Umeju pisci da kažu kako je pisanje za njih isto što i život. To je, naravno, metafora, a kod onih najvećih, kod onih koji – da se poslužimo još jednom metaforom – pišu krvlju, ta metafora nadilazi sebe samu i postaje čista stvarnost. Za Nikola Makijavelija (1469–1527), međutim, to nikada nije bila metafora: njegov je život, sasvim doslovno, zavisio od pisanja. Izaslanik Firence na dvoru prilično krvoločnog (ali ne i glupog) Čezara Bordžije, godine 1502. u Imoli, Makijaveli je, od sredstava samoodbrane, raspolagao pameću, šarmom i svojim pisanjem. Dok Bordžija raspoređuje trupe na granicu s Firencom, glasno zvecka oružjem i preti, Makijaveli iz neposredne blizine prati kako ovaj učvršćuje vlast, kako ne preza ni od čega (u Sinegalji je, na primer, služeći se lukavstvom, brutalno pobio saveznike i nastavio sam da vlada), te kao lojalni službenik Firence šalje izveštaje s terena. Nema, međutim, nikakve sumnje da Bordžija presreće njegova pisma i čita ih. Svaki susret dvojice mladih muškaraca, gotovo vršnjaka, svojevrsna je i vrlo neravnopravna igra moći. Dok razgovaraju o koječemu i ispijaju vino, Makijaveli zna da Bordžija čita njegova pisma. Bordžija takođe zna da Makijaveli to zna, a sam Makijaveli zna da Bordžija zna da on, Makijaveli, zna da Bordžija čita njegova pisma. U toj igri ulog je Firentinčev život. Njegova glava nalazi se u čeljustima lava i samo je do zveri hoće li da sklopi čeljusti ili ne. U kojoj meri je moguće opušteno ćaskati u takvim okolnostima – zna samo Makijaveli. Ništa drugo, dakle, mladi izaslanik nema osim onoga što je napisao obraćajući se firentinskim vlastima. Drugim rečima, Makijaveli, u istom, piše i vlastima Firence i samome Bordžiji. Strogo uzev, Bordžiju ne zanimaju činjenice – on ih zna, on je, recimo, u Čezeni raspolutio telo Ramira de Orke i izložio ga na gradskom trgu i to uopšte ne krije, naprotiv – nego tumačenja. Činjenice su, dakle, namenjene Firenci, a tumačenja i Firenci i tiraninu Bordžiji. U međuvremenu, Makijavelijeva pisma se čitaju javno po trgovima Firence i on, zapravo, postaje neka vrsta superzvezde svoga doba. Diplomata, pregovarač, dopisnik, novinar, špijun, sve to u isto vreme.
Francuski istraživač Makijavelijevog dela Žerom Rudije upustio se u poduhvat tumačenja Makijavelijeve korespondencije pre nego što je ovaj, s povratkom Medičija u Firencu 1512. godine, izgubio državnu službu i, što je još važnije, pre nego što je, prognan na svoje imanje, počeo da piše remek-dela Vladar i Rasprave o prvom desetoknjižju Tita Livija. Rudije, zapravo, ispisuje Makijavelijevu biografiju služeći se, pre svega, materijalom iz njegovih pisama i izveštaja, a rezultat toga istraživanja je impresivna knjiga od 450 stranica velikog formata, tekst koji poštuje sve zahteve akademskog žanra a da, istovremeno, izuzetno uspelom montažom, odabirom detalja i motiva održava čitalačku napetost u tolikoj meri da, ponekad, filozofski diskurs sklizne u pripovedanje, ili, opet, iz pripovedanja neosetno pređe u filozofski žargon. I ne samo to. Iako je Makijavelijevo delo jedno od najkomentarisanijih u istoriji evropske filozofije, iako, doslovno, ne postoji nijedna rečenica Vladara koju tumači nisu „iseckali“ na sitna crevca, Makijavelijeva je korespondencija ostala nekako u drugom planu i služila je gotovo kao neka vrsta pomoćnog alata, kao potvrda teza iznetih u Makijavelijevim knjigama. Sledeći radove velikog poznavaoca Makijavelijevog dela Žan-Žaka Maršana (Jean-Jacques Marchand), Rudije svu energiju usmerava na korespodenciju, ali ne samo da (iznova) pokazuje kako se u tim pismima nalaze, u zametku, svi oni motivi koji će firentinskom piscu da pribave mračnu slavu princa tame, već nas poziva da sada pisma čitamo iz obrnute perspektive: ne, naime, kao puku pripremu za slavne knjige, već kao materijal koji razumevamo polazeći od Vladara, Rasprava ili Mandragole. Učinak takvog pristupa je, u nekim delovima, spektakularan.
Rudijeov postupak je gotovo detektivski, možda i forenzički. Ako je svako pismo deo jedne velike slagalice, pa je sada potrebno pronaći mu mesto u celini, i samo je pismo, sa svoje strane, slagalica čije delove valja razlučiti, a potom ih, obeležene – kao kada vadimo arheološke ostatke iz zemlje i markiramo ih kako bismo ih kasnije vratili na njihova mesta – iznova sastaviti i povezati s drugim delovima ne bi li nam celina sada rekla nešto drugo nego pre intervencije. U tom poduhvatu nužno je, recimo, razumeti šta je istina, a šta manevar izbegavanja istine, te zbog čega Makijaveli na jednom mestu govori istinu, a na drugom je izbegava. „Kako se“, piše Rudije, „to često događa u situacijama složenog obaveštajnog posla, sve je, istovremeno, i istina i laž“ (str. 228). Ako izbegava da imenuje „prijatelja“, potrebno je identifikovati tog neimenovanog čoveka – da li je, na primer, reč o Alesandru Spanokiju, Bordžijinom sekretaru koji, sva je prilika, nije bio gadljiv na zlatnike, da bi, zauzvrat, Makijaveliju olakšao prohodnost do vladara (često će Makijaveli u pismima da traži novac od Firence) – dešifrovati Makijavelijev jezik, shvatiti o kojoj vrsti igre je tu reč, a da se, istovremeno, nikako ne ispuste iz vida ideje koje će kasnije ovog čoveka načiniti možda i najuzbudljivijim modernim filozofskim piscem.
Strpljiv i sistematičan Rudijeov akademski rad pedantno je ocrtao istorijski kontekst u kojem je Makijaveli delovao, kao metodu predložio filološki pristup, hronološki i pregledno poređao pisma, vrlo smelo, koristeći se ogromnom sekundarnom literaturom, ali i sam prevodeći delove teksta, tumačio Makijavelijeve motive (drugi deo), uložio energiju u razlikovanje javne i privatne prepiske, upustio se u razlaganje pojmova (šta je Makijaveli podrazumevao pod pojmom „narod“, recimo, ili „javni prostor“), te se osvrnuo na neka od kanonskih tumačenja dajući svoj nesumnjivi doprinos sada već nepreglednoj literaturi o Makijaveliju. Ova Rudijeova knjiga pokazuje ne samo kako deluje jedna moćna (francuska) kultura, već i kako je moguće pronaći mesto na terenu za koji se čini da je prenastanjen, te da više nema gde čovek da se udene: hrabrost da se otvore pitanja, krvav rad i vera u to da se ima šta reći. To, uostalom, važi za svako vreme i za svaku sredinu.
