Sredinom 1995. britanska muzička štampa tragala je za objašnjenjem šta to uteruje stotine i stotine hiljada Britanaca raznoraznih uzrasta u prodavnice i motiviše ih da kupe Carry On Up the Charts – Best Of izdanje Beautiful South, grupe koja nikada nije bila britanski top b(r)end poput Beatles ili Queen, ali njihov tiraž koji se bližio dvomilionskom broju govorio je da muzika ponekad prevazilazi audio granice i postaje proizvod koji se bez problema može naći na polici vrhunski opremljenog gift-shopa. I, čini mi se, nema boljeg načina da se dočara kvalitet, namera i namena aktuelne kompilacije hitova grupe REM.
„Bez sumnje, Stand je, um… kako to da kažem? To je najgluplja pesma koju smo ikada napisali.“ (Peter Buck o pesmi Stand)
REM su američki Beatles. REM su naličje onoga što bi trebalo da budu američki Beatles. REM su zamalo postali naličje onoga što bi trebalo da budu američki Beatles. U tom slučaju Stipe bi bio John (umetnička duša velikog emotivnog potencijala), Buck bi bio Paul (talentovani ljakse), Mike Mills bi preuzeo sporednu ulogu umetničke duše sa nerealizovanim pretenzijama (Harrison George), dok bi (od 1997. bivši) bubnjar Bill Berry bio Ringo Star (zapanjujuće nebitan u svemu tome, ali bez njega stvari nikako ne bi bile iste). U ovom trenutku Amerika nema svoj veliki autentični rok bend. Nema ga već jako dugo. Otprilike od kada su REM poslednji put bili popularni.
„Naslov je, naravno, nastao prema filmu Douglasa Sirka, koji govori o Afro-Amerikanki koja prolazi kao bela žena na jugu tokom pedesetih. Mislim da je to film koji niko od nas zapravo nije ni gledao.“ (Buck o pesmi Imitation Of Life)
REM ne treba doživljavati kao ozbiljan bend. Uostalom, to u jednom intervjuu kaže i sam Stipe. „Ne doživljavam naš rad onoliko ozbiljno koliko to čine drugi ljudi. Ozbiljan sam samo u pogledu vremena i energije koju ulažem u naš rad. Ali mi nismo ozbiljan bend.“ Seks, droga i rokenrol?! Teško. REM su nastali 1979. kada su se na univerzitetu u Atensu, u Džordžiji sreli jedan student i jedan prodavac ploča. Kasnije su im se pridružila još dva studenta. Dvojac Stipe–Buck neverovatna je kombinacija dva različita senzibiliteta, iskustva, doživljaja sveta. Uostalom, u to se može uveriti svako ko je gledao bilo koji film koji je Stipe producirao (Velvet Goldmine, ili Being John Malkovich), ili ko je slušao bilo koji off REM projekat Petera Bucka (tradicionalni ritam & bluz hard rok Hindu Gods, recimo). Evo, šta na tu temu piše sam Buck u bukletu za kompilaciju o kojoj govorimo:
„Mora da sam je svirao na sceni jedno trista puta i dalje nemam pojma o čemu se tu jebeno radi. (…) Izgleda da sam našao dobar način da ne govorim o pesmi koja poseduje nešto mračno i misteriozno za mene.“ (o pesmi Orange Crush)
Od početnog mini albuma Chronic Town, pa sve do albuma Document, rekao bih da je opus benda REM nezavisna potraga njegovog čeonog dvojca za sopstvenim interesovanjima, pražnjenje od stresa mladosti i odrastanja. Njihova diskografija u ovom periodu jedan je od vrhunskih primera u novijoj istoriji rokenrola da među muzičarima postoje veze čija iracionalnost predstavlja njihovu osnovnu snagu. Drugi primer mogao bi biti onaj između Bono Voxa i The Edgea, ali daleko manjih amplituda. Document, jedna od najsavršenijih i najemotivnijih pop ploča svih vremena, trenutak je u kome su se Stipe i Buck najviše približili jedan drugome i pristali da nastave put zajedno. U jednom smeru.
„Nisam siguran da Michael uopšte zna da Beach Boys imaju jedan neobjavljen album koji se zove Smile, ali on je pratio emociju muzike, znajući da smo Mike i ja veliki fanovi.“ (Buck o pesmi At My Most Beautiful)
Album Green iz 1988. otvara REM-u put ka mejnstrimu i važna je prekretnica u izrastanju koledž roka u nešto što će kasnije postati „alternative music“ (u nedostatku boljeg termina…). Bio je to prvi album koji je po svojoj emotivnoj i intelektualnoj dostupnosti mogao biti zabava miliona. Prvi koji bi mogao postati naličje Beatlesa. Naredni Out Of Time, u dva svoja najkomercijalnija singla sintetiše osnovna osećanja američkog društva – Losing My Religion i Shiny Happy People. Album Automatic For The People (dobio ime po reklamnom sloganu jednog restorana u Atensu – nije li to čudesno?) sredinom devete decenije nudi Americi intimni saundtrak njihovih American Beauty-života. REM zamalo postaju naličje američkih Beatlesa.
„Da svaka pesma može da bude kao Everybody Hurts, jednostavna i jasna, mi bismo postali banalni, što nikada nisam želeo. Ali, banalno dolazi sa teritorijom, zato što su to pop pesme pre svega. Postoje mnogo komplikovanije stvari koje treba pokriti. Napisati pop pesmu podrazumeva mnogo stvari, na kraju krajeva – ona ne mora da ima smisla.“ (Michael Stipe u jednom intervjuu iz 2001)
Iste (1994) godine REM postaju omiljeni bend Tonyja Blaira.
„Počeli smo da je pišemo 1986. Završili smo je 2003. Tužna stvar je što se u međuvremenu, tokom svih tih godina, ništa nije promenilo.“ (Buck o pesmi Bad Day)
Pesme sa albuma koji su usledili, Monster, New Adventures in Hi Fi, Up i Reveal, koje dominiraju kompilacijom In Time (Warner/MASCOM) predstavljaju fazu unutar koje MTV slava benda bledi, ali odnos Stipea i Bucka odslikava sazrevanje dvojice autora i ljudskih bića, spremnih da zajednički okušaju sreću, nastave potragu i što je najbitnije popuste jedan drugome, demonstrirajući toleranciju koju je rokenrol teško podnosio i još manje dopuštao. Monster je ultimativno bio odraz Buckove fascinacije i frustracije grandžom, koji tek što je bio sahranjen, New Adventures in Hi Fi bila je komemoracija Stipeovoj mladosti, njegova lična ploča, Up je bio zajednički eksperiment, procep između provincijalne fascinacije artističkim i, pomalo, isprazne boemštine. Reveal je bio pokušaj da se vrate u igru.
I konačno, pred nama je In Time, kompilacija svega što se desilo, svedočanstvo o jednom nesvakidašnjem prijateljstvu, i jednom od najplodnijih rokenrol duela svih vremena. Album za svakoga. Automatic For The People, tako nekako. Svaka pesma je hit. Svaka pesma može biti poklon. Ceo album je, u nehronološkom nizu, put svakoga od nas, radost življenja i susret sa smrću. Nema lepšeg poklona koji nekome možete priuštiti ovih dana. In Time je ove nedelje debitovao na prvom mestu britanske liste. Vrlo neočekivano. Možda je na pomolu još jedno iznenađenje za tamošnju kritiku. Ovaj put ne bez razloga.
