Kada je moj otac krajem sedamdesetih kupio prvi gramofon (Traviata, mono, sa zvučnikom u drvenom poklopcu), doneo je nekoliko ploča. Singlice su bile „Evo banke cigane moj“, Olivera Marković, Zvonko Bogdan i LP „Ako priđeš bliže“ Zdravka Čolića. Ploče čuvam i danas, gramofon je privremeno služio kao gitarsko pojačalo za prvi bend koji smo napravili, a Čola nikada nije ni odlazio. Menjale su se zemlje, granice, ratovalo se i mirilo, posle nisam kupio nijednu njegovu ploču, ali sam tokom godina čuo i naučio sve hitove. Čola je, što bi rekli u Bosni – zakon!
Pošto sam odrastao u Bosni, plastično ću vam dočarati razmere Čoline popularnosti. Kada bi se neki klinac hvalio da mu je ćaća visok, ili jak, ili bitan, postojala je fora za spuštanje tih hvalisavaca. Kažeš: „Frajeru, jel ti stari visok, pa kad digne ruke iznad glave i propne se na prste, jel pipa nešto meko, a? E to su Čolina jaja!“ E, toliko je veliki Čola!
Pre par dana, pritisnut željama dama, otišao sam na svoj prvi koncert Zdravka Čolića u životu. Bio sam okružen sa pet žena, totalnih fanova, i nije bilo vrdanja. Ima da se ide. Kao i obično, priznajem, one su bile u pravu.
Na Ušću je posle Stonsa i Madone zaista bilo teško napraviti spektakl. Već pri dolasku je postalo jasno da će Čola potući čak i Cecu, što je bila otvorena želja nekoliko žena sa kojima sam razgovarao. Imao sam karte za fan-pit, ali sam odustao i pomerio se nazad u teren, da bih mogao normalno da dišem.
Ovom prilikom se zahvaljujem organizatorima i sponzorima koji su mi omogućili najveći domet u dosadašnjoj karijeri. Naime, samo par minuta pre početka koncerta, pušteni su zaredom tri puta spotovi za SBB, u kojima se i ja pojavljujem. Time sam praktično bio, makar sa video-bima, predgrupa Čoli, što je mašala kapital za hol slavnih.
Odnos među polovima u publici 95 odsto žena i 5 odsto muškaraca, dakle najveća doživljena količina estrogena u mom životu. Kad je počelo, publika sve peva, samo za oktavu više, a pesme se znaju od početka do kraja.
Neprekidno je trajalo licitiranje koja će biti sledeća, a pesme (naročito one nove) zovu se po sponzorima. Bila je ona sa mts, pa posle ona sa praška i tako redom. Neke od pesama bi danas ladno mogle da prođu kao melodije za špice popularnih turskih serija.
Od prvog trenutka, od pozdravljanja publike, Čola vraća taj filing da ste deo velike turneje, kao osamdesetih, posle Ljubljane, Pule, Mostara, i redom do Beograda. Devojčice od sedam godina znaju sve tekstove, a tu su sa majkama i bakama, totalna ženska sekta. Čola je veći od Srbije, jer bez problema publika peva i o amidži i Mađarici, i razglednicama i pismima iz Pule, Banata, Bosne i Niša ili vozovima za Brezu i Podlugove. Kod Čole još postoji vojska i maslinastozelena kad ga je ona voljela.
Jedini zvanični negativac u njegovim pesmama može da bude samo njena gospođa majka koja smara zaljubljene golupčiće. Druga tema pesama je sećanje i zaborav kao večiti neprijatelj svih ljubavi. Nego, da citiram jednu visprenu posetiteljku – kakvo jeb…e takvo sećanje!
OK, postoji mali pad u kvalitetu kod nekih novih pesmuljaka, ali to je posledica lošeg stanja na tržištu, nema dobrih pesama. Takođe, neverovatno je što možete uvek pogoditi da li je pesmu pisao Balašević, Bregović, Bajaga ili Kornelije Kovač, koji je uz Dragoljuba Đuričića bio gost na koncertu. Bend je zvučao neverovatno precizno, do poslednjeg detalja, jer ovde publika zna svaki momenat pesme, svaki uzvik pomoćnog vokala ili gitarski rif. Tri i po, gotovo četiri sata zabave, uz pauzu za Dragoljubove bubnjare tokom kojih sam otišao po pivo. Kolika je količina raspevanog erosa bila u vazduhu, pokazaće vam i podatak da sam noseći pivo u rukama tri puta bio uštinut za dupe. Deo Čoline harizme dospeo je volšebno i do mene, ili tačnije do određenog dela mene, pa sam ostatak koncerta bio zbunjen ko šiparica. Znam ja da nisam baš toliko lep ni pametan, nego sam samo dospeo nekom pod ruku. Brate, kako ih je napalio!
Tajna naravno nije u kontroli mase, to je fora za političare, umesto toga pravi zabavljač je u stanju da fokusira pažnju 100.000 gostiju na sebe i da im osećaj da su sa njim u intimnom odnosu i komunikaciji.
U prilog ove orgazmičke teorije o Zdravku Čoliću govori i veliki krešendo na kraju u vidu spektakularnog vatrometa.
Tek mnogo kasnije, saznao sam za rat Čolinim koncertima na RTS-u i Prvoj. Ovaj medijski klinč je samo pokazao da su maske pale, da su počeli da padaju udarci ispod pojasa, jer na dan prenosa koncerta na RTS-u, konkurentska Prva je emitovala koncert Čole (al’ snimak iz Sarajeva). Ovo je takođe znak da je Pink ispao iz konkurencije za prvo mesto u Srbiji i da je počeo prvi srpsko-grčki medijski rat.
Ne znam kako će se završiti priča o lažnom prenosu koncerta i borba za gledaoce između RTS-a i Prve, ali sam siguran da nema ama baš nikakve veze sa Čolom i onom atmosferom na Ušću. Nije otpevao gomilu hitova, nije otpevao „Druže Tito, mi ti se kunemo“, mada je bilo raje iz drugih republika tu podno zgrade CK. Čola nije jugonostalgija, to bi bilo pojednostavljivanje, on je jednostavno najveća zvezda na ovim prostorima. Nekako uz godišnjicu raspada SFRJ ovaj koncert je pokazao da si veliki jedino ako preskočiš tarabu, a mi samo možemo biti ponosni što sa šest banki Čola ovako peva i živi tu u Beogradu.
