Da li su naši TV gledaoci zaista lakoverni, ili se televiziji i dalje slepo veruje?
Posle emitovanja prvih epizoda serije „Ravna Gora“ u Srbiji i regionu smo svedoci neobičnog fenomena. Bilo je potpuno jasno da će tema partizana i četnika, ili građanskog rata u Srbiji koji se odvijao paralelno sa borbom protiv okupatora biti provokativna. Ova podela, stara više od 70 godina, danas baš nema mnogo smisla, naročito posle zakonskog izjednačavanja dva antifašistička pokreta.
Snimanje serije izvedeno je diskretno, bez medijske pompe, a premijera je pokazala da je tehnički nivo realizacije veoma visok.
Istini za volju, nisam odmah shvatio poentu termina „trilogija“, jer bi to značilo da ćemo gledati samo tri epizode, a Radašin nema običaj da bude tako jezgrovit i kratak. Naravno, uskoro sam shvatio da će epizoda biti više nego dovoljno, ako sam dobro razumeo – tridesetak.
Zašto je onda istorija i dalje toliko osetljiva TV tema u Srbiji?
Na prvom mestu je svakako činjenica da smo na Balkanu imali paralelne istorije 20. veka. Danas u svim republikama imate verzije tumačenja događaja, što je potpuno logično, ali smo kulturološki i etnički još uvek izmešani – uprkos granicama nacionalnih država. „Ravna Gora“ bi po toj logici bila nesporna, barem u Srbiji, jer se bavi onim što smo u školi, za vreme socijalizma nazivali eufemistički – bratoubilački rat. Ipak, princip spojenih posuda i nacionalnih poređenja je ovde toliko jak da se neprekidno traga za logikom nacionalističkog ekvivalenta. Ako hrvatski fudbaler pozdravlja ustaškim pozdravom, što je u Hrvatskoj prekršaj, posle samo dva dana – branitelji hrvatstva pronaći će opravdanje i ekvivalent u Noletovom radovanju nakon pobede. Dakle, praksa opravdavanja vlastitog šovinizma – realnim, ili češće izmišljenim šovinizmom (srbovanjem) – i dalje je dominantna. Po toj logici, „Ravna Gora“ je jednostavno –“srbovanje“. Ovakav zaključak je, naravno, nebulozan, jer ga daju oni koje serija i ne zanima, a sećam se da je taj epitet imala jedna od najboljih dečjih serija „Priče iz Nepričave“.
Drugi nivo odnosa prema „Ravnoj Gori“ je istorijski ili kvaziistorijski. Posle stotina filmova gde su četnici karikaturalno prikazivani do groteske, ovo će biti serija gde su ljudi od krvi i mesa, partizani, četnici i oni između, u vremenu užasnog rata i okupacije. Publika onda gleda program kao istorijski politički duel, kao arenu gde svako navija za „svoje“. Onda je to nivo Derbija, poput onog večitog, fudbalskog, gde će prvi put pravila biti jednaka za sve, a glavni sudija Radašin – autor serije. On je u intervjuima branio svoju objektivnost činjenicom da njegova porodica nije podržavala jednu od opcija, već gledala kako da preživi. To bi se danas zvalo – vanstranačka ličnost. Sam Radašin je igrao u partizanskim filmovima, al mu tu gluma dođe kao posao – ne mora da bude odistinski. Konačno, nije polagao za pilota, ali je na filmu vozio aeroplan!
Treći aspekt „Ravne Gore“ je pitanje ko danas vlada Srbijom, partizani ili četnici?
Mislim da je podela danas besmislena i predstavlja samo floskulu za zamajavanje javnosti. Možda bi mogli podelu da napravimo između monarhista i republikanaca, ali bi kod zagovornika monarhije pronašli i ljubitelje loze Obrenovića, tako da bi iz istorije skliznuli u egzotiku. Danas nemate u parlamentu nijednu stranku ekstremne levice, socijalisti lepo sarađuju sa kapitalistima, a samo dve male stranke su otvoreno monarhističke. „Ravna Gora“ nema danas nikakve ideološke reperkusije.
To nas dovodi do jedinog razloga zbog kojeg gledaoci burno reaguju na seriju. Ona se sastoji u ličnoj i porodičnoj istoriji svakog od nas, u našem danas arhetipskom iskustvu ili, kako bi neki psiholozi rekli – porodičnom nesvesnom. Da li vam je deda bio u partizanima ili četnicima, odnosno kakve priče ste od malih nogu slušali o ulozi vaše porodice u bratoubilačkom ratu. Za mene je kao psihologa fascinantna snaga te paralelne, individualne istorije, koja je u porodici predanje, a ne nauka, često bez materijalnih dokaza, znanje koje dobijate vaspitanjem, a koje posle 70 godina ima uticaj na vas kao gledaoca TV programa.
Dok su isti gledaoci pratili „Selo gori …“ sa sličnim sudbinama, glumcima, dijalozima – sve je bilo u redu. Je l’ možda problem nastaje kad dođu Švabe?
Ono što sam cenio kod Radoša Bajića u seriji „Selo gori…“ valja i u „Ravnoj Gori“ – a to je fantastično oko za detalj, oko za lepotu Srbije, uvo za melodiju jezika i razgovor običnih ljudi o malim stvarima koji dobijaju dublji smisao.
Ono što mi se nije dopadalo jeste potpuno nepotrebni patos u momentima gde se pojavljuje neko naravoučenije. TV serija ne mora sebi da daje zadatak da konačno objasni suštinu Srbije i izraza „udario brat na brata“.
Na kraju, mislim da je jedini suvisao način na koji treba pristupiti „Ravnoj Gori“ – ugao TV gledaoca koji želi da gleda dobar TV spektakl. Nisam ja ni kao klinac verovao da Radašin ume da vozi avion, da Bata nikad ne promaši Nemca, da Smoki ubaci bombu u bunker kroz ono prozorče sa sto metara, ni da se Boško tifusar stvarno udavio u Neretvi. Al bili su dobri filmovi, pa smo gledali, posle kao stariji znali napamet dijaloge i zezali se. Voleo bih da tako danas gledam „Ravnu Goru“ – već sam naleteo na nekoliko fenomenalnih bisera, pa molim publiku tiše dok traje projekcija, istorija se ipak ne uči sa televizije.
