Samooslobađanje u 200 minuta

Dosta nalik profesoru Rajmundu Gregorijusu, glavnom junaku romana Noćni voz za Lisabon autora Paskala Mersijea, i kroz lik Ester Šapiro, centralnog lika aktuelne nemačke televizijske mini-serije Unorthodox, provučena su dva svih ovih milenijuma našeg postojanja na Zemlji iznimno važna pitanja – može li se iskoračiti iz svog života i po koju cenu? Ali, naravno, ne u smislu one vazda pomodne zone komfora, nego odrešito i drastično, poput čuvenog Toroovog Valdena.

Upravo tako, Ester Šapiro, junakinja (zapravo, heroina) ove Netfliksove nove serijske senzacije već u prvim scenama poseže za radikalnim i za druge potpuno nepojmljivijim rezom – u trenu, bez najave i objašnjenja, beži iz svog života. Četvorodelna serija Unorthodox zasnovana je na memorskoj prozi Debore Feldman punog naziva Unorthodox: The Scandalous Rejection of my Hasidic Roots, gde podnaslov prilično nedvosmisleno otkriva i srž priče i ton čitave povesti; naime, i u svojoj serijskoj inkarnaciji Unorthodox prati brzopteznu emancipaciju mlade žene koja iz strogo kodirane zajednice njujorških hasidskih Jevreja iznenada beži u Berlin, gde je dosta ranije utekla i njena majka. To bi bio najekonomičniji mogući sažetak radnje, mada ona nikako ne predstavlja ključni adut u svemu što ima veze sa Unorthodox. Ova serija u 200 minuta trajanja, a što je zadivljujuće zdravorazumski, odmereno i neobičajeno za današnje producentske, pa i gledalačke apetite i navike, snažno ukazuje na značaj mudrih, rečitih i tempiranih implikacija.

Ova povest tako, osim što sasvim očekivano i prirodno „na prvu loptu“ pledira na emocije gledalaca, onih upućenih u tu rado čitanu prozu Debore Feldman, ali i onih koji kreću upravo od ovog televizijskog formata, na idejnom planu preispituje suštinski važna pitanja stalnih odmeravanja ličnih sloboda, pa bilo to i u tako specifičnom habitatu kao što je rigidni i samoizolovani svet hasidskih Jevreja ili slobodoumniji i kosmopolitski univerzum savremenog Berlina. Sve iole relevantno za dubinsko i krunsko u ovoj priči o samooslobođenju uprkos svemu dato je u pomenutim implikacijama i brižljivo postavljenim nijansama. Jer, ono što nam stvarni život svako malo iznova i iznova pokazuje, a na šta nas Unorthodox jetko podseća, suštinske slobode nema bez prihvatanja bolnih i drastičnih cena koje je nužno platiti ako želimo, bilo kao pojedinci na vetrometini nametnutog i društveno uslovljenog, bilo kao zajednica, oblikovana i omeđena prošlim, nagomilanim, nasleđenim i manje ili više dragovoljno naknadno usvojenim, da se zadržimo na putu celishodne i lekovite (samo)emancipacije.

S tim u vezi, teško je uočiti osetnije prisustvo didaktičnosti na planu prenošenja tako ozbiljnih i krupnih ideja, podsećanja, poruka i pouka – premda brzo stiže do tačke univerzalnog, Unorthodox od prvog do poslednjeg kadra zadržava prekopotreban ton i oreol ličnog i intimističkog, svoje krajnje stilsko ishodište uspešno pronašavši u kamernoj, tihoj i diskretnoj drami o bekstvu koje je duboko ličan čin, ali koji, kao i svaki zahvat koje neposredno porodično i/ili društveno okruženje nije i zvanično ili barem prećutno aminovalo, predstavlja remetilački faktor i trn u oku onih od kojih hrlimo put već pomenute transformacije u slobodnija i samim tim i smislenija bića. Imajući to u vidu, a da to nijednog trena nije intruzivno isticano, Unorthodox je i izrazito ideološki obojena priča, koja, uz svesrdnu empatijsku glazuru, prisutnu i u prikazu života hasidske zajednice u Njujorku, i u prikazu blago beslovesnog i svakako bezbrižnijeg života mladih berlinskih hipsterskih naraštaja, suptilno ukazuje i na neizbežno prisustvo ideologije u svakodnevnim nam bitisanjima, pa bilo to i samo u neprestanim

kontemplacijama na temu koliko nam je slobode dato, koliko potrebno, a koji bi bio precizan ili poželjan saldo između ta dva pola. Dosta nalik jednako zapaženoj skorašnjoj nemačkoj seriji Deutschland 83, čiji je, uostalom, deo autorskog tima zaslužan i za Unorthodox, seriju rađenu za očiglednim širim pretenzijama po pitanju plasmana i distribucije, od ideološkog, kao evidentno prisutnog i referentnog sastojka, ne beži, ali u njemu ne nalazi ni svoje jedino idejno ishodište.

Na planu izraza i stila, ova priča je data u naturalističkom ruhu, a klasičnu fabulaciju ovde je u potpunosti odmenila dosledno i pažljivo primenjena smena prizora Esterinog i obližnjih života u nevidljivim ali osetnim okovima u Njujorku i prvih a potom i sve razgovetnijih nagoveštaja njene slobode u Berlinu. Srećom, autori ne posežu za pukim i odveć simplifikatorskim kontrastom; pre se može reći da dramaturški ova serija počiva na komplementarnosti odraza koje u toj narativnoj, ali i značenjskoj ravni daju metaforička pripovedna ogledala koja pružaju posve oprečne slike. To je, naravno, imalo uticaja na izvorni ritam priče, koji bi ona imala da se insistiralo na linearnijem izlaganju, te se na mahove stiče utisak da se, mereno današnjim aršinima TV pripovedanja, događaji prebrzo smenjuju, što bi mogla da bude jedna od okvirnih zamerki na račun ove serije. A kada medijska pomama utihne, lako se može ispostaviti da će, povrh svojih drugih evidentnih kvaliteta Unorthodox prvenstveno ostati upamćena po briljantnoj ulozi mlade i malene Šire Has u naglašeno zahtevnoj ulozi Ester, u kojoj je spojila fizičku fragilnost, gotovo pa opipljivu anksioznost visokog intenziteta i borbenost od koje koža i pogled naprosto bride. Izvrstan je i Amit Rahav u ulozi dogovorenog i jednako isprepadanog joj muža Janjkija, dok se sjajno snašao i Džef Vilbuš – u roli iznuđeno zlokobnog Mošea u, kanda, pogubno-zaludnoj potrazi za osujećenim mačizmom.

Unorthodox nije velika serija, u kvalitativnom smislu zaostaje za nemačkim uspesima poput ostvarenja Vavilon Berlin i The Dark, ali jeste dobrodošla kosina u odnosu na veći deo novije TV ponude – i to kao u onoj sintagmi – priča o ljudima i za ljude. I o slobodi, naravno.