Izglobljen iz svoje klase, duha vremena i sebe samog, Leone Glembaj se bori protiv kompleksa nevoljenog, odbačenog deteta i sopstvene „neprijatne prirode neuravnoteženog osobenjaka“. Doktor filozofije, slikar, umetnik, Leone pati od viška istinoljubivosti, koja je jedna od odlika histeričnih priroda. „Bipolaran“, kako bi moderna psihijatrija konstatovala, on zapada u stanja apatije ili histerije naoko bez naročitog razloga, u večitoj sinovljevoj težnji za ubistvom autoriteta oca-uništitelja.
Nikola Ristanovski, apsolutni ljubimac beogradske publike, došao je iz Skoplja da zaigra svoga Ahmeta Nurudina (Derviš i smrt), ili Leonea u Gospodi Glembajevima, i lako, bar naizgled, pomešao je dva sveta odvojena morem koje samo Mojsije, kao on, može da prepešači. Minimalnim sredstvima, gotovo bez gesta, samo pravom intonacijom, starinskim stvarnim suzama za utamničenim bratom (Derviš), ili za staricom Rupertovom, koju je baronica Kasteli-Glembaj pregazila svojim automobilom, magični Ristanovski ne glumi, nego živi jedan utemeljen život, zadat te večeri, na tim daskama, u ovom i svakom drugom vremenu koje je „ispalo iz zgloba“. A svako je takvo.
Intimna drama Leonea Glembaja, koji je, eto, došao na proslavu očeve „tvrtke“ samo da bi zaista ubio (oca Ignjata Glembaja simbolički, a maćehu Šarlotu Glembaj stvarno), čitanjem Gospode Glembajevih Jagoša Markovića stavljena je u sam centar zbivanja ove proročke predstave, koja više opominje, nego što zaključuje.
Šarlota Kasteli-Glembaj, koja je „smotala među svoje noge“ ne samo starog Glembaja, svešteno lice Silberbranta, mladog Leonea i mnoge druge (sledeći svoj „organski poremećaj“, „erotičnu inteligenciju“…), u slepoj borbi za status, bogatstvo i beg od ulice na kojoj je ponikla, u tumačenju Anice Dobre, dugo odsutne sa scene Ateljea 212, dobija novu dimenziju tumačenja primeraka Fricovog zverinjaka. Animalna, uznemirena, povišenog tona, koji ne dozvoljava „tercu“, Šarlota Anice Dobre je opasna, gladna zver, koja ne dozvoljava neprijatna iznenađenja u misiji koju je sebi zadala, da zauzme sav raspoloživi prostor u moćnoj imperiji starog bankara Glembaja. A kada se ta „nezgoda“ ipak dogodi, pa se ispostavi da njene love nema, da ju je stari preigrao, Šarlota će, gonjena željom da se iskroji iz te slike koja negira čitav njen mukotrpni život i uspeh plaćen strašnom cenom brakova sa starcima, doneti na scenu makaze, kojima će je Leone odseći od života. Uzbudljiva, nepredvidiva, strasna, izvrsna Anica Dobra je, srećom, ponovo na sceni. U pravoj drami.
Boris Kavaca, kao Ignjat Glembaj, stvarno je i boja i ton koji nedostaju beogradskom glumištu. Ima veličinu Glembaja i njegov autoritet.
Predstava Gospoda Glembajevi je događaj koji treba tek da nađe mesto u našoj stvarnosti. Zasad, to je značajno novo čitanje velike dramske literature, koja uvek ima bolnu referencu na sadašnjost. Porodična, društvena, politička, „neotajkunska“ drama, ili nešto još neprepoznato, treba da se „slegne“ u našim životima i tek onda da neophodnu poruku.
Jednu od mnogih.
