U nekom parkiću sa stotinama vrsta svakojakog cveća i trava, gde se mrtvi jednooki Moris de Poter saginje ne bi li pronašao poljsku nanu ili zevalicu ili sasu, oni sedoše na klupu. Luj je pomno pazio da uhvati oca u trenutku kad bude u potaji vadio iz džepa rebro čokolade s lešnicima. Ono malo Briselaca što je prolazilo govorilo je samo francuski.
„Krajnje je vreme da se Brisel temeljno očisti. Brisel je još od srednjeg veka naš, flamanski. Još iz doba vojvode Jana Prvog i Drugog i ostalih.“
„Vojvode su govorile francuski, Tata.“
„Ko to kaže? Da li vas tome uče u Koležu? A ja sam upravo o tome čitao ove nedelje! O bici kod Vuringena i o Janu Prvom koji je pao s konja za vreme turneja. Ne znaš svoju istoriju, čuješ li! Ni govora da su govorili francuski. I Jan Drugi, koji je naložio da se izgradi Tkački esnaf u Levenu. Hoćeš reći da je svojim radnicima davao uputstva na francuskom?“
„Jan Drugi je govorio engleski.“
„E, ovo je prevršilo meru! Hoćeš da me izludiš!“
Eh, tuge li „malih“ nacija i jezika: zalomi se i njima poneki istinski književni velikan po svemu globalnih gabarita, ali za to najčešće ne sazna bilo ko drugi izvan areala njihovog majušnog jezika, ili eventualno tek šačica posvećenika; mislim, nije da ih se uopšte ne prevodi na druge jezike, ali ti prevodi obično ne dobace predaleko, nego ostanu u getu Upućenih i završe na poluegzotičnim katedrama, da se njima bave studenti koji su iz hira ili ko zna već zašto upisali studije baš tamo tog jezika… Ima tih primera podosta, a tako su nekako, manje ili više, na globalnoj sceni prošli i naši Kiš, Krleža, Crnjanski… Andrić se zarad Nobelove nagrade malo „izvukao“, ali protok vremena je i tu, kad pogledaš, dosta iznivelisao stanje.
Hugo Klaus (1929-2008) obično je nazivan „najvećim flamanskim piscem“ i jednim od najznačajnijih pisaca holandskog jezika; priča o njegovom životu i karijeri lišena je opskurnosti „neshvaćenog genija“, naprotiv, bio je uspešan i poznat, bonvivan ali i radenik, veoma plodan prozni pisac i dramatičar, s ne malom međunarodnom reputacijom. Čak je i kod nas, doduše tek u poslednjih dvadesetak godina, izobilno prevođen: pojavilo se oko tuceta njegovih romana, gotovo svi u prevodu Ivane Šćepanović, a većina u izdanju novosadskog Prometeja, mada ga je Prometej poslednjih godina kanda „prepustio“ drugim izdavačima. Tako smo dobili dragocen uvid u statistički nevelik, ali probran i važan deo tog ogromnog opusa, kroz knjige kao što su Belladonna, U vezi s Dedeom, Nevesta ujutru, Godina raka, Žil i noć, Sabljarka, Lov na divlje patke, Hladni ljubavnik, Glasine, Nesvršena prošlost etc.
Pa ipak, kao što se Klaus izdvaja od savremenika koji su pisali na istom jeziku, tako se i u njegovom opusu izdvaja jedna „magistralna“ knjiga, ona koja bi, ako bismo taj opus zamišljali kao Sunčev sistem, imala ulogu Sunca, tj. zvezde oko koje se ostale „vrte“, i koje ona osvetljava… To je obiman autobiografski (bildungs)roman Tuga Belgije, izvorno objavljen 1983, u godinama Klausove pune ljudske i spisateljske zrelosti i snage. I tu je knjigu Ivana Šćepanović prevela, a Prometej objavio u dva toma još pre desetak godina, ali koliko se sećam, to izdanje je nekako prošlo u tišini lagodne ignorancije, i nije doživelo ni delić one pažnje koja mu je po svemu pripadala.
Evo sada prilike za popravni: agilni smederevski Heliks objavio je ovaj roman u jednom voluminoznom tomu (preko šesto trideset strana), a u dorađenom prevodu Ivane Š.
