Predstava Strah autorski je projekt Igora Vuka Torbice u produkciji Narodnog pozorišta u Pirotu. Nastala je inspirisana motivima tekstova Franca Ksavera Kreca, a gledala sam je u Vranju na festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“. Festival predstavlja pozorišne produkcije koje su nastale u pozorištima južno od Beograda. Uobičajeno vreme održavanja ovog festivala je u maju svake godine, i svake godine u drugom gradu. Organizuje ga pozorište grada domaćina. Ove godine je zbog pandemije održan u periodu od 24. oktobra do 2. novembra, u organizaciji Narodnog pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju.
Mešavina visokog profesionalizma i topline juga je idealna kombinacija za uspeh. Zahvaljujući pažljivo odabranom timu festivala, organizacija je bila odlična. Treba istaći poseban doprinos direktora pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju Nenada Jovića i umetničkog direktora tog pozorišta Bojana Jovanovića . Komentar direktora Novosadskog pozorišta Valentina Vencela (koji je bio u žiriju festivala uz reditelja Vlatka Ilića i glumca Slobodana Ljubičića) da su iskreno topli bili svi, doslovno od portira do direktora kuće, najbolje reflektuje atmosferu.
Selektorka festivala, dramaturškinja Branislava Ilić predstavila je visokokalibrisanu selekciju koja je nosila naslov „Strah? Smeh? Sloboda?“, što je ujedno bio i slogan festivala. U izveštaju, selektorka Branislava Ilić navodi reči: „Smeh ubija strah“ iz romana Umberta Eka Ime ruže, te kaže: „Gledajući prijavljene predstave iz ovogodišnje produkcije, nisam mogla ni da pretpostavim do koje mere će neke od njih biti aktuelizovane trenutkom u kome smo se našli usled pandemije. Mislim da je malo onih koji još uvek veruju da će se sve nastaviti tamo gde je stalo, a u kom pravcu će se svet pokrenuti iz ovog prinudnog mirovanja, ostaje da se vidi. ‘Onaj ko prevlada svoje strahove biće istinski slobodan’, poučio nas je Aristotel, a ja verujem da čovek oslobođen straha, pored svih predikcija, algoritama i projekcija, još uvek može i ume da iznenadi i sebe i druge. Kako u društvu tako i u pozorištu.“
U ovom tekstu ću se osvrnuti na predstavu Narodnog pozorišta iz Pirota Strah koja obrađuje istoimenu temu, i prema zamisli selektorke, predstavlja jednu od tri velike teme koje čine radni okvir i slogan festivala.
„Jednako smo tako pokušali, pre svega, da svemu tome damo nove obrise neke vrste društvene alegorije o strahu i našoj građanskoj nepomičnosti u situaciji u kojoj smo se svi nekako našli, u koju smo svi nekako skliznuli…“, kaže u rediteljskoj reči Igor Vuk Torbica. Ovom predstavom (koja je inače njegov poslednji ostvareni projekat) reditelj je želeo da se kroz delove Krecovih tekstova osvrne na današnji trenutak i kroz stvoreni amalgam izvaja celinu koja oslikava našu današnjicu.
Najpre mali osvrt na scenu. Grupa komšija u jednoj zgradi. Na predlog jednog od njih, tačnije na konstataciju da su otuđeni, počinju da se druže. Članovi nastale grupe među sobom postaju bliski, okupljaju se za jednim stolom u hodniku zgrade i dele ono što se u grupi podeliti može, nešto biva izrečeno, nešto prećutano, ali se nazire empatija i solidarnost koja se razvila između članova. U jednom trenutku u grupu ulazi uljez, odnosno momak jedne od članica grupe, mesar, povučen tip. Kako predstava jasno stavlja do znanja da su svi naši junaci obuzeti nekim od egzistencijalnih i drugih strahova, nama biva nagovešteno da je svet oko njih organizovan u jednom totalitarnom obliku, da je kod pojedinca odnegovana kultura straha u svrhu kontrole društva kojim se nagriza njegov kolektivni identitet. Predstava jasno slika svet u raspadanju, u dubokoj krizi svih vrednosti. Junaci predstave su uronjeni u taj kontekst. U svakom slučaju, grupa komšija se prepušta eksperimentu, vrsti misije, da se zatvori prema spoljnom svetu dok ne prođe opasnost. Oni prestaju da rade, odlaze na bolovanja. Mesar postaje vođa koji počinje manipulisati grupom…
Reditelj stvara predstavu čiji se narativ stalno osipa, pun je nagoveštaja i pre svega kreirajući atmosferu duboke egzistencijalne krize, dozvoljava mogućnost da se zapitamo nad našim mestom u stvarnosti koja nas okružuje. Dramaturgija ove predstave jednaka je jeziku savremenog čoveka koji je daleko od idejne celovitosti, fraktalan je, otvoren na više polja, ali niste sigurni kuda vas vodi. Igor Vuk Torbica svojom rediteljskom veštinom pokreće zastrašujuće slutnje, nagoveštaje sa kojima ostajemo sami, omogućavajući nam da slike započete na sceni dovršimo u mašti.
U predstavi igraju: Aleksandar Radulović, Aleksandra Stojanović, Zoran Živković, Natalija Geleban, Milan Nakov, Danijela Ivanović, Aleksandar Aleksić i Danica Stanković. Prostor scene je „privatizovan“, svaki od likova nosi privatno ime glumca. Glumci taj ni malo jednostavan zadatak stalnih prelazaka iz ličnog u rolu lika igraju vrlo spretno lavirajući. Igra je zrela, koncentrisana, laka i zato uspevaju da stvore utisak zajednice na sceni, duhovitu i strašnu u isti mah. Gledaoca neminovno uvlači u atmosferu predstave i čini od njega saučesnika.
Autor scenografije i kostima je Andrea Rondović koja, kako je i sama rekla u razgovoru nakon predstave, prati dramaturgiju prostora, dajući okvir glumcima a tako i publici, za niz spontanih asocijacija. Muzika Stefana Filipovića odlično naglašava atmosferu predstave, jasno balansirajući između nagoveštaja straha, a zatim senčenja slutnji većih od straha poput užasa, a da bi u intervalima tih krajnosti podražavala atmosferu opuštenosti, čak prijatnosti. Muzička matrica predstave je složena i rafinirana.
Predstava Strah Narodnog pozorišta u Pirotu sjajno prikazuje problem anomije društva, raspada kolektivnog identiteta i suočenost sa nemoći pred elementarnim egzistencijalnim strahovima (mrak, samoća, bolest), kao i neuspeh da se preostalim kolektivitetom (komšiluk) ti strahovi prevaziđu. Na nesreću ili usud ljudske vrste, gde imamo kolektivitet moramo imati i vođu. Ova predstava je zrela umetnička refleksija današnje društvene svesti prostora na kojima živimo.
