Teoriju „Publika nije tome dorasla“ davno su batalili i neshvaćeni umetnički geniji Balkana, čak i ovdašnji političari. Time me više čudi što joj se opet vraća Kornelije Bata Kovač (r. 1941), autor nekih od najboljih pesama jugoslovenske popularne muzike, jedan od retkih koji je iz domaćeg rokenrola izašao kao gospodin, uz to pristojno stareći i kroz svoje knjige. Pretenciozno prosvetiteljstvo posebno se sveti kad ti publika izumire i biološki (muzika Korni grupe već decenijama slabo privlači nove poklonike), i finansijski (za ulaznice po 1.500-2.800). Uprkos dugom najavljivanju, ni parter Sava centra nije bio popunjen, a balkon je ostao zatvoren. No, pošto lažljivi mediji ne znaju drugačije nego „u (pre)punoj dvorani“, da vidimo šta se tu zaista desilo.
Nesuđeni povratnički koncert Korni grupe (dalje, KG, 1968-74) povodom pola veka od osnivanja već je prošle jeseni odgađan, po svoj prilici zbog već folklorne nesloge glavnih zvezda u postavi; u međuvremenu, umro je i prvobitni basista Bojan Hreljac (1948–2018). Dugo je oglašavano da će pevač na ovom koncertu biti jedan od dvojice najtrajnijih u KG, Dado Topić (r. 1949), a onda – samo nekoliko dana pred nastup – navodno zbog njegove bolesti, pominjana je „pomoć prijatelja“. Završilo se defileom raznih vokalista kroz zbrda-zdola repertoar – obnavljanje benda kao rogova u vreći verovatno je uslovilo i izmene tačaka – što smo više puta viđali u Kornelijevim estradnim poduhvatima. No, prisutni nostalgičari glatko su nalegli i na to, ko na novu stranku starih političara.
Da sam platio kartu, bio bih baš ljut; ovako, mogu samo da zamislim kako se oseća K. Kovač, zagriženi pobornik profesionalizma i perfekcionizma. „Povratnički koncert“ KG je na ivici tezge, s osrednjim, nerazrađenim interpretacijama: Goran Šepa-Gale (Kerber), Dejan Cukić i dva Batina poznija pulena koji se nikad nisu vinuli, šaraju kroz pesme o devojčicama, kucama, ženama i insektima; doduše, neki od šaljivih corny dometa tog doba (svakako Bube i Trla baba lan, pa i preskočene Cigu–ligu, Dzum–ram, Kukavica, Pokloni svoj mi foto) i danas bi bile odlične dečije, oduvale svaku Leontinu. Opet preozbiljno, bend se bruka izvodeći Batine radove za sirotinjsku Korni grupu, Generaciju 5 (Ti samo budi dovoljno daleko, otpevao Dušan Svilar).
Možda je i dobro što se razbucala i fama o dugo vežbanoj/teško dostižnoj preciznosti KG: bili su visoko rangirani tehničari, ali nikad majstori s dušom, pa i sasvim kompetentna mlađa trojka Kornelijevih povremenih saradnika (bubnjar Ratko Ljubičić, basista Predrag Milanović, klavijaturista Aleksandar Miletić) našla se u neretko dronjavim aranžmanima, koji nisu mogli dostojno da predstave najsnažnije pesme – nedostignutu Ivo Lola, Kuda ideš, svete moj, žestoku Divlje jagode (i maline). Bata se pametno držao klavira, ali ukupno čak ni standardne Slika, Sonata i Etida nisu nadmašile osrednji cover-sastav. Vekovno neinventivni, precenjeni Josip Boček (r. 1950) bar nije sve vreme svirao lepljivim Les Paul-zvukom, no nije dobacio ni do studijske funkcionalnosti, baš ko Toto na Tašu. Da se razumemo, nije problem u godinama, setite se nedavnog live-jubileja YU grupe („Vreme“ 1303).
Najviše nas je mučio Zoran Šandorov, šlager-pevač po meri Tri čoveka u kafani koji se sit naimitirao Zlatka Pejakovića u visokim lagama. Išlo je to i do Bože Vreće, otkrivajući nam decenijama zapretanu gej-komponentu ciklusa Duge kose, duge kompozicije s jedinih studijskih albuma KG, istoimenog debija (PGP RTB, 72) i na engleskom jeziku/italijanskog izdanja Not An Ordinary Life (Ricordi/PGP RTB, 74). Čovek u kožnim pantalonama pozirao je fizički i vokalno, odlazeći sa bine samo kad bi se setio da je opet zaboravio periku. Džaba je neko zakukao „Daj Adolfa“ (ne traživši i Đilasa & Co.); Filip Žmaher bio bi spasitelj! Trapavo ozvučena (osim ako je cilj bio da se zatrpaju neuvežbani pevači), u najgorem trenutku večeri, tokom ničim opravdanog maratonskog Puta na Istok, KG se raspala – pravo im budi, uvek su bili loši improvizatori. Moja generacija je dočekana kao himna naraštaja, iako zapravo (pažnju na tekst) manifest predaje, konformiranja, svojevrsni Kumanovski sporazum. Pred kraj drugog sata pojavio se i A.D. Topić za oronulu Jedna žena, pa završni grupnjak …Baba… i na bis opet …generacija, svi sretni.
Ako se Bata Kovač ne ponaša kao uvređena primadona (desilo se i prilikom obnavljanja KG 1987), mogao bi se najzad suočiti s onim što mnogi odavno znaju: tzv. progresivni rok ostaje slepa ulica, rukavac u istoriji rokenrola, odakle mnogi nigde nisu stigli, a nisu umeli ni da se vrate. KG je zalud komplikovala i kalemila, bila jalovo progresivna koliko je i Srpska stranka napredna.
Ovu zimu našeg nezadovoljstva između ostalog obeležavaju i ljudi u odmaklim godinama, čelnici institucija – kao RTS, „Politikin Zabavnik“, NUNS – koji možda i nepovratno uneređuju svoje karijere. Korneliju želim dobro zdravlje, i da se pojavi s još nečim po čemu ćemo ga pamtiti, makar to zvao „lake note“.
