Kuće imaju unutrašnjost, švajcarski vojni nožići imaju unutrašnjost, unutrašnjost imaju ribe, imaju je crvi i kanalizacione cevi, smokve imaju unutrašnjost kao i fioke, zemlje i gradovi imaju svoje unutrašnjosti i malo šta nema unutrašnjost tako da unutrašnjost imaju i ljudi, jedino što je kod ljudi – za razliku od kuća, švajcarskih vojnih nožića, riba, crva i kanalizacionih cevi – ta unutrašnjost nešto komplikovanija i ne svodi se na creva, jetru, pluća, limfne čvorove, srce i još po nešto, iako bi bolje bilo da se svodi. No, kad stvari s ljudskom unutrašnjošću već stoje tako kako stoje (premda niko pojma nema kako, zapravo, stoje), silne su filozofije, religije, psihologije i ko sve ne, pokušale da dokuče tu unutrašnjost, ali rezultat višemilenijumskih napora, valja uočiti, prilično je tanak. U toj bi unutrašnjosti trebalo da prebiva duša, na primer, ali čak ni najuporniji istraživači nisu uspeli da je lociraju. Da li je do duše ili istraživača, za sada nije jasno, ali iz nekog razloga istraživanja se nastavljaju, a važnu ulogu u tom poduhvatu igra književnost.
Roman Unutrašnjost (Geopoetika, Beograd 2018) Miće Vujičića poigrava se upravo višesmislenošću te reči, ili toga pojma, pa se knjiga otvara trima unutrašnjostima koje, sasvim neobavezno (ali utoliko zanimljivije), upućuju jedna na drugu: u unutrašnjosti neke zemlje, u ovom slučaju Srbije, otvaraju se napuštene kuće, kaže pripovedač Vujičićevog romana, kao švajcarski vojnički nož. Kako se, pak otvara švajcarski vojnički nož? Vrhovima srednjeg prsta i palca, pomažući se i noktima ako treba, izvlačimo metalne delove iz tela nožića u bojama švajcarske zastave: crveno s belim krstom jednakih krakova. U tom se nožiću, u zavisnosti od modela, mogu naći otvarač za konzerve, makazice, nekoliko sečiva različite dužine, širine i namene, malo ili malo veće šilo, ponekad i sićušna lupa, spiralni vadičep i šta sve ne. Kakva je, međutim, to metafora po kojoj se napuštene kuće u unutrašnjosti otvaraju na način nožića? Sasvim lepa, u ovom slučaju opravdana i delotvorna. Jer svaka je kuća priča koja se, ako ima onih koji tu priču znaju i ako ima onih koji bi tu priču da čuju, može ispričati deo po deo (kao Aleksandar Tišma što to radi u Knjizi o Blamu), onako, otprilike, kako moramo da povadimo delove švajcarskog nožića da bismo uopšte videli šta on, skupljen u sebe samog, savijen u sebi samom, krije. Ali i svaka priča ima u sebi druge priče i one se, opet, otvaraju kao nožić, ili se, u drugoj perspektivi, otvaraju kao konzerve – uz pomoć nožića. Kako god, vrtimo se oko ljudskih sudbina, a duša se, na ovaj ili onaj način, opet pojavljuje kao glavni ulog potrage. Šta, pak, tačno tražimo, znaćemo kada (i ako) nađemo.
S takvom, nesigurnom svešću o svom poduhvatu, otvara pripovedač unutrašnjost sopstvene unutrašnjosti, unutrašnjost malog vojvođanskog mesta u kojem je rođen i u kojem živi, otvarajući, samim tim, i sudbine svih onih koje prima u sopstveni život i koji su, na jedan ili drugi način, u svoje živote primili njega. Nekoliko je tu, u švajcarskom nožiću sopstvenog života, bitnih alatki: očev prijatelj Avram Čobanov (o čijem bi se već imenu i prezimenu, samo kad bi bilo prostora, dalo štošta reći), koji je sada i njegov, pripovedačev, najbolji prijatelj i zaštitnik, brat Uroš koji se, iz nekog razloga, naglo vraća iz inostranstva, Margita, „džepna Venera“, bivša bratovljeva devojka koja živi u pripovedačevoj kući, potom su tu opsednutost svemirskim letovima i napuštenim kućama, zatim deda, bivši partizan i narodni heroj čija se bista nalazi usred mesta M, tu je i otac, bivši moćni direktor socijalističke firme koji s dolaskom ološa na vlast pokazuje neočekivano razumevanje za taj ološ (Milošević i Šešelj, da ne bude zabune), majka bivša učiteljica, za ovu priču važna samo kao znak društvenog statusa (kada pripovedač i njegov brat prave sranja upravo će ih to što su „iz dobre kuće“ spasavati ozbiljnijih posledica), ali tu je i Vukan, pripovedačev drug iz detinjstva koji će jednog dana naprosto da nestane, ili legendarni komentator svemirskih letova Milivoj Jugin. Najvažnija alatka ove književne sprave ipak je pripovedačeva predanost književnosti i ta okolnost igra tako važnu, premda u romanu vrlo diskretnu ulogu, da će čitalac, ponesen silinom pripovedačeve strasti, početi i sam da vodi računa o odnosu fikcije i stvarnosti, o tome da li se to o čemu pripovedač govori zaista dogodilo, ili je tek opis zamišljenih svetova (dilema, uostalom, koju otvara svaka dobra knjiga). Jer baš kao i švajcarski vojnički nožić ovaj se roman rasklapa i sklapa, različite se alatke vade i, posle upotrebe, vraćaju u svoja ležišta, tako da pripovedanje nema jednolinijski tok već epizode preskaču jedna drugu, izbijaju i gase se prema potrebi, ne stvarajući čvrstu pripovedačku strukturu. Jedina konstanta je upravo mesto M. u kojem se, manje ili više, sve događa, ili se, možda je bolje reći, ne događa ništa. U izvesnom smislu Unutrašnjost je hronika nedogađanja i propadanja koje počinje dolaskom ološa na vlast, tako da su skokovi u prošlost – partizansko dedino ratovanje, očevo bivanje direktorom, mladalačke pizdarije, snimanje socijalističke emisije „Znanje imanje“ kao najveći događaj koji se u mestu M. ikada dogodio, Vukanov nestanak, slanje modula „Vojadžer“ u duboki svemir, način na koji se Avram Čobanov izvlači iz teške i opasne nevolje – pripovedačko komešanje kojim se razmiče žabokrečina jednog ustajalog, kužnog trenutka sadašnjosti.
Ako bi se Vujičićevom romanu moglo zameriti odsustvo čvršće pripovedačke strukture i izvesna (pripovedačka) nestabilnost nosećih likova (pre svega Uroša i Margite koji se pojavljuju niotkuda), pitanje je nije li upravo to njegova najveća vrlina, jer pripovedač vrlo dobro razaznaje stvari i jasno mu je da unutrašnjost, čak i kada se nastoji raskriti, mora ostati skrivena i, samim tim, nestabilna. Šteta što je Mića Vujičić povukao svoj roman iz prošlogodišnjeg nadmetanja za NIN-ov roman godine jer bi, verujem(o), privukao pažnju žirija.
