Uz zagrebačkog vibrafonistu Boška Petrovića, svakako džezer iz najveće Jugoslavije koji je najviše postigao u svetu jeste trubač Duško Gojković (r. Jajce, 1931). Međutim – za razliku od Petrovićevih uspešnih prodora od kuće, od sredine šezdesetih s platforme za domaći džez kapitalnog Zagrebačkog jazz kvarteta – posle školovanja i kraćeg rada u Beogradu Gojković se čak ’55. otisnuo u (SR) Nemačku. Ubrzo je u SAD: nastupa na legendarnom festivalu u Njuportu, snima za vodeću disko-kuću džeza Blue Note, prati Četa Bejkera i Stena Geca, prihvata stipendiju da studira kompoziciju i aranžiranje (potom i fliglhornu/krilnicu) na kasnije mnogo poznatijem koledžu Berkli, a među kolegama u univerzitetskom sastavu mu je i Geri Barton! Posvetivši se opet učenju, odbija ponude zbog kojih bi mnogi crkli, a ’63. stupa u orkestar čuvenog Majnarda Fergusona, zatim u sličnu formaciju ništa manje slavnog Vudija Hermana, s kojim je prvo i gostovao u SFRJ, dok ga je prestižni džez-magazin „Down Beat“ stavio na treće mesto Talenata koji najviše obećavaju! Ipak, vraća se na Azurnu obalu, pravi svoj studio/klub koji će nažalost izgoreti, pa se ’68. smiruje u Minhenu.
No, veze Duška Gojkovića i Balkana bile su i ostale jake, višestruke: u sopstvene kompozicije često je uvrštavao i time propagirao folklor svog zavičaja, neretko eminentne strane muzičare učeći da sviraju naški, počevši od albuma Swinging Macedonia (1966, Philips – PGP RTB) do npr. slabije zapaženog Slavic Mood (1974, Vista), dugo pre nego što je iko skovao World Music, etno-džez i sl. Iz ogromne internacionalne diskografije, mnoga značajna Gojkovićeva izdanja digitalizovana su, ponekad prepakovana, i obnovljena uglavnom s londonskom etiketom Cosmic Sounds Željka Kerlete, kao npr. kultni Belgrade Blues (’66, PGP RTB) koji izgleda ima života kao mačka. Ipak, Duško nikad nije pobrkao lončiće pa kad je hteo a la Goocha, u Vranju je ukrstio trube s kolegama limenjacima, nije kontaminirao svoj stil nego izvanredno gostovao na Rivers Of Happiness (2002, Enja) Ekrem (Sajdić) & Gipsy Groovz.
Takođe, stoički podnoseći krive Drine jugo-organizacije, Goykovich je često gostovao po festivalima i klubovima ovih prostora. U najboljoj tradiciji džeza brzo menjajući položaje, uloge i formacije, tako je jeseni 2005. u okviru BEMUS-a na Kolarcu krasnim koncertom promovisao tada još mu aktuelni album Samba Do Mar (2003, Enja), a na obnovljeni Beogradski džez festival izveo je podmlađenu postavu Trumpets & Rhythm Unit 2, repliku neobičnog sastava koji je krajem 70-ih predvodio s takođe gastarbajterom, bubnjarem Lalom Kovačevim. Godinu kasnije u Sava centru s gostima je proslavio svoj 75. rođendan i 50 godina međunarodne karijere, ujedno najavljujući/promovišući Samba Tzigane koji se pojavio ove, 2007.
