„Došao je da udahne. Da bi pronašao hrabrost za vatru duha i snagu srca između sumnje i pobožnosti. Došao je zauvek da uživa, barem sada i ovde. Traži onu nedostupnu zemlju u kojoj bi bolje živeo. Jer čovekova čežnja za srećom ne može biti ubijena i to je jedino što ga održava u životu i proganja ga celog života. Baal putuje prema svom neizbežnom samouništenju. Njegova želja da ispuni Nebo bez Boga prisiljava ga da prezire već opustošeni svet. Preokupiran je vrednostima, verom i ljubavlju, domovinom i zakonom. Počinje da se igra sa đavolovim repom. Baal i njegov ples izazivaju smrt“
– Bertolt Breht
Scena je crna, sa minimalističkom scenografijom (Dijego de Brea), kostimi dominantno u crnoj i beloj boji, raspored glumaca na sceni predstavlja sliku nemogućnosti stvaranja odnosa, raštrkanost, konfuziju, zbrku, bez niti za koju biste se uhvatili. Kao slika položaja čoveka u savremenom svetu.
Breht Baala piše na kraju studija, hiljadu devetsto osamnaeste godine, kada se okončava Prvi svetski rat, piše ga kao odgovor na dramu Hansa Johsta Usamljenik, koja je ekspresionistička, inspirisana životom pisca Kristijana Grabea, zvanog i mračni Šekspir. Johst će postati jedan od pisaca koji će se afirmisati u nacističkoj Nemačkoj, što Breht očigledno nazire. Baal je oslikani užas koji je Breht osetio u prvom svetskom ratu, on je i mrak koji Breht vidi kao senku nad budućnošću Nemačke.
Osim toga Breht svojom prvom dramom Baal uspostavlja svoj specifični stil, pa i postulate onoga što će nazvati epski teatar.
Baal znači gospodar, smatrao se za božanstvo polja i groma, vetra, kiše, plodnosti. Baal je jedno od najjezivijih božanstava, kojem su se prinosile ljudske žrtve, bebe. Baal je bez sumnje mračni bog.
Tako i naš Baal u drami uzima svoje žrtve, likovi na sceni neprestano se samopovređuju da bi prineli žrtvu svom moćnom gospodaru. Na jednom mestu u drami on i govori da je u mraku lepše. Antiteza Baalu je svetlo, koje će se na samom kraju ukazati kao mogućnost.
Dramaturškinja Kata Đarmati ozbiljno interveniše unutar teksta (u dramatizaciji stoji da su korištene sve tri verzije ovog komada 1918, 1926, 1956), čuvajući Brehotvu osnovnu nit, ostavlja priču o Baalu da pulsira u sopstvenoj poeziji; Baal je mahnit, privlačan u svom mraku, razara sve oko sebe. Đarmati ostavlja puno poezije u komadu, dosta gustih Brehotovih scena izbacuje i vodi nas kao i Breht ka Baalovoj konačnoj smrti.
Brehtova pesma Plum tree izvodi se na engleskom jeziku:
In the courtyard stands a plum tree,
It’s so small, no one believes it.
It has a fence around it,
So no one can stomp on it.
The little tree can’t row,
Yes– it wants to grow!
No one talks about it
It gets too little sun.
No one believes it’s a plum tree
Because it doesn t have a single plum.
But it’s a plum tree
You can tell by its leaf.
Ova pesma reći će nam puno oslikanom sputanošću i nemoći da čovek raste i definiše spontano svoje mesto u svetu i sopstveni identitet.
Na samom kraju u času smrti Kata Đarmati će ostaviti Baala da ode zazivajući zvezde.
Dijego de Brea režira Baala iz savremenog trenutka, on je stanovnik jednog konfuznog sveta koji vidimo na sceni (a koji živimo van scene). Niste sigurni koliko je Baal demon, a koliko silno nesretan mahniti pesnik. De Brea na sceni slika svet u kojem nema ni prividnog reda, ljudi su u patnji i ne samo nesretnim nego i mutnim odnosima, Baalov svet danas je toliko zbrkan da u njemu ne možeš jasno videti ni tezu ni antitezu. Ne može se lako do kraja osvestiti mrak u kojem se nalaze naši junaci, da bi mogli pomisliti na svetlo. De Brea stvara na sceni strašni vrtlog, mračnu silu koja naše junake rastače, reditelj nas postavlja na scenu, da bi nam osvestio sistem kojem služimo, koji nas mrvi (kao omaška sam prvo napisala mrzi) unutar kojeg ostajemo nedovršenih identiteta.
U predstavi igraju Miloš Biković, Vanja Nenadić, Dunja Stojanović, Ivan Zablaćanski, Jana Milosavljević, Maja Ranđić, Miloš Petrović Trojpec, Milan Čučilović, Milan Zarić, Miodrag Radonjić i Stefan Radonjić, složno i predano stvarajući košmar i predajući mu se bez ostatka, uvodeći nas igrom u taj iscrpljujući vrtlog u kojem smrt koja Baala čeka dolazi kao oslobođenje.
Decentni kostim Blagoja Micevskog kreira kontekst predstave, a muzika Aleksandra Srebrića prati istovremeno lirski i buran ton.
Kao antiteza Baalovom koralu koji otvara komad:
Kad je Baal trunuo u tamnom krilu zemlje, krut,
Svod je još bio velik, tih i sivožut,
Mlad i go i čudovišno lep kao plavi val
Kakav je, kad Baala još beše, voleo Baal.
stoji kraj u kojem se on predaje smrti kao zvezdanoj noći: Hoću da izađem. Izaći ću. Napolju mora da je svetlo. Dragi Baale! Zvezde…
Predaja smrti i zazivanje svetla je tačka u kojoj rastanak sa Baalom osvetljava neuralgične tačke onih koji sede u publici.
