Sedma republika

Iako su gastarbajterske migracije bile veoma masovan i složen fenomen, koji na neki način, preko druge i treće generacije i danas traje, njim se retko ko bavi. U poslednje dve – tri decenije objavljene su samo dve knjige (koje preporučujemo čitaocima) Geburstag pišeš normalno istoričara Vladimira Ivanovića (2012.) i Stranac ovde, stranac tamo antropološkinje Dragane Antonijević (2013.). No primećuje se porast interesovanja za ovu temu, pa verujemo da će izložba u Muzeju Jugoslavije imati ulogu katalizatora za neke buduće projekte.

Iako verovatno nema čoveka iz bivše Jugoslavije koji ne zna nešto o gastarbajterima, to je vrlo često niz stereotipa o ljudima koji samo rade i ne znaju da žive, posebno dobro sistematizovan u Gastarbajterskoj pesmi Riblje čorbe (1996). Nije zato loše izneti neke osnovne činjenice. Preduslov da gastarbajterske migracije iz Jugoslavije postanu masovne bilo je, prvo i osnovno, stalna potreba nekoliko najrazvijenijih zapadnoevropskih zemalja za radnom snagom i njihova zainteresovanost za jugoslovenske radnike. U vreme usporavanja privrednog rasta u Jugoslaviji i nastojanja da se privreda reformiše i uključi u globalne tokove, zaključeno je tamo gde treba, da zapošljavanje u inostranstvu ne može škoditi već da može biti dobro rešenje za još uvek malu, ali sve učestaliju pojavu nezaposlenosti. Počevši od ranih šezdesetih donet je niz zakonskih odredbi koje su se direktno ili indirektno ticale ove tematike i sklopljeni su međudržavni sporazumi o angažovanju radne snage, između ostalih sa Austrijom 1966. i Zapadnom Nemačkom 1968. godine. Međutim interesovanje za odlazak u inostranstvo prevazišlo je sva očekivanja. Od 1968. do 1973. došlo je do prave eksplozije, na vrhuncu, 1973. godine, bilo najmanje 860.000, a verovatno oko milion pa i više Jugoslovena na privremenom radu, najviše u Zapadnoj Nemačkoj. Neko se dosetio i nazvao ih „sedma republika“. Od tada prioritet državne politike postaje usporavanje odlaska, čemu je na ruku išla i recesija u Zapadnoj Evropi i stvaranje uslova za povratak, što nije bilo naročito uspešno.

KO JE OTIŠAO: Tek je popis stanovnika 1971. dao sveobuhvatne podatke o gastarbajterima. U zapadnoevropskim zemljama tada je radilo oko 647.000 ljudi, više od pola u Zapadnoj Nemačkoj, nešto manje u Austriji a zatim znatno manje u Francuskoj, Švajcarskoj, Švedskoj i drugim zemljama. Najviše radnika na privremenom radu bilo je iz Hrvatske pa iz Srbije, po nešto više od 200.000, zatim iz BiH preko 140.000, a najmanje iz Crne Gore – svega 6000. Postojale su izvesne regionalne razlike, na primer iz Srbije se češće išlo u Austriju i Francusku nego iz drugih republika. Tri opštine sa najvećom stopom migracije u Srbiji bile su Malo Crniće, Žabari i Svilajnac, a pratile su ih opštine Veliko Gradište, Golubac, Požarevac, Kučevo, Petrovac na Mlavi, Despotovac, Kladovo, Negotin te Bela Crkva i Vršac u Vojvodini. Takođe je dosta ljudi na privremeni rad išlo iz Beograda i okoline. Najveći broj radnika otišao je u inostranstvo tokom dve godine pre popisa, a zanimljivo je da je bio vrlo visok udeo žena, trećina pa i više. Tu su postojale velike regionalne razlike, najviše žena je išlo na privremeni rad iz Vojvodine, 42 odsto, a najmanje sa Kosova, svega 4,7 odsto. Jugoslovenska radna snaga bila je mlada i vitalna, više od polovine je bilo mlađe od 30 godina, a 85 odsto mlađe od 40.

Po školskoj spremi skoro polovina imala je samo nepotpunu osnovnu školu, 4–7 razreda, a bilo je i oko 10 odsto ili sasvim bez škole, nepismenih, ili sa najviše 3 razreda, što se smatralo nedovoljnom pismenošću. Najlošija obrazovna struktura je bila među radnicima koji su dolazili iz BiH, a najbolje su bili obrazovani radnici iz Slovenije, Hrvatske i Vojvodine. Od ukupnog broja radnika u inostranstvo je otišlo i oko 16.000 stručnjaka i taj broj se smatrao velikim, te se govorilo o „odlivu mozgova“, slično kao i danas. Najviše ih je bilo iz oblasti tehnike i tehnologije, kao i medicine. Podaci naizgled potvrđuju rasprostranjenu predrasudu da su gastarbajteri bili neobrazovani, ali to tako izgleda samo ako se zanemari tadašnja obrazovna struktura u zemlji. Zapravo je među gastarbajterima bilo više kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika, nego u SFRJ.

