Radovi na sceni

Upravo je završeno Praško kvadrijenale, najznačajnija svetska manifestacija posvećena scenskom dizajnu i scenskom prostoru. Ove godine Srbija je učestvovala sa aurom pobednika na prethodnom PQ, pa su njena nacionalna postavka i studentska selekcija, objedinjene temom Samo(iz)gradnja, bile posebno primećene.

Praško kvadrijenale je održano u industrijskoj palati Vystavište gde su svi učesnici dobili jednak prostor, plaćali su istu rentu, a mesto u palati im je dodeljeno žrebom. Inspiracija za koncept ovogodišnjeg PQ bila je u njegovoj glavnoj nagradi – figuri Zlatne Trige, koja naglašava važnost združenih snaga na putu ka zajedničkom cilju. Preporuka Kvadrijenala je otuda da nastupi ne budu odeljeni zidovima, kao i da se o celokupnom nastupu razmišlja iz pozicije kreiranja zajedničkog dinamičnog „scenografskog pejzaža“. Naša zemlja je na ovo odgovorila promišljanjem na temu Samo(iz)gradnje koja je izvedena iz specifičnog ideološkog, društvenog, političkog, ekonomskog i kulturnog konteksta socijalističkog društva druge polovine 20. veka, sa prostora i iz vremena u kojem je rad pojedinca na sebi smatran društveno potrebnim i društveno opravdanim – kako su objasnile komesari istoričarka umetnosti, muzejski savetnik i direktorka Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu Ljiljana Miletić Abramović i teoretičarka scenskog dizajna i profesorka Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu Tatjana Dadić Dinulović.

Kustoski tim (kostimografkinja Maja Mirković, vizuelni umetnik Siniša Ilić i pozorišni reditelj Bojan Đorđev) nacionalne postavke je zadatu temu elaborirao kroz pitanja položaja i značenja individue i individualnog, u kontekstu kolektivnog rada i samoizgradnje pojedinca/ke kroz kolektivnu praksu. U skladu sa tim znakoviti su i naslovi projekata nacionalne postavke Radovi na sceni i Pogled na scenu. „Samo(iz)gradnju ne shvatamo kroz izolaciju i kompeticiju subjekta karakterističnu za neoliberalno društveno uređenje, već kao razvoj potencijala svih pojedinaca u društvu koje to omogućava i zagovara, ne bi li i samo napredovalo“, kaže Maja Mirković u ime kustoskog trojca. Ona objašnjava da je relacioni karakter izvođačkih umetnosti bio njihovo „početno polazište“, što u široj slici otvara pitanja odnosa umetničkih praksi svih saradnika spram političkih i ideoloških konstelacija, koje ih u datom istorijskom trenutku oblikuju. Jedno od ključnih pitanja kojim su se bavili bilo je „kako govoriti o scenskom dizajnu, ako ne govorimo o uslovima u kojima se on događa“.

Koristeći pojam „dizajn scene“, analizirali su kulturne politike Jugoslavije i Srbije od 1945. godine do danas i načine na koje one oblikuju, dizajniraju uslove rada, te prostor u kom se razvijaju umetničke prakse. „Ideja o kolektivnom interdisciplinarnom radu ovde funkcioniše i kao parafraza rada na pozorišnoj predstavi: preispituje odnos autonomije pojedinačnih praksi i dinamike njihove komunikacije unutar scenskog dizajna, koji ih u radu na postavci objedinjuje. Iz ovog procesa nastala je otvorena i performativna instalacija, oblikovana i strukturirana kao kolaž različitih elemenata. Ona je kompleksan sistem definisanja i prikazivanja: kolektivnog rada karakterističnog za izvođačke umetnosti, efemerne prirode scenskog izvođenja i odnosa različitih umetničkih praksi unutar okvira postavke.

„Ovaj prostorno-arhitektonsko-tekstualni objekat je tokom Kvadrijenala aktiviran izvedbenim intervencijama i interakcijom sa publikom“, objašnjava Maja Mirković. Ona kaže da se u procesu rada došlo do toga da je kao zajedničko iskustvo i savremeno ujedinjujuće trenutno stanje rada i života svih slojeva društva, ali i kao potencijalno novo polje borbe, prepoznata pozicija prekarnosti. „U toj privremenosti i nesigurnosti vlada kontinuirani osećaj straha od sutrašnjice, viđenje drugog kao takmaca, a ne kolege i druga, usled pritiska da se proizvodi i troši, u svojoj konačnici uzrokuje stanje pregorelosti (burnout). Kroz ovu prizmu prelama se i razume arhitektonski zahtevna, apstraktna i gotovo spomenička struktura postavke, a crna spaljena struktura masivnog kvadra slika je ideje o ‘pregorevanju’, izgaranju u radu“, ističe Maja Mirković. Na taj način izbrisane su prostorne granice, što je ukazalo na potencijalno područje borbe svih nas, ujedinjenih u neizvesnosti.