Nedavno promovisani roman Pa kao mladog pisca Vladimira Tabaševića u izdanju Lagune, pobudio je interesovanje pre svega zbog njegovog prethodnog romana Tiho teče Misisipi (Kontrast, Beograd, 2015), koji je završio u užem izboru za Ninovu nagradu i nedavno dobio Nagradu „Mirko Kovač“ za najbolju knjigu mladog autora u regionu.
Roman Pa kao je o mladom piscu Emilu, plaćenom ghostwriteru, koji upoznaje Anu, negovateljicu penzionisanog pukovnika čije memoare treba književno da uobliči. Tabašević, koji teme ratova devedesetih i posleratnog haosa opisuje na inventivan i autentičan način, pozdravljen je kao glasnik generacije koja želi i može da putuje na kraj noći.
Tabašević je rođen 1986. godine u Mostaru. Osim pomenutih romana, napisao je i četiri zbirke poezije (Koagulum, 2010; Tragus, 2012; Kundak 2013; Hrvatski kundak, 2014) i uređuje internet časopis Prezupč. Studirao je filozofiju. Živi sa bratom, u Beogradu.
„VREME„: Vaš novi roman Pa kao bavi se generacijom stasalom u tranziciji, generacijom kojoj i vi pripadate. Koje su je karakteristike kvalifikovale da postane junak vašeg romana?
VLADIMIR TABAŠEVIĆ: Dva glavna junaka romana su Ana i Emil. Desio im se nesporazum zvani ljubav, bića su im se srela na trenutak a različiti svetovi iz kojih su došli su ih opteretili, i od njihovih života napravili pakao. Ljubav za njih kao da je bila nemoguća. Oni su pripadnici te generacije o kojoj pišem, koja nema nikakvu egzistencijalnu izvesnost, pa ni šansu za opstanak. U takvim životnim uslovima ni ljubav nema nikakvu šansu, posebno ako je u svetu kom oni pripadaju, svetu deprivilegovanih i obespravljenih, posesivna predstava ljubavi (muška?), jedina ljubav koja postoji. Bađu kaže da je „ljubav komunizam udvoje“, a tu, u svetu kojem Ana i Emil pripadaju i u kojem propadaju, koji je mesto gde se užasi kapitalizma najdrastičnije ispisuju, gde ne postoji komfor iluzije i samoobmane, ne postoji ni način da se ljudi vole jer ne postoji način da ljudi postoje.
Zašto smatrate da je ljubav nesporazum?
Čovek, potekao iz tog sveta mora da voli nekoga, mora da ljubi bližnjeg, a ne može, ne jer nije sposoban ili nema dovoljno kapaciteta, već upravo zbog takvog sveta u kom se obreo, u kom ne može ni sebe samog da sretne, nigde i nikako, u kom ne može da bude sam, a svako mora najpre moći da bude sam, da bi mogao da bude i živi sa nekim udvoje, da bi mogao da voli. Ljubav je nesporazum jer je svet u kojem živimo nesporazum, nesporazum svih sa svima. Ana i Emil su tragični i utoliko su zahvalni kao junaci, junaci jednog vremena i sveta, jer se u njima prelama činjenica da je ljubav nemoguća – ali je upravo zbog toga moramo iznova izmisliti.
Da li je iskustvo generacije koju opisujete razlog što roman Pa kao, daleko više od prvog, vrvi od odraslih monstruma? Pukovnik, na primer, je trockista, lažov, hijena…
Nije monstruozno to što je pukovnik u mladosti imao slobodoljubive ideje za koje je, navodno, bio spreman da se bori i gine; monstruozno je to što danas više nemamo nikakve ideje. Monstruozan je primat racionalnosti nad emocijom, prioritet profita nad životom.
Moto romana Pa kao je rečenica francuskog filozofa Žila Deleza, najpoznatijeg po promišljanju odnosa književnosti i filozofije: „Nije dremežljiv razum onaj koji rađa monstrume, već budna i insomnična racionalnost.“ Deleza navodite i kao svog učitelja.
To je citat Deleza i Gatarija, ljudi koji su probleme promišljali udvoje, koji su uspeli da stvari shvataju i produkuju upravo u dvojstvu, koji su koautori u pravom smislu. To je neka verzija ljubavnog odnosa, takođe. Od njih sam naučio da mi i pas može biti učitelj, da je svest koaguliran trenutak u protoku vremena, trenutak u kojem svet stane u jedan život, pre nego što opet nastavi da teče.
U romanu kažete da su na ratište prvo pošli oni koji su to morali, socijalno deprivilegovani, bez nacionalističkih ideja. Šta ste time hteli da kažete?
