(iz Pariza za „Vreme„)
Uključila sam televizor malo pre 19 sati, posle neverovatne poruke prijateljice Mirjane Cerović koja stanuje u Ulici Bernardinaca preko puta ostrva Site: „Notr Dam gori!“ Na ekranu se pojavila slika iz apokalipse – plamenovi koji poput vulkanske erupcije osvetljavaju nebo iznad katedrale i ližu la fleche – drvenu strelu koja se uzdiže iznad krova odmah iza jednog od legendarnih zvonika. Krovna konstrukcija napravljena od hrastova u 12. veku pretvara se u dim i pepeo koji pada po susednim ulicama ostrva. Kompleksna konstrukcija krova, teško dostupna, sprečava pristup vatrogasaca. „Strela“, obnovljena u 19. veku po projektu Violea le Duka, lomi se i pada uz oblak varnica. Vatra ne jenjava uprkos par stotina pariskih vatrogasaca, brodova koji sa Sene bljuju vodene mlazeve, helikoptera i dronova koji sa neba šalju obaveštenja. Vatrogasci grozničavo, po cenu života, spasavaju slike i druge predmete od neprocenjive vrednosti koji se nalaze u prizemlju. Opasnost preti čitavom zdanju ukoliko bude zahvaćena vuta koja drži krov, ukoliko se vatra približi rozetama i božanski vitraži eksplodiraju od toplote, ukoliko tanki kontrafori prestanu da održavaju ravnotežu bazilike. Najednom postaje očigledno koliko je naša stara dragocena civilizacija fragilna i izložena opasnosti od uništenja.
Dama stara 800 godina preživela je sve krvave ratove iz prošlosti i Francusku revoluciju, u njoj su krunisani francuski kraljevi, sahranjivani veliki umovi, o njoj su pisani romani, snimani filmovi i – dovoljna je bila jedna vatrena iskra da je uništi.
Treba se setiti da su crkve nekada gorele često, sve do trenutka kada je Franklin pronašao gromobran! Notr Dam nije samo religijski objekat, crkva matrica, već predstavlja francusku kulturu i simbol je evropske kulture. U njoj se čuvaju mnoga remek-dela, a i sama je remek-delo.
Setimo se priče koja je i danas prisutna u svesti Balkana: kada je do Pariza stigla vest o tragičnom kraju bitke na
Kosovu, zvona Notr Dama su zvonila čitavog dana.
Notr Dam je najposećenije zdanje u Evropi i danas je, pre izbijanja požara, u katedrali bilo preko 2000 ljudi koji su srećom evakuisani na vreme. Poput 11. septembra, tragičnog simbola za Njujork, ovaj 15. april 2019. postaje planetarni događaj.
Prvi put sam ušla u katedralu Notr Dam neke davne godine, kada je Jugoslavija još postojala, sa grupom studenata arhitekture Beogradskog univerziteta za vreme tradicionalnog studijskog putovanja u Pariz. Naši su nas profesori vodali pre svega po novim naseljima oko Pariza da nam pokažu savremenu arhitekturu koja je bujala u to vreme.
A onda sam ušla u Notr Dam!
Grandiozni volumeni, ogromno bogatstvo prošlih vremena, detalja, skulptura, slika i pre svega magična svetlost filtrirana kroz mnogobrojne vitraže, doveli su me do jednog uzbudljivog otkrića koje me je pratilo čitavog mog arhitektonskog radnog veka. Postalo mi je blistavo jasno da baviti se arhitekturom ne znači samo baviti se zadovoljavanjem funkcija ljudskog tela već i naše duše.
Često sam kasnije ulazila u katedralu prateći prijatelje koji su dolazili prvi put u Pariz. I svaki put sam imala isti čudni utisak: uprkos gomili turista, u katedrali je vladala neverovatna tišina. I vernici i nevernici padali su pod uticaj te grandiozne arhitekture, privučeni ka visinama neobičnom svetlošću koja se bogato ali nežno rasipala po njima prelomljena kroz mnogobrojne vitraže. Graditelji katedrala su znali tajnu kako da arhitekturom izazovu emocije i poštovanje.
Knjiga Žorža Dibija Vreme katedrala inspirisala je kompozitora Lika Plumondona za muzičku komediju Notre Dame de Paris iz 1997. godine. Navodim jednu rečenicu: „Došlo je vreme katedrala, svet je ušao u novi milenijum, čovek je poželeo da se popne ka zvezdama.“
Poslednji put sam bila u Notr Damu 2014. godine. Učestvovala sam u snimanju dokumentarnog filma o Dori Maar Željka Senečića, režisera, scenografa i slikara. Dora je završila svoj neobični životni put baš tu na trgu ispred Notr Dama. Živela je preko puta ostrva Site i nešto ju je nagnalo da pređe Senu i poslednjom snagom ode do katedrale, gde se srušila. Bez svesti preneta je u obližnju bolnicu. Par desetina godina ranije, odbačena od Pikasa izjavila je „Posle Pikasa – samo Bog!“ i napustila stvaralačku fotografiju, prijatelje i počela svoj dugi usamljenički silazak ka paklu.
Posle snimanja te poslednje scene – ušli smo u katedralu. Senečić je bio opsednut tim zdanjem i uporno crtao i slikao njegove obrise prilikom svakog boravka u Parizu. Na mom kaminu i danas stoji njegova slika Notr Dama obavijena ružičastim nebom baš kao sinoć, kao predosećanje 15. aprila kada je vatra gutala njene trezore.
