Ovih dana pravi hit na Jutjubu, ali i među dnevnim pregledima, bio je insert iz „Vesti“ skopske televizije Sitel. U živom uključenju reporter stoji na hladnoći i razgovara sa koleginicom koja je voditeljka „Vesti“. Ovo je svakodnevna rutina, deo TV produkcije informativnog programa koju gledamo bez velikog čuđenja. Međutim, tada se dešava famozni obrt tokom kojeg reporter počinje da govori o svojoj vezi sa voditeljkom, o tome kako su se upoznali i zavoleli kao kolege, vadi prsten i prosi je u direktnom prenosu. Ona je zatečena, ali srećna, izgovara sudbonosni i konačni odgovor „da“ i tada vidimo atmosferu u studiju iz kamera i čujemo aplauze kolega koji realizuju program. On će da dođe u studio sa prstenom, ona će ga tamo čekati, hepiend, odjavna špica vesti.
Ovaj simpatični proboj emocija u informativni program pokazao je nekoliko predrasuda o TV programu, naročito informativnom.
U našoj percepciji, televizija je postala zabavni cirkus koji nas uglavnom uzbuđuje dramaturškom imitacijom života. Paradoksalno, informativni program koji se bavi našim životom kroz selekciju „vesti“ ima za cilj da nam pomogne da bolje razumemo događaje i pojave. To je, naravno, samo delimično tačno jer samim izborom događaja televizija kreira atmosferu određenog dana, njihovom obradom to se nastavlja, sledi komentar, najava, kontekst, redosled u „Vestima“, niz oruđa kojima se izvorni događaj stavlja u slagalicu TV „Vesti„. Da bi sve ovo funkcionisalo, i danas voditelji „Vesti“ moraju biti posebno slikane i osmišljene TV pojave. Poželjno je da su markantni, prepoznatljivi likovi, muškarci odeveni u odela, obavezno sa kravatama (svi pokušaji stilista da ukinu kravate voditeljima „Vesti“ u Srbiji su odbačeni), žene su stilizovano svedene i koristi se tzv. ozbiljni jezik vesti. Najkraće rečeno, „Vesti“ su najveštačkiji deo TV programa, koji se tako trudi da ne liči na rijaliti programe ili druge zabavne sadržaje. Doza neozbiljnosti (opet paradoksalno) dozvoljena je kod nas isključivo u najavama sportskog dela (kada voditelji vesti ćeretaju sa sportskim novinarima) ili pred vremensku prognozu gde se najavi seksi koleginica. Nelogično je upravo to što su prognoza i sport nešto što je najmanje podložno različitim tumačenjima, jer kiša pada ili ne pada i rezultati mečeva su brojčani i konkretni. Mnogo proizvoljniji je upravo prethodni sadržaj ispunjen dnevnopolitičkim, socijalnim ili ekonomskim temama.
Balkanski voditelji „Vesti“ su društveno politički radnici, to je uloga koja im je prepuštena i koja je pod uticajem političke ili ekonomske moći. Voditelji i voditeljke su zato prisiljeni da imaju taj dodatni izraz kvaziozbiljnosti koji, recimo, moraju da imaju sudije anglosaksonskog prava kada nose toge ili bele perike.
Ovaj mali presedan iz Makedonije pokazao je koliko su ljudi pozitivno reagovali na proboj emocija i autentičnosti u inače ozbiljnim i realno dosadnim TV „Vestima“. Ovo, naravno, ne znači da očekujem poneki izliv privatnosti u svakom „Dnevniku“, ili golišavu prognozu (čega je već bilo), već izvesno humanizovanje ovog segmenta TV programa, koji kod nas apsolutno nije doživeo modernizaciju. Ovakva logika nas nužno dovodi pred neprijatnu činjenicu da na svim televizijama u regionu teško možemo sakupiti pet ili deset voditelja vesti koji imaju profesionalni kvalitet, lični integritet i pravo na lični izraz koji neće preći granicu dobrog ukusa. To su prave TV zvezde, ne zbog svog izgleda ili akcenta, već zbog poverenja koje su stekli godinama rada. Umesto toga, ovaj posao je devalviran stotinama i hiljadama ljudi koji nam svakodnevno natucaju ili sriču vesti razmišljajući pri tome isključivo kako se „slikaju“. Voditelj „Vesti“ je katalizator između priče o događaju, ljudske reakcije na njega i konteksta u koji je događaj stavljen. Zato ovaj primer sa prosidbom u „Vestima“ otvara još jedno, mnogo važnije pitanje. Ukoliko je novinarima dozvoljeno da se osmehnu i pokažu koliko se vole, onda smatram da je totalno OK da na odgovarajući način (izrazom lica) prokomentarišu političku propagandu ili populističku demagogiju u „Vestima“.