Podaci su pokazali da na privremeni rad ne odlaze samo nezaposleni i da se ne odlazi samo iz nerazvijenih područja zemlje. Najviše prethodno nezaposlenih bilo je među ženama, dok je među muškarcima, posebno iz razvijenijih krajeva, bilo mnogo onih koji su prethodno radili. To pokazuje da je veliki broj radnika odlazio sa namerom da promeni posao, obezbedi veće prihode, poboljša standard. Preko polovine onih koji su prethodno radili prešlo je iz primarnog sektora, uglavnom poljoprivrede, u sekundarni sektor, posebno u građevinarstvo i industriju. Tako je odlazak na privremeni rad imao karakter napuštanja poljoprivrede. U to vreme bavljenje poljoprivredom je izgledalo besperspektivno i u plodnim krajevima zemlje, a ne treba zanemariti ni da je obezbeđivalo vrlo nizak društveni status. Takođe je znatan broj radnika odlazio iz industrije i rudarstva. Iz tzv. uže Srbije i Vojvodine zabeležen je nešto veći odlazak stručnjaka u odnosu na jugoslovenski prosek.

BALKANSKI VUDSTOK: Jugosloveni su u to vreme bili koncentrisani najviše u građevinarstvu, gotovo polovina, zatim u mašinskoj industriji. Jugoslovenke su takođe u znatno većoj meri od drugih stranih radnica radile u industriji, zatim u uslužnim delatnostima. Zapravo, Jugoslovenke su se u Zapadnoj Nemačkoj vodile kao zaposlene, a time i kao samostalne žene. U to vreme Nemice su bile mahom domaćice i trebala im je dozvola oca ili muža da bi se zaposlile, a slično je bilo i u Austriji.

Odlazak je u tom periodu bio snažno obeležen „privremenošću“ jer su i sami ugovori bili na godinu ili dve dana. Ne znajući koliko će se zadržati u inostranstvu, ljudi su bili skloni na sva moguća odricanja, da bi smanjili troškove i što više uštedeli. Uobičajen je bio iscrpljujući prekovremeni rad. Ali među gastarbajterima su postojale i znatne razlike i u formalno-pravnom položaju. Tu su bili radnici koji su otišli pre potpisivanja međudržavnih sporazuma i regulisanja raznih pitanja, zatim radnici koji su u strana preduzeća došli regularno preko službi za zapošljavanje, zatim radnici u preduzećima koja su deo nekih drugih preduzeća, u ćerkama-firmama, zatim tzv. detaširani radnici koje je jugoslovensko preduzeće uputilo na rad u inostranstvo i koji su potpadali pod jugoslovenske zakone, zatim radnici koji su otišli preko raznih posrednika, kao i oni koji su otišli sa turističkim vizama pa svoj status gledali da legalizuju ili su radili na crno. Sve ove grupe su imale različita prava, obaveze i ugovore, osim naravno radnika na crno koji nisu imali ništa. Ako se tome dodaju razlike u pravnim sistemima različitih zemalja, kao i razlike među samim ljudima, vrlo je teško van statističkih podataka detaljnije opisati neku tipičnu gastarbajtersku sudbinu.

Nasuprot mišljenjima da se radi o pasivnoj masi, gastarbajteri su pokazali velike sposobnosti samoorganizovanja. U sredini u kojoj za njih nije bilo predviđeno ništa drugo osim da rade, vrlo brzo su organizovali mrežu klubova da bi se povezali, međusobno savetovali, družili, ispunili slobodno vreme. Razvili su niz amaterskih aktivnosti, folklorne, muzičke i literarne sekcije, organizovali su igranke, priredbe i razne programe, posebno proslave socijalističkih praznika. Osvajali su javni prostor pa su leti svirali i igrali po parkovima, što je prerastalo u prave vašare i u Beču dobilo naziv „Balkanski Vudstok“. Posebno su bili posvećeni sportu, pa su napravili paralelnu fudbalsku „Jugoligu“ koja je poštovala sva pravila Fudbalskog saveza Jugoslavije. Vrlo aktivno su učestvovali u komunikaciji sa sredstvima informisanja, posebno onim namenjenim njima poput lista „Novosti iz Jugoslavije“ ili radio-emisije „Večeras zajedno“ na Radio Beogradu, slali su pisma, reportaže, karikature, pitanja o svemu i svačemu. Čak su i sami pokretali glasila koja su ličila na fanzine i iznalazili druge originalne kanale komunikacije poput pozdrava, želja i čestitki na lokalnim radio-stanicama, ali i razmene magnetofonskih traka, kasnije kaseta i video-kaseta sa svojima kod kuće. Koristili su u tu svrhu i postojeću saobraćajnu infrastrukturu, pa su železničke stanice, na koje su svakodnevno pristizali vozovi iz domovine, postala glavna mesta okupljanja, razmene informacija i razne robe. Ako bismo hteli da govorimo u kategorijama „urbane“ i „rok“ kulture, bili su pravi pioniri DIY (do it yourself) pokreta, koji se povezuje sa pankom. Država se tek kasnije uključila u neke od ovih aktivnosti, ali bez neke veće pomoći, najviše delujući propagandno.

Na izložbi „Jugo, moja Jugo“ može se naći mnogo toga od ovih aktivnosti, mogu se čuti lične priče, može se videti kakav je bio odjek fenomena u kulturi i umetnosti i posebno kako je ovo iskustvo samoistorizovano od strane nekih gastarbajtera i gastarbajterki. Nadamo se da će umesto da ponudi gotove odgovore, kolažna i multivokalna struktura izložbe omogućiti svakom posetiocu da poveže nešto od „eksponata“ sa sopstvenim znanjem i iskustvom o ovom fenomenu, ili i sa nekim aktuelnim dešavanjima, što će možda dalje podstaći razgovor sa prijateljima, rođacima, nekima od gastarbajtera i gastarbajterki. Izložba je otvorena do kraja maja.

…Gastarbajterska soba Draga Trumbetašafoto: relja ivanić

USPOMENE: Naši u Nemačkoj 1970.fotografije: d.p.a., tanjug, arhiv jugoslavije