Početak samoodbrane Slobodana Miloševića u Hagu delovao je kao okidač za novi krug medijskog ludila. Sloba danas sedi uzdignut u sudnici, čovek drži banku i kao sa trake pušteni su davno zaboravljeni govori. On zahteva da sasluša Klintona, Blera i kompaniju, mada među nabrojanim beguncima nema, recimo, Rusa, naročito Paramecijuma Kozirjeva. Njih će, valjda, zvati takođe u paketu, ali nešto kasnije. Kao krunski dokaz, možda će se pojaviti čuvena slika iz izloga u Knez Mihailovoj – ali na njoj su i Kofi Anan i papa, trebalo bi se podsetiti svih aktera. Milošević bi voleo da ih sve sasluša pre božićnog raspusta, kao u onoj humanitarnoj pesmici – ’’Da li oni uopšte znaju da je Božić?’’ Onda kreću praznici, pa ih narod spoji sa Novom godinom, a valjalo bi svedoke pretresti pre dolaska Deda Mraza – neka i on sazna istinu i ne donese im poklone.
Za to vreme, u Srbiji se očekuju izveštaji vojne i nezavisne komisije o uzrocima pogibije dvojice gardista. Kako vreme prolazi, ovaj slučaj sve ozbiljnije urušava ugled Vojske i otkriva sve veću gomilu prljavog veša koji sve ružnije smrdi. Sukob se zaoštrio između Danice Drašković i Vojnog tužilaštva, koji se završio još jednim epskim biserom – nit me čekaj, niti mi se nadaj, ni u dvoru ni u tužilaštvu! Genijalnost Danice Drašković leži upravo u jezgrovitom formulisanju besa, koji je ponovo dominantno osećanje. Nevolja je što je bes loš savetnik, za bilo koju državnu funkciju.
Ovih dana se dogodila, kažu, istorijska poseta hrvatskog premijera Ive Sanadera Beogradu. Marović i Sanader dali su potpuno trezvene i mudre izjave, toliko pribrane da bi čovek pomislio da su se sreli Norvežanin i Šved, a ne lideri Zapadnog Balkana. Međutim, odnosi Srbije i Hrvatske su toliko komplikovani da je jedna tetovaža bacila u zasenak sve mudre reči. Trenutno je od povrata imovine i raseljenih, ekonomske saradnje i viznog režima važnije da li će Gurović sa tatu Dražom ući u Hrvatsku. Hrvatska policija ga sačekala na zicer, istina nisu im smetale majice sa „U“ na koncertima, ni Tompson i njihove budale. U stvari – ovo vaganje ko je gori predstavlja upravo đavolsku logiku koja dovodi do klanja. Ono što nedostaje je volja da se glupost obostrano nazove nesporazumom i konstruktivno reši, makar Gurović igrao sa majicom dugih rukava. E, ali to nije junački, pa ne znam da li će se dogoditi.
Papazjanija oko živog Draže, umro nije, nosi u sebi količinu iracionalnog ravnu, recimo, sahrani Jasera Arafata u Ramali. Prvo su čoveka pristojno ispratili u Kairu, kao rahmetli Titu, a onda su ga helikopterom spustili u srce ludila. Recite iskreno, da li vam slike sa sahrane u Ramali deluju kao da su u bilo kakvoj vezi sa izjavama palestinskih zvaničnika da će obnoviti mirovne pregovore sa Izraelom. Logičnije su mi glasine da je Jaser otrovan i da će uslediti osveta. Veoma slično deluju naše priče o dvostranoj saradnji sa Hagom, unapređenju odnosa sa susedima i nastavku reformi. Što se kriminala tiče, zen visinu dostigla je izjava izvesnog Zemunca Zorana Hadži Antića, kriminalca ovdašnjeg, na kojeg je pokušan atentat popularnim „kašikarama“. Antić je za novine izjavio da se bavi legalnim reketiranjem narko-dilera, pronašao je rupu u zakonu, pa sumnja da ga je napao neko od njih. Svako radi svoj poso. Kad uključiš televizor – lepo se vidi, haos, pucnjava i bes.
Treći prizor haosa stigao je iz Banja Luke, gde je povelika grupa militantnih penzionera napala kordon policije koji ih je sprečavao da uđu u Vladu. Bez zezanja, ozbiljna tuča, radili su štapovi i kišobrani, vidi se lepo – policija cvika, samo je jednom demonstrantu pozlilo, logično – mnogo se iznervirao čovek. Metafora je više nego očigledna. Radi se o Republici Srpskoj, entitetu koji se tek nedavno hrabro suočio sa ratnom prošlošću. Država koja to nije, u zemlji koja jedina čuva sećanje na nemačku marku (zove je od milja konvertibilnom), sa penzijama koje se suviše dugo ne isplaćuju. Vlada Srpske već godinama ne daje pun iznos penzija, zbog praznog budžeta- pa plaća koliko ima. Penzosi su kukali, ali sada im je izgleda stvarno dogorelo – pa bi da biju. Ohrabruje ipak činjenica da je uzrok ovolikog besa ekonomski, a ne(daleko bilo) međunacionalni ili verski.