eksperimentiše sa kompozicijom, bojom i formatom, u potrazi za novim slikarskim izazovom. Svoje slikarstvo deli na period pre i posle Nature morte I, slike iz 1953. godine. Akcenti ove „kolorističke faze“ su Plavi mesec i Lutka sa petlom.“ Sledi vreme kad je predmet sveden na simbol, „asocijativna faza“, u kojoj se izdvajaju Žito, pomračenje sunca, i Samovar, plava flaša. Poslednja stvaralačka i životna faza Milana Konjovića je „vizantijska“ ili „bela faza“, u kojoj je, „fasciniran srednjovekovnim slikarstvom, našao nov izazov. Od tridesetak slika iz tog perioda, najupečatljivije su Blagovesti i Beli anđeo.

KRUG, TAČKA: Na izložbi u Galeriji SANU nema Konjovićevih slika koje decenijama unazad ukrašavaju čitanke, kalendare i slične tiražne publikacije, znači nema Srušenog Rakovca iz 1947. godine, Portreta ni Autoportreta iz 1933. godine, ni Nature Morte I. Nebojša Vasić kaže da to jesu, neosporno, radovi visoke vrednosti koje je moguće stalno pokazivati, „ali baš zato što su često publikovani, kao da su zasenili mnoge druge njegove izuzetne radove. To je i bio osnovni razlog da ih ovom prilikom ne donesemo u Beograd, a da umesto njih pokažemo mnoge koje, siguran sam, nisu izlagane petnaestak godina. Hteli smo da pokažemo da o Konjoviću ima još mnogo toga da se ispriča.“ Isto objašnjenje važi i za pitanje zašto na izložbi nema aktova, izuzetno brojnih u Konjovićevom opusu. „Za Noć muzeja priredio sam u našoj galeriji izložbu aktova Miris strasti, pa sam smatrao da je ta tema, barem za ovu godinu, potrošena. Inače, Konjovićevi aktovi su veoma popularni. Oni su rezultat oslobađanja njegovog slikarstva, momenta kad je, nakon godina disciplinovanog proučavanja formi i pravila, nakon plave faze, osetio da je dovoljno naučio. ‘Prestao sam da se klanjam bogovima’, rekao je, ‘i krenuo sam da slikam onako kako zaista osećam.’“

Prostor Galerije SANU omogućio je očiglednije sagledavanje celine Konjovićeve umetnosti – jedna faza proizilazi iz druge, vidi se da je „Konjović do kraja života bio veran ekspresionizmu, a da je stalno težio suštini, pojednostavljivao je sliku, svodio je na čiste znake, što ga je i dovelo do vizantijske faze“, kaže Vasić.

Poslednji rad Milana Konjovića je crtež na kome su krugovi, i tačka unutar njih. „Evo, ovim radom ja zatvaram krug svog života“ rekao je. Mnogo pre toga, rekao je i sledeće: „Slikarstvo je čudo. I uvek je zagonetka. Da nije tako, davno bih prestao da slikam. Beskrajno je i neuhvatljivo kao ravnica. Misliš – tamo negde je kraj, a horizont se uvek pomera.“

RANI RADOVI: Majkicina soba, 1916.

PLAVA FAZA: Atelje u Monružu, 1929…

…Ema u kuhinji, 1929.

CRVENA FAZA: Kuća u Cavtatu, 1936…

…Žito, 1939.

SIVA FAZA: Dubrovačka Venera, 1948.

KOLORISTIČKA FAZA: Nature Morte I, 1953…

…Plavi mesec, 1958.

ASOCIJATIVNA FAZA: Žito, pomračenje sunca, 1973…

…Samovar, plava flaša, 1979.

VIZANTIJSKA FAZA: Beli anđeo, 1986.