Ministar u ostavci Lazar Krstić svojevremeno je priznao da nema pojma koliki je tačan broj zaposlenih u javnom sektoru. Od 650.000 stiglo se do gotovo 800.000, kada je navodno registar završen. Država je po prvi put priznala da kao poslodavac ne zna koliko ima zaposlenih.
Sledeći šok bio je kada se pokazalo da ne znamo tačan broj službenih vozila za državne funkcionere. Dakle, ne znamo koliki je državni vozni park, ali znamo kakav je, pošto smo čuli da ministri najviše vole da se voze u audi modelima. Moram priznati da me ovaj podatak iznenadio, jer sam ostao u arhaičnom uverenju da je mercedes odvajkada u narodu prihvaćen kao direktorski automobil – budžobus.
Audi je, uz sve poštovanje za kvalitet, na Balkanu bio prvi izbor tranzicionih biznismena, često i ratno vozilo za međusobne obračune.
Ipak, slika je postala potpuna kada je utvrđen, ponovo okvirni broj, državnih funkcionera. Broj fotelja je prvi put pokušala da prebroji Agencija za borbu protiv korupcije. Od opštinskog do republičkog nivoa, njih ima najmanje 40.000!
Zamislite samo koliko je to opterećenje za državni budžet, naročito ako uzmete u obzir činjenicu da se u najvećem procentu radi o partijskim kadrovima, a ne profesionalcima. Uhlebljenje u vidu fotelje u Srbiji ima jedan pristojan grad, jedna divna Dembelija.
Statističari su lako izračunali da na svakih 186 građana Srbije dolazi po jedan funkcioner. Sada je pravi trenutak da priznamo još jednu neprijatnu istinu. U susednoj Crnoj Gori ovaj odnos je gotovo duplo manji. Tamo jedan budža dolazi na oko 400 građana. Godinama smo živeli u potpuno pogrešnom uverenju da je Montenegro zemlja ponosnih ljudi, gde je svako ko drži do sebe – neki direktor. E nije! Nadmašili smo ih, po veličini našeg državnog aparata, ako tako mogu da se izrazim. Naš je duplo veći i što je najzanimljivije – još raste!
U žučnim raspravama oko Zakona o radu i ostalih reformskih zakona isplivala je na površinu jedna neprijatna činjenica. Zaista ne želim da polemišem o valjanosti predloga, legitimnosti sindikata, načinima izražavanja protesta, mitinzima i kontramitinzima. Mene zaista fascinira brzina kojom naši političari kapiraju problematiku radne zakonske regulative. Istini za volju, brzo ćete primetiti da se radi o veoma sažetoj materiji, svojevrsnoj esenciji, takoreći skripti iz koje je lako naučiti i kasnije ponoviti u svakoj prilici argumente „za“ usvajanje zakona, kao i odgovore za sve zlonamerne kritičare, skeptike, sindikate i opoziciju.
Baš kao što smo na početku teksta otkrili mitska bića – zaposlene u javnom sektoru, njihove automobile i naše foteljaše – rasprava o Zakonu pomogla nam je da otkrijemo još jednu retku zverku, tajanstveno mitsko biće: Investitora!
Najlepše je o njemu govorio ministar Vulin, koji čak ima posebno nežnu boju glasa za tu reč, tu plašljivu i stidljivu zverčicu – Investitora.
Investitor je biće srednjeg roda, to zaključujem iz Vulinovog citata „sve što ulaže u Srbiju, podržalo je ovaj Zakon“. Kao dete, kao mače, biće koje nema polne karakteristike, jer pol nije njegova određujuća osobina.
Investitor je izuzetno plašljiv, treba ga namamiti, treba ka ohrabriti, treba stvoriti uslove da ovo biće dođe kod nas, a dovoljno je da samo neki duduk drekne ili dune u pištaljku, Investitor će u hipu odlepršati, recimo u Bugarsku.
Pitamo se, šta jedno tako eterično biće dovodi baš kod nas, nekako mi uz TO ne ide surova logika kapitala i profita.
I na ovo pitanje dobio sam odgovor od ministra Vulina, koji je tokom rasprave u Skupštini objasnio da je najzaslužniji za kapital iz Emirata upravo gospodin Vučić. Ispade da Investitore, ma odakle oni bili, motiviše prvenstveno altruizam i Vučićeva harizma, dok radnike i sindikaliste rukovodi isključivo sebični materijalni interes. Da se odmah razumemo, reforme su neophodne, tu nema apsolutno nikakve dileme, reforme po pravilu obaraju političarima rejting, to je takođe očekivano, ali da li je ovakva kontrolisana medijska papazjanija zaista neophodna? Reforme moraju da bole, ali je jedina anestezija koja tu deluje ravnopravno raspoređivanje tereta koje reforme nose. Neće radnicima biti manje teško, ali će osećati da je pravednije kada vide neuporedivo manje demagogije, birokratije, službenih automobila i fotelja.
