Scena

Pol(j)a veka modernosti

Katolička porta 5, drugi sprat; to je već pozamašan broj godina adresa na kojoj „stanuje“ novosadski časopis „za književnost i teoriju“ (sadašnja odrednica; ranije su spominjani i umetnost, društvena pitanja etc.) „Polja“, koji upravo slavi pola veka postojanja. Nastao u simbiozi ili barem kohabitaciji s kultnom Tribinom mladih koja je unosila nešto živosti i šarenila u neka olovno-siva vremena, ovaj je časopis manje-više od početka i manje-više dosledno – s vrhuncima u sedamdesetim i osamdesetim godinama minulog veka – bivao razgovetnim glasom i pouzdanim zagovornikom modernog književnog, i uopšte kulturnog senzibiliteta, dakle, onog osećanja Sveta i strategije Teksta za koje će se pokazati da su (u ljigavom kontinuitetu) ono Drugo i ono Strano svim našim žrecima i ovlašćenim kulturtregerima naših tužnih vetrometnih provincija – od „komunističkih“ preko „patriotskih“ pa do „tržišnih, bre“… Utoliko su „Polja“ vazda, ili bar uvek kad su išta valjala, bivala svojevrsnim jedva-tolerisanim-incidentom; reprezentativni miljenici – u ime Klase i Ideologije ili pak Nacije i Tradicije – uvek su, u Novom Sadu i šire, bili neki drugi, podobniji i prohodniji…

Nakon brodoloma devedesetih, kada ni „Polja“ nije bilo, ili su izlazila s mene pa na uštap ne ostavljajući dubljeg traga, Laslo se Blašković poduhvatio nezahvalnog i neizvesnog posla Povratka Otpisanog Časopisa – i položio ispit „s odlikom“… Što je utoliko bizarnije kada se zna da on „Polja“ uređuje kao nekakav one man band, što ovima ne oduzima na kvalitetu, nego samo dodaje na profilisanosti.

Poluvekovni su jubilej „Polja“ obeležila objavivši dve sveske (br. 435 i 436), ispunjene što „prigodno-evokativnim“, što svakovrsnim drugim tekstovima veoma šarolike skupine ljudi kojoj je zajedničko samo to da je svako od njih u nekom periodu bio urednik ili redovni(ji) saradnik ovog časopisa. O, Bogo moj, čega tu sve ima! I sentimenata, i žala za mlados’, i ljute polemike, i blagotvorne („kopiclovske“) ironije, i oporog ogovaranja nekih prethodnih, inače nesumnjivo zaslužnih urednika (Jovan Zivlak najviše postrada!), ali i lapidarnog, a lucidnog kontekstualizovanja „Polja“ u vremenu i prostoru… Pišu: Draško Ređep, Oto Tolnai, Jovica Aćin, Milica Mićić Dimovska, Radovan Beli Marković, David Albahari, Vladimir Kopicl, Vasa Pavković, Sava Damjanov, Mihajlo Pantić, Zoran Ćirić, Gojko Božović & many others. Vredan podsetnik i zanimljiva građa za jednu književnu karakterologiju: pišući o „Poljima“, svako reče i ponešto o sebi, uključujući i ono što kanda nije hteo da kaže.