U maloj sali Beogradskog dramskog pozorišta u polukrugu sede junaci predstave Fine mrtve d(j)evojke, koju je po tekstu Mate Matišića režirao mladi reditelj Patrik Lazić kao diplomsku predstavu. Grupa ljudi, koja može biti i u publici, jedino je jedan sa maramom oko glave i u maskirnoj uniformi, da tako kažem drugačiji, tačnije jasno je da je to neko ko je bio u ratu. No i on može biti deo publike.
Dok se publika još smešta u gledalište, a glumci su na sceni, atmosfera koju osećate je teskobna, znate da nećete čuti zabavnu priču. Mada Matišić jeste i zabavan u svom crnohumornom ključu. Od početka ste uključeni u deo istrage, policijski inspektor ispituje naše junake povodom nestanka deteta jedne od junakinja. Inspektor to čini gotovo iz publike. Predstava se igra vrlo prirodno, tako da čak i kada znate narativ, gledate je sa uzbuđenjem i iščekivanjem.
Rađaju se refleksije: dobro, koliko smo vlasni nad svojim sudbinama? Jesmo u onom smislu da šta god da se desi, imamo vlast da se spram toga postavimo na određeni način. Ali je li to ikakva sloboda? To je više sidro koje vas sprečava da se dezintegrišete u određenim situacijama, dok fatum svakako čini svoje.
Predstava počinje i završava se sa detetom, uvedeni smo u priču o njegovom nestanku, da bi na kraju dete bilo nađeno. Kako su Fine mrtve djevojke u osnovi priča koju pokreće jedan lezbijski par, Iva i Marija, promišljam o tome kako svi hoće da ostave svoj trag u vremenu i kako bi se i Marija, koja u toku predstave strada, radovala Ivinom detetu. Ili mu se već raduje, odnekud sa druge strane. Kako se čovek bori sa primitivizmom sredine? Koliko on može biti fatalan? Koliko može raniti ljudske duše? I kako se sa svim tim nositi, jer čovek svakako nije u svakom trenutku spreman na sve. Niko od nas nije puma u prašumi savršeno izoštrenih instikata.
Predstava Fine mrtve d(j)evojke slika poratno vreme, dramski tekst je nastao pre gotovo dve decenije, a možemo reći da se uklapa i u naše vreme jer je ono i dalje poratno, pošto je sve gurnuto pod tepih. Čeka. Nije razrešeno. Matišić slika licemerje današnjice hrvatskog društva, a po copy/paste principu naše društvo danas, jer i sada imamo „branitelje“ koji su bitange, roditelje koji izuzetnim smatraju ogorčenu decu, i da, oni koji su dobra srca uglavnom ćute i trpe dok ne trokiraju.
Marija i Iva su lezbijski par koji iznajmljuje stan u jednoj zgradi u Zagrebu i tamo ih dočekuje sumanuta grupa stanara, sve svet u malograđanskim okvirima, koji svakako lezbijke prezire, a sopstvene demagogije krije iza musavih formi malograđanskog društva. Šta je sveto, a šta nije? Naopako čitanje stvarnosti donosi pošast, to je uvek tako. Kada Marija i Iva dođu u zgradu, gazdarica odmah brine kako će plaćati kiriju, te joj je lakše kada čuje da Iva radi. Naš par prati kontekst duboke socijalne korupcije prostom egzistencijom u najprostijem novčanom obliku, lekari rade ilegalno… ženica koja radi u bolnici kao dodatnim poslom bavi se prostitucijom… Socijalne patologije i disfunkcionalnosti na sve strane.
Koliko dugo traje poratno vreme? Koliko hoćeš… s obzirom na to da se njime niko ne bavi. To znaju i Matišić i mladi reditelj Patrik Lazić. Koliko dugo traje tranzicija? Koliko hoćeš, dokle god ima moćnih tipova čijim interesima odgovara takav okvir. Matišić i Patrik Lazić vrlo jasno, nedvosmisleno slikaju društvo konzervativne ideologije, licemerja izdignutog na visinu javnog morala (dvostrukog aršina), a koje zapravo nema oslonca u stvarnosti obične ljudske egzistencije. Bez finansijske sigurnosti, na brzinu (zahvaljujući naprednim IT tehnologijama) nanetih slojeva „nove seksualnosti“, nastaje društvo visoko eksplozivne vrednosti koja sve partikule društva, ma koliko bile u skladu sa ultra modernim stavovima, sapliće prastarim „tehnologijama“ dvostrukih vrednovanja.
Reditelj Patrik Lazić promišljeno, zrelo ovaj komad smešta u intiman prostor, u pozorišnu situaciju u kojoj se grupa ljudi obraća drugoj grupi ljudi, režija je vrlo suptilna, nenametljiva, u službi priče koja se pred očima gledaoca otvara jasno, sloj po sloj, dovoljno uzbudljivo da je netremice pratite i dovoljno strašna da traži svu vašu pažnju.
Pisac Mate Matišić kreira jedan crnohumorni galimatijas u kojem je dete (rađa ga Iva sa bivšim momkom kojem se vraća nakon Marijine smrti) na kraju priče spaseno, a i Marija, već sa druge strane, govori da je izvesno da Bog postoji. Matišić ne boji sve u crno nego dozvoljava stanovita uporišta, poput mogućnosti i potencijala novog života. Reditelj priču donosi jasno, pažljivo nas suočavajući sa jednim složenim i sumornim klupkom odnosa u koji su naše junakinje nevoljno upletene, od kojeg moraju bežati i braniti se. Lazić priču odmotava zrelo, svedeno. Glumci postavljeni sa gledalištem tet a tet pred nama stvaraju malu, poremećenu i opaku zajednicu u kojoj su, naravno, „moralisti“ glasni, a oni kojima je sve jasno, žrtve koje ćute ili govore tiho. Ansambl to čini lako i donosi likove koje imate utisak da već dugo i dobro poznajete.
U polukrug načinjen od stolica i sa dva kreveta u centru scene smeštena je čitava priča: intenzivna, duhovita i mučna. Predstava Fine mrtve d(je)vojke u režiji Patrika Lazića po tekstu Mate Matišića na maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta je na momente duhovit košmar koji je ujedno i naša stvarnost; ostavlja nas sa mnoštvom pitanja spram kojih se valja postaviti. Možda najpre otvara temu solidarnosti i potrebe da se drugi vidi i uvaži.