Latino-džez, posebno brazilska sekcija tj. samba i bosa-nova još od komercijalnog buma s Gecom ranih 60-ih pruža sigurno pribežište mnogim džezerima, ali je s vremenom sve manje onih koji tu nešto i suštinski doprinose. S druge strane, od ’93. s trilogijom Soul Connection ustalivši se pod diskografskim okriljem nemačke kuće Enja, D. Gojković je u svoj katalog – redovno filovan bi-bapom, baladama i Balkanom – dodao i izlet Connexion Latina – Mambo Nights (2000). No, kad se to baš i nije očekivalo, žilavo odmičući u sopstvene sedamdesete, Duško je ozbiljno ušao u teritorijalne vode Brazila. CD Samba Do Mar je besprekorna stilska vežba prvorazrednog majstora standardnog džeza, glavne struje i bap-preferenci. Uz nezaobilazne Žobima i Vilja-Lobosa, i par svojih kompozicija, Gojković iznenađuje (opravdanim) favorizovanjem poznatog argentinskog autora Serđa Mihanovića sa čak četiri numere. (Uzgred, Mihanovićeva ćerka Sandra je u Argentini popularna pevačica/glumica.)
Divan ton i uglađeno Duškovo fraziranje nepogrešivo i vazdušasto podržavaju kontrabasista Martin Gjakonovski (r. 1970, Skoplje, sin jednog od prvih makedonskih džezera) i sličnih mu godina američki, etno-naslušani bubnjar Džerod Kegvin, a malo otkrovenje je akustični gitarista Ferenc Snetberger koga smo slušali i u dvorani KNU-a. Rođen ’57. u Mađarskoj, poreklom Sinti/Rom s ciganske gitarske svirke prešao je na klasičnu pa na akademsku/džez, postavši još originalniji kad je sebi prilagodio brazilske i španske stilove; i on je već dugo naturalizovani Nemac. Ovakav instrumentalni kvartet s takvim materijalom zvuči isključivo kul, te je prava šteta da je i ovaj Gojkovićev CD kod nas još uvek – povremeno i ograničeno – dostupan samo kao uvezen. Na svu sreću, najzad je neko opet licencno objavio Duškov album i za publiku u njegovoj postojbini (u širem smislu reči), pa se Samba Tzigane u izdanju B92 ovde može kupiti po doslovno pristupačnoj ceni, upola nižoj negoli svetska on-line. To je sramota piratizovati, ali je sevap pokloniti!
Jer, ovih 57 minuta pitke, virtuoznom lakoćom sročene i izvedene muzike opet je producirao Enja-gazda Matias Vinkelman a da nema ni trunke prizvuka ičega nemačkog. Za Gojkovića tipična „regionalna postava“ proširena je flautistom stručnim konsultantom Marsiom Tubinom koji živi, pogađate, u Alemanji, a tu je i gostujuća pevačica, stilski (pa i izgledom) dosledna Selin Rudolf, takođe gošća Beograda. Oboje Brazilaca doprineli su po kompoziciju, a zanimljivo da je njena A Descoberta De Lentidao – uz tri tuđe koje peva sa stihovima (Vilja-Lobosova Melodia Sentimental, Pauelova Samba Triste, Tubinova Coracao Do Sul) – vokaliza/bez teksta. Žobim je opet uknjižio dva pogotka, a osim naslovne koja nema baš nečeg tzigane, Duško briljira i sporim Five O’Clock In The Morning i Every Day And Every Night I Dream Of You, koje bez braz-ritmova samim prefinjenim harmonijama dokazuju na kojim se sve nivoima može prići nekoj etno-muzici.
Ovaj par samba-albuma već je i bezličnim, uniformnim omotima upućen onim naraštajima koji su u brazilsko nasleđe dosad najdublje zadrli čuvši Bebel Žilberto a još ne njene roditelje, koji misle da samba i bossa služe prvenstveno za miksovanje s elektronikom te da je Suba/Rex Ilusivii završio šta je tu imalo da se radi. Varka! Osetljivijim i pametnijim ovo su zvučne ulaznice u nepregledna bogatstva i uživanja muzike Brazila, ali i u opus našeg čoveka kome nije najviši domet što je svirao s Majlsom, Dizijem i Sonijem. Uvek vredi istražiti takve rudnike.
