Iako odnos književnosti i filozofije ume ponekad neprijatno da se približi incestu – kao odnos Ulriha i Agate u Muzilovom Čoveku bez svojstava – do prekoračenja granice, zapravo, nije došlo nikada. Bez obzira što ističu iz istog izvora, iz običnog jezika (a ne tehničkog, ne formalizovanog jezika kao, recimo, matematika), bez obzira što se, ponekad, učini da razlike među njima nema, nikada se nije dogodilo da pomešamo književnost i filozofiju. Kad god vrstan filozof poput, recimo, Petera Sloterdijka, pokuša (na nesreću) da napiše roman, to bude čista katastrofa: dosadno, banalno, bespotrebno. I obratno. Čak je i Tolstoj uprskao, ni manje ni više nego u Ratu i miru, kad je, u završnom poglavlju, pokušao da filozofira: dosadno, banalno, bespotrebno. Ali postoji u tom odnosu konstituivan paradoks. Dobra filozofija, ne hoteći da bude književnost, ume da proizvede književne učinke, kao što velika književnost, ona književnost koja ne objašnjava nego, naprosto, pripoveda, ona književnost koju će Prust lucidno i s ironijom nazvati površnom, upravo ono pisanje koje nema druge brige do jezika i koje, opet prema Prustu, ne traži dublje razloge (ali do njih stiže silinom jezičkom zamaha), upravo ta i takva književnost proizvodi snažne filozofske učinke. Pisar Bartlbi, remek-priča Hermana Melvila iz 1853. godine, 170 godina već ne da mira filozofskim duhovima, a da, u istom, zapravo u onom najvažnijem, bude besprekorna, velika umetnost.
Priča je koliko jednostavna toliko i zapanjujuća. Advokat na Volstritu, kome ide dosta dobro, zbog naraslog obima posla zapošljava pisara Bartlbija. Osim prepisivanja Bartlbijev zadatak je da sravnjuje prepise s originalima i, kako to već biva u nevelikim firmama – gazda plus četvorica uposlenika – svako ponekad uskoči da uradi nešto što, strogo uzev, nije u opisu njegovog posla: da ode po ručak, pomogne kolegi i tome slično. Bartlbi je upravo savršen pisar: pedantan, brz, posvećen poslu, tih. I sve je u najboljem redu dok gazda ne zamoli Bartlbija da, zajedno s njim i drugim pisarima, ne sravni prepis s originalom. Umesto da to uradi, onako kako to rade i njegove kolege, Bartlbi odgovara, krajnje ljubazno i nepokolebljivo, da „radije ne bi“ i bespogovorno se povlači iza paravana, na svoje radno mesto. Gazda, ali i kolege, najblaže rečeno su zapanjeni. Kada advokat zatraži objašnjenje za takav postupak Bartlbi mu, jednako ljubazno i jednako nepokolebljivo, odgovori da „radije ne bi“ pružio objašnjenje. Posle tako nečeg očekivalo bi se da Bartlbi dobije otkaz istog trenutka, ali to se ne dešava jer se tako besprekoran pisar, ipak, retko pronalazi. Iako je ovaj incident uneo izvestan nemir u mirnu atmosferu kancelarije, nadalje se sve odvija uobičajenim tokom sve dok, svojim ljubaznim „radije ne bih“, Bartlbi ne odbije i sledeći zahtev – na primer da odnese spise u sud (jer svi drugi su zauzeti), ili ode po hranu. Sa svakim novim Bartlbijevim „radije ne bih“ nervoza u advokatskoj kancelariji narasta, a jednoga dana gazda primećuje da Bartlbi više ne radi ni ono što je, do tada, radio savršeno: prestao je da prepisuje. Na gazdin uljudni poziv da počne da radi Bartlbi će, naravno, odgovoriti da „radije ne bi“. Sada bi se, naravno, očekivalo da Bartlbi (najzad) dobije otkaz, ali to se, iz razloga u koje ovaj osvrt neće da ulazi, neće dogoditi. Valja pomenuti, ipak, da je gazda vrlo korektan i dobar čovek, dakle nije obična kapitalistička svinja koja svoje uposlenike satire od posla za male pare, već se prema njima odnosi s poštovanjem i razumevanjem, a ovi su sasvim zadovoljni njegovim ophođenjem, novcem i uslovima rada. Do kraja ove nevelike Melvilove pripovetke dolazi do urnebesnih preokreta, rasplet duboko uznemirava, a čitalac, sve i da nema nikakvog sluha za filozofiju, ne može da ne ostane najdublje zapitan pred tim šta mu se, upravo, dogodilo, šta mu je to Melvil, veliki pisac, napravio, i šta je to Bartlbi, taj bezazleni, čudni, beskrajno tihi čovek uradio, e da se čitalac sad oseća tako ushićen velikom književnošću i tako poražen posle bitke koju nije ni znao da bije?
U čemu je stvar?
U Melvilovom majstorstvu, pre svega. Značenja priče su, međutim, u rukama tumača: filozofa, teoretičara književnosti, lingvista, pisaca, pozorišnih ljudi. Iako će Žil Delez na svoj brutalno direktan način da kaže kako je ovo „silno smešan tekst“ – na trenutke je zaista urnebesno – ono što će mu najviše privući pažnju upravo su jezik i politički potencijal priče. Nijanse Bartlbijevog „radije ne bih“ (I would prefer not to i I prefer not to, a ne uobičajenije I had rather not) stvaraju pometnju ne samo u advokatovoj kancelariji i u glavama junaka, već izvrću uvrežene jezičke intuicije i unose nemir u čvrsti poredak značenja i ophođenja. A politika u svom plemenitijem, a ne šibicarskom značenju, upravo jeste to: unošenje nemira u skorele, korumpirane poretke. Politika jezika, u ovom slučaju, meša se s potencijalom političke borbe. (Još je Aristotel primetio da je jezik, kao zajednička stvar, uvek političan.) Ekstremni levičari će, prirodno, da se zakače za simboliku Volstrita i otpor mrskom kapitalizmu, dok će oni koji znaju o čemu govore politička značenja da potraže u snazi pasivnog otpora (Agamben će, takoreći, pokušati da izvede politički program iz Bartlbijevog primera). Silna koplja lome se na tom mestu: Bartlbi, jasno je, pruža otpor. On će čak da odbije da se iseli iz prostorija kancelarije u koju se, bez ičije dozvole (takoreći ju je džentrifikovao), uselio. U stvari, da budemo precizni, on „radije ne bi“ da napusti kancelariju. Nije, međutim, odlučeno kome se on i zbog čega suprotstavlja. Pasivnost u politici osetljivo je držanje. To nedelovanje kao delovanje ume, kao u slučaju srpskih „belih listića“, da dovede do katastrofe. A opet, sve i da se sporimo o političkim dometima ove Melvilove majstorije (dočim je njena književna nosivost nesporna i neprevaziđena), Bartlbijeva se formula sasvim efikasno može primeniti na političke šibicare: kad krenu da šetaju kutijice ispod kojih se krije kuglica zlata vredna (za glupe i naivne), za početak je dovoljno mirno odvratiti: „radije ne bih“.