Živim u Rakovici, u Beogradu. Kada sam kao mladić odlazio u kasarnu da podnosim dokumenta sa fakulteta kako bih regulisao obavezu oko služenja vojnog roka, na zidovima te kasarne sam video neprebrojivo mnogo fotografija momaka koji su, kada su poginuli u građanskim ratovima devedesetih, imali godina koliko sam u tom trenutku imao ja. Tada sam, kao subjekt ideje nacije i odbrane nacionalnih interesa, kojim idejama je najviše izložena upravo omladina iz teških socioekonomskih okolnosti, imao potrebu za novim ratom koji bi mi otvorio mogućnost da se lišim nepodnošljive odgovornosti koju sam osećao prema tim poginulim momcima, prema žrtvama uopšte, tako što bih i ja svoj život založio u odbranu neke ideje, onako kako su to uradili ti momci. To je pretežak osećaj.
U romanu se, međutim, ne zalažete za to o čemu sad pričate, naprotiv.
Fotografije tih momaka mi se neretko jave i dan-danas. Na svaki udžbenik istorije počeo sam da gledam kao na album koji treba popuniti novim fotografijama. Dok sam bio dete, tokom rata u BiH, hteli su da me bace sa mosta. Nije bitno ko, jer ni njima tada nije bilo važno ko sam ja, već kanta goriva koju smo imali sa sobom. Nisam pacifista zato što sam umišljen i zato što za sebe verujem da sam emancipovan, već, baš zbog onoga što sam proživeo, nema varijante da to ne budem.
Prethodni roman, lirska proza Tiho teče Misisipi, priča o odrastanju dečaka tokom rata u Bosni. Šta vas je konkretno navelo da glas pozajmite svetu malih ljudi?
Iskustvo koje sam pomenuo. Iskustvo kad umalo da budem dečak-skakač s mosta, mimo svoje volje. Možda su hteli da provere da li sam pravi Mostarac, s obzirom da je Mostar poznat po skokovima sa mosta.
Iako u ovom romanu svet gledate očima najmlađih, niste pribegli polarizovanim stavovima.
Na sreću! Dečija percepcija je zapravo suvislija od percepcije odraslih kada je u pitanju odnos prema ratu i nasilju. Argumentaciju o razlozima i uzrocima ratova odrasli svode na „ko je prvi počeo“, što bi trebalo da je svojstveno samo dečijim raspravama. Ko je tu dete, a ko odrastao, veliko je pitanje.
U romanu Tiho teče Misisipi čuju se stihovi poznatih pop, rok ali i turbo–folk pesama, na primer Kukavice. Da li ste namerno provocirali „hejtere„, one koji nameću negativne etikete masi tranzicionih gubitnika?
Ma naravno, stara je to priča. Ljudi predrasuđuju na osnovu najpovršnijih odrednica. Kako ne bi promišljali odnose u društvu, najlakše im je da svakog ko se ne uklapa u njihovu sliku sveta otpišu kao nazadnog i primitivnog. Dovoljno je samo da se detektuju „sumnjive“ kulturne preferencije i da se odmah krene u opšti idejni rat protiv običnog čoveka.
Rat i raspad naše bivše zemlje teme su kojima se bavite i u poeziji i u oba romana. Kako vidite tvrdnju kritike da ste time izmirili dug, dali čitaocima ono što im književnost duguje već dvadeset godina?
Neosporno, takvo mišljenje mi imponuje, moram priznati. Međutim, sve što je u mom književnom radu, i u poeziji i u prozi, dugovao sam, pre svega, samom sebi. Neminovna posledica suočavanja sa sobom, sa svojim traumama, u tom beskompromisnom preispitivanju, jeste književnost, kao neka vrsta izraza koji u sebi mora da sadrži intenzitet tog preispitivanja. Ne želim da budem lažno skroman, ali ništa tu nije stvar nekakve moje osobenosti, talenta i sličnog, već nesreće da budem na tim mestima, problematičnim, prelomnim, gde su se najintenzivnije odražavali neuspesi društvenih projekata i idejnih poraza. Sećam se, i to je sve.
U vašim opisima strašnih devedesetih nema verizma, ni publicističke doslovnosti…
Zato što svaki veristički postupak ima nekakvu tezu u pozadini koju želi da ilustruje i plasira. Ti autori za sebe vole da veruju da su svoj umetnički rad prethodno idejno promislili i zasnovali u nekom višem vrednosnom poretku. Međutim, mahom se u takvoj književnosti samo spontano recikliraju neoliberalni ideologemi koji se nalaze na pozadini autorovog mišljenja. Moja namera je bila da stvari prethodno promislim tako što neću dopustiti da u tekstu recikliram dominantne idejne predstave o svetu koje uvek samo reprodukuju društvenu situaciju bezizlaza koju živimo. U takvim radovima uvek postoji neki glupak i primitivac kome ćemo se narugati. Uvek postoji i neki pametan, ali situacijom u društvu unesrećen lik koji je sklon samodestrukciji. Postoje i oni autori koji za sebe vole da veruju da ih ne interesuje politika i da se bave „čistom“ umetnošću. Međutim, književnost kao takva je uvek angažovana, čak i onda kada autor nije svestan tog angažmana. Ona je angažovana ili tako što ide niz dlaku vladajućoj paradigmi, ili tako što tu dominantnu struju mišljenja i verovanja pokušava da problematizuje i dovede u pitanje. U tom smislu, po mom mišljenju, ne postoji neangažovana književnost.