Tuga Belgije smeštena je, dakako, u „naslovnu“ zemlju, ali u vreme kada je ona pred (privremenim) nestankom i potom praktično nepostojeća: u godine neposredno pred Drugi svetski rat, u vreme rata i okupacije Belgije, te u prve posleratne godine. Luj Sejnafe, neskriveni autorov alter ego (Klaus se na maestralan način poigrava odnosom prvog i trećeg lica, to jest ulaženja u „lik“ i njegovog napuštanja u ime Ich-forme, i tako bezbroj puta!), đak je katoličkog internata u Flandriji, njegov je otac vlasnik štamparije u gradiću Valeu (u „stvarnosti“ Kortrijk), zagriženi flamanski nacionalista i „antibelgijanac“, te nemački/nacistički simpatizer; cela je uža i šira porodica galerija živopisnih, ali ne i na silu „iščašenih“ likova iz (manje-više) građanske klase tog vremena. Luj je sve vreme, dok Velika Istorija tutnji oko njega, u „magarećim godinama“, i intenzivno – neretko traumatično – otkriva život i dakako seksualnost i sve druge začine življenja; čulni intenzitet svih Lujevih otkrića kakav Klaus ostvaruje upravo je impresivan: da, u nekim vam je godinama sve uzbudljivo i novo, ali (ovaj) čitalac je već mator i svašta je video i u životu i u knjigama, no Klausu uspeva nemoguća misija: u Tugi Belgije sve je iznova Prvi Put, i sve je tako opojno, neodoljivo i, hvala bogu, grešno…
A na onom „krupnoistorijskom“ planu, Tuga Belgije je moćna freska mesta i vremena, kao i „duha epohe“. Čitaocu s ovih strana biće, uh, i odviše bliska tema zemlje-koje-nema, te „nemoguće“ Belgije razapete između Valonaca i Flamanaca, stešnjene između „većih“ kultura poput francuske, nemačke, anglosaksonske, pa i holandske (Toni Džat ima jako zanimljiv esej „Da li Belgija postoji?“), kao i tema represivnog patrijarhata sa katoličkim predznakom, sitnograđanskih interesa i licemerja zamotanih u tobož Velike Ideje i principe, velikih ličnih i kolektivnih izdaja zarad malog ćara… Hugo Klaus nijedan iole relevantan detalj ne ostavlja izvan fokusa, od načina „filozofiranja“ ali i zabavljanja savremenika svog detinjstva, oblačenja i ishrane, magičnih zvukova iz radija (kao u daleko najboljem romanu Umberta Eka Tajanstveni plamen kraljice Loane!) pa do jezika škole, crkve, štampe, literature…
Zato je Tuga Belgije mnogo, mnogo više od svođenja računa sa sopstvenim odrastanjem i okruženjem: to je knjiga koja na veličanstveno „sublimativan“ način svedoči o epohi koja suštinski ni do danas nije okončana, a pri tome to radi u svakoj prokletoj rečenici literarno zadivljujuće, kao da se pisac nekako udesetostručio za potrebe pisanja ove knjige, pa onda od svake svoje verzije uzeo samo ono najbolje. Zato ne čudi da ovo nije jedna od onih knjiga koje s jedva prikrivenom rutinerskom ravnodušnošću „cenite“: ne, ovo je knjiga kojoj se divite, i nije vas nimalo briga da li po aktuelnoj modi divljenje spada u legitimne književnokritičke strategije.
Otkud ona moja uvodna lamentacija o „malim“ jezicima (mada je holandski mali tek uslovno)? Pa evo, recimo, da je Klaus dobio Nobelovu nagradu (kao što nije), verujem da bi Tuga Belgije imala otprilike ono mesto u našoj „opštoj kulturi“ kakvo imaju, šta znam, Ime ruže, Sto godina samoće ili Limeni doboš; a pri tome je Klausov roman još i bolji od svih nabrojanih… Štaviše, malo je romana iz prebogate riznice sjajne weltliteratur XX veka koji o strašnom i divnom „kratkom XX veku“ i čoveku u njemu govore tako duboko a lako, tako mračno a vedro.
Da, svestan sam i ovoga: svaki kritičar (osim kakvog mrtvog puvala koje suštinski mrzi i knjige i pisce i sebe, ali to onda i nije kritičar nego činovnik-recenzent) ponekad ume da zapadne u euforiju i, sve u svemu, lečka prehvali neku knjigu pod trenutnim čitalačkim utiskom. Smem li da garantujem da se meni to nikada nije desilo? Ne smem. Ali, za Tugu Belgije se u tom smislu ne brinem ni najmanje. U pitanju je nepatvoreno remek-delo, izuzetan trenutak svetske književnosti XX veka, i ne vidim nikakvu šansu da o tome ikada mislim drugačije, manj’ ako ne siđem s uma. Jedna jedina, bilo koja stranica ove knjige vredeće vam više od čitavih (dobrih!) romana na koje biste mogli naići. Možda bi trebalo uvesti nekakvog posmrtnog Nobela, za pisce koji nisu dobili tu nagradu za života, a višestruko su je zaslužili; sve i da je napisao samo Tugu Belgije, Hugo Klaus bi bio idealan izbor za takvog laureata.
