Pun mesec, puna srca

Čitava jedna škola mišljenja ovde je već godinama u rudarskoj potrazi za bozonom domaćeg rokenrola. Dosad je svoju bušotinu locirala između ove-i-one vračarske ulice u srcu Beograda. Ali, natežući se da opravda početnu/zadatu hipotezu, previše je duboko zapala da prizna kako ta izvornost nije baš odmakla od reproduktivnog, i da životne sokove ovdašnjeg RnR najbolje nose bendovi s druge, zemunske i novobeogradske strane Save. Sticajem okolnosti, u pola godine od zimus to su i trijumfalnim koncertima u svom gradu/prestonici Srbije dokazali YU grupa (osn. ‘70) – prva odlučno prelomila ka sopstvenom autorskom repertoaru, Disciplina kičme (osn. ‘81) – originalnost izgurala najdalje, i prošle subote Partibrejkers (osn. ‘82).

Jedna od retkih gradskih institucija čije smo otvaranje posle Skadar-na-Bojani renoviranja dočekali, mali stadion Tašmajdan za koncerte je ponovo otvoren ne posebno zapaženim gostovanjem zagrebačkog Prljavog kazališta. To poprište pionirskih RnR-nastupa ‘60-ih (Matt Collins, Blood Sweat & Tears) i istorijskih masovki posle Novog talasa (Bajaga i Instruktori, Plavi orkestar, sve ‘85), kasnije kao da su preoteli narodnjaci (S.R. Ceca i naravno Džej, prvi) i teškometalci, što mu otprilike dođe na isto. Verovatno ni sad taj ‘rokerski obol’ neće dugo potrajati, ali Zoran Kostić – Cane i tu se na vreme upisao – kao pevač pankerske Radničke kontrole, leta ‘81. je provociranjem publike izazvao prekid jedne od koncertnih večeri smotre ABRS (Aktuelna beogradska rok-scena) – što su i Partibrejkers učinili svojim koncertom juna ‘96. Već tada su mnogi svaki njihov (sve ređi) nastup nadobudno tumačili kao povratnički, štaviše i kao povratak rokenrola.

Gotovo u dan, 20 godina kasnije Brejkersi opet pune stadion tzv. malih sportova usred Beograda, samo što je sada utopija radio koji bi nas izveštavao o osnovnim stvarima kao što su zloupotreba vlasti i protesti tim povodom. I ulaz renoviran, hodnikom kojim se nekad išlo u čuvenu diskoteku ‘Cepelin’ (kasnije ‘Klub 202’, po radiju koji je prenosio i ovaj koncert), pa nema potrebe za pogibeljnim tunelčićem, decenijama uskim grlom koje srećom nije uzelo žrtve. Slilo se gotovo 10.000 posetilaca (ulaznice 1200-1400d.), demografski ravnomerno ‘razmazanih’. Produkcija imponuje (studio Berar, Marsh Production), velika pozornica zaštićena od kiše, zvuk/svetlo besprekorni, ekranizacija široka i jasna. Partibrejkers imaju sjajnu priliku i sve uslove da briljiraju – a pametni ljudi u pedesetim to više ne propuštaju.

Između letnjih provala oblaka, Anton, Cane i trio mlađih, efektnih pratilaca – diskretni gitarista Robert Telčer (Boye, Veliki prezir), basista Zlatko – Laki Veljović (ex Neočekivana sila…), bubnjar Darko Kurjak (ex Oružjem protivu otmičara) – provukli su 2 i po sata (uključujući 2 bisa) visokoenergetskog rokenrola. Autorsko-izvođački tandem tipa Jagger/Richards, Nebojša Antonijević i Zoran Kostić su za proteklih 20-ak godina regrutovali i prekalili zavidan broj golobradih svirača koji u raznim sklopovima obezbeđuju optimalni živi zvuk kvarteta/kvinteta Partibrejkers. Povrh toga, uvek je čudo kako ta neizostavno gitaristička tvorevina jednako resko, puno i ubedljivo zvuči imao Anton ili nemao za sobom basistu ili drugog gitaristu.

Ekonomična tutnjava u noći punog meseca obuhvatila je standardne numere sa svih 7 studijskih albuma grupe. Odmah su se skladno uklopile i nove kao Sitna lova sa prošlogodišnjeg Sirotinjsko carstvo (Odličan hrčak), čija je ovo zapravo bila koncertna promocija. Štaviše, pošto su napustili brojčano naslovljavanje svojih albuma (prva 3, ‘85/88/89), Brejkersi neretko za izdanja barataju parovima suprotnih pojmova (kiselo/slatko, san/java… sloboda/ništa), pa sad Sirotinjsko carstvo s vremenom i Srbijom alegorično odjekuje kao Beggars Banquet ‘68. Zapadnim svetom. Kao što i naziv ovog koncerta – Taš je naš – makar nenamerno odzvanja protestnim Čiji grad? Naš grad!

Gotovo slogani, Canetovi škrto otpevani stihovi decenijama sedimentacije dostižu mudrost minimalnog. Njegov stav nezabavljača obavezno je garniran bar jednim ‘seljaci’ (valjda dovoljno za tumače ‘urbanog’ kao kvaliteta po sebi), a sirovi glas dopunjava mu elementarno, neprerađeno gitarsko praštanje. Simbolično su gostovali stari saborci iz El. Orgazma (Srđan Budo Gojković, s usnom harmonikom B. P. Banana) i D. kičme (el. gitarista Koja), ali niko nije imao poriv da istupi kao zvezda, išta važniji od uzavrele publike. Kolektivno su Brejkers najjače delovali vokalno podržavši Caneta u Ono što pokušavam, a nenametljivi Anton briljirao je višestepenim solom kroz Put (za jug), bez brzanja pokazavši optimum raznih tehnika sviranja i upotrebe pomagala (vibrato-ručica, pedale). Prema kraju, njegov rad Uličnom hodaču dao je nove prostore i boje, dimenziju u kojoj Cane svoj rečitativ može da razvija i kao od guštera kralju.

Nedaleko od ponoći, prvi bis započeo je Prsten, i svi smo znali zašto su koncerti Partibrejkersa uvek pravi događaji, ponekad i fizički veliki; kako je centar sveta tokom njihove svirke baš tu gde su sa svojom publikom, a ne gore kod crkve ili RTS-a, ne u kafićima iz kojih se moglo posmatrati s visine. Ulica se ulila u Taš, ‘bacila ključ’, i izlila natrag na pravac – da ide dalje.