Sablasti identiteta

Jedna sablast kruži svetom, sablast identiteta.

I kada sve ostalo ode do đavola, kada se sve ostalo rastoči, pretvori u prah i raspe, kada rojevi skakavaca iza sebe ostave samo pustoš, kada posle pira ne ostane ni kamen na kamenu, iz zgarišta se, malo bledunjava ali erektivna, muška, ista u svim promenama, invarijantna u svim varijantama, čvrsta čak i kada sve ostalo omlitavi, verna sopstvenom obliku i kada se sve ostalo izobliči, iz ruševina se, neminovna kao smrt, izvija sablast identiteta. Ta je sablast opsedala filozofiju oduvek. Filozofija bi, utoliko, uvek bila i nekom vrstom opsednutosti, opsednutog govora o opsednutosti, govor o sablasnom. A onda se pojavio Niče i pokvario žurku. Preneražen ludilom identiteta, pre svega u vidu Aušvica, Ničeovim je stopama krenuo i nemački filozof Teodor Vizengrund Adorno.

Adorno (1903–1969), za koga je rečeno da je možda poslednji nepatvoreni genije dvadesetoga veka, bio je izrazito živopisan i isto toliko zadrt lik: sklon levim idejama, pripadnik takozvane Frankfurtske kritičke teorije, Nemačku napušta pošto je Hitler preuzeo vlast. Posle boravka u Engleskoj (gde engleski uči tako što, bez rečnika, čita brda kriminalističkih romana) odlazi u Ameriku, tamo se druži sa Tomasom Manom i aktivno, kao izvanredan poznavalac Ničea i muzike, učestvuje u pisanju Doktora Faustusa. Strasno mrzi Martina Hajdegera (neće čovek ništa da ima sa nacistom), a posle rata vraća se u Nemačku gde nastavlja karijeru univerzitetskog profesora, da bi, godine 1968, budući da nije pokazao preterano oduševljenje za studentsku stvar, grupa studentkinja na njegovom predavanju, u znak protesta valjda, skinula prslučiće i bez nepotrebnih predrasuda pred njim se uhvatila u kolo. Njegova Negativna dijalektika važi za filozofsko remek-delo. Tom i takvom liku, međutim, u našoj sredini doskora nije poklonjena značajnija pažnja, ali sa knjigama Zorana Kinđića Problem neidentičnog u filozofiji Teodora Adorna („Mali Nemo“, Pančevo 2006) i Predraga Krstića Subjekt protiv subjektivnosti, stvar se unekoliko menja. Oba autora u središte svojih istraživanja stavljaju ključni Adornov pojam, neidentično, ali dok Kinđić nudi ponešto nategnutu interpretaciju prožetu teološkim motivima, Krstićev tekst je samosvojna jezička igra koja o Adornu progovara na način samoga Adorna: jezički ubedljivo, filozofski suvereno, teorijski inventivno. Umesto da se prepusti akademskom maniru govora o predmetu koji se nalazi izvan samog govora, s one strane govora, ako, dakle, odbija ucenu „objektivnog“ govora o objektu govora, onda ova knjiga, uprkos tome što poštuje sve zahteve akademskog diskursa, ne spada u klasična akademska dela. Naime, Krstić nije nepristrasni analitičar Adornovog opusa, analitičar koji će svoj predmet, zarad naučne objektivnosti, ostaviti nedodirnutim: on govori iz već zadobijene filozofske pozicije (koja bi se mogla nazvati upravo adornovskom), on pokreće subjektivnu jezičku bujicu koja je uvek već spremna ne samo na preobražaj predmeta o kojem govori, već i na preobražaj onoga ko govori. Taj i takav pristup u pitanje dovodi tradicionalno shvatanje metode, pa time i identiteta, što znači ne samo da su identitet i ono neidentično predmet ove knjige, već je na delu i svojevrsna dekonstrukcija identiteta samoga autora. Jer, prema Adornovoj dijagnozi, subjekt koji je sebe ustoličio na pijedestalu saznajno-teorijske građevine kao vrhovnog žreca i arbitra u stvarima ljudskim, sav je sazdan od volje da uvek i na svakom mestu bude jednak sebi. Ta volja da se istost očuva po svaku cenu, po sili sopstvenog zamaha se, pre ili kasnije, preobražava u nasilje. Ono što bez prestanka insistira na sebi, što se oseća ugroženim s obzirom na raznolikost oblika sveta života, pokušaće tu raznovrsnost da svede na njen kostur (duh je kost, reći će veliki Adornov učitelj Hegel), moraće karneval boja da svede na crne i bele nijanse. No, nije naprosto subjekt sam po sebi toliki negativac, koliko subjektivnost kao večito ponavljanje već utvrđenih motiva održanja istog. Dakle, ako subjekt jeste onaj koji se poistovećuje sa identičnim, subjektivnost je, zapravo, veštičja rabota koja subjekt gura u već pripremljeni kalup. Adorno, stoga, spas od okoštavanja svega, pomalo paradoksalno, vidi upravo u subjektu, ali da bi išta učinio subjekt se mora osloboditi subjektivnosti.

Povučen tim motivima, Krstić ubedljivo pokazuje šta znače neki od osnovnih Adornovih motiva koji su, pod najezdom interpretacija, ostali nejasni. Recimo, šta znači „identifikovati“ za Adorna, otkud primat objekta nad subjektom, šta je s dijalektikom i kakve to egzibicije izvodi Adorno kada, posle silnih dijalektičkih obrata, najzad i sam subjekt, kojeg je poput lisice gonio gde god ga je ugledao, odjednom proglasi onim neidentičnim? Krstić se hvata u koštac sa izazovom neidentičnog, staloženo argumentuje, suprotstavlja pozicije, svoju ideju brani čvrsto i s punom kompetencijom (ne dâ Adorna!), demonstrira širinu i temeljitost svog filozofskog obrazovanja, piše sigurnim, lepim stilom, a iznad svega ispisuje zanimljive, uzbudljive stranice o jednom od najuzbudljivijih filozofskih poduhvata dvadesetoga veka.