Nikakvo čudo da i usred ove krize beogradski fensi-lokal, čak i radnim danom kasno uveče (posle čega sledi još 1 radni dan) i s ulaznicama razmerno skupim za klupsku svirku (1300-1500 d.) bude nakrcan veselim mladim ljudima i ponekom sedom glavom. Veća su iznenađenja da se u prostoru godinama ‘rezervisanom’ za bendove koji izvode plesne obrade tuđih numera, pojavi originalni, u svetu cenjen i sve poznatiji kantautor, i da stalna publika (naoko) bez velike reklame razgrabi karte. Upravo se to dogodilo prošle nedelje, za prvo gostovanje Raula Midona u Srbiji.
Prevremeno rođen ‘66. u Novom Meksiku, SAD, Raul je kao i njegov blizanac Marko – zbog greške u inkubatoru u provincijskoj bolnici – izgubio vid. No, Marko je postao NASA-inženjer, a Raul se još ranije opredelio za muziku, i u njegovom izrazu se osete svi uticaji – od roditeljske mešavine (afro-američka i argentinska), preko džeza za koji se školovao (kao gitarista), do sasvim belačkog/anglosaksonskog folka. Pevanjem se ozbiljno bavi tek od koledža u Majamiju, pa i danas njegova osnovna ‘radna kombinacija’ glas/gitara zvuči kao rani Hose Felisijano (Jose Feliciano), dok se u kompozicijama jače ‘čuje’ Stivi Vonder. Karijeru počevši kao prateći pevač na snimanjima i turnejama, R. Midon je sarađivao pretežno s latino-zvezdama (od Iglesijasa do Šakire), a i s dvojicom malopre pomenutih, Henkokom, Pakitom de Riverom, Luijem Vegom/grupom Elements of Life. Dakle, možda uprkos očekivanju, Raul Midon ne izvodi bluz.
U međuvremenu, s najbližim saradnicima spremajući solo-uspon, za odskočne daske Raul koristi samizdat i neobično – zapravo prirodno – predstavljanje urednicima disko-kuća: s kim god je uspeo da ugovori sastanak, jednostavno bi mu na licu mesta svirao i pevao, umesto pregovora. Albumi kao Blind To Reality (2001) ipak nisu bili dovoljni, nastupi uživo ‘nabavili’ su mu prvog i dosad najvažnijeg producenta, čuvenog Arifa Mardina, kome je Midon bio prvi izvođač s kojim lično potpisuje ugovor. Soul-majstor pobrinuo se za Raulov odličan State Of Mind (2005, Manhattan Records), odakle su Everybody i Sunshine (I Can Fly) i danas uzdanice njegovog live-repertoara. Leta 2006. došao je na sopstvenu turneju po Evropi, pa je tako i pohvaljen u „Vremenu“, u prikazu festivala Umbria Jazz.
Bez naročitih vesti od onda, R. Midon je svoj porodični život dopunio tonskim studiom sa softverom prilagođenim slepim osobama, tako da sve može sam. Kao što je efikasno proširio pojam ‘čovek-orkestar’ (eng. one man band, fr. homme-orchestre), možda će i ‘studijski čarobnjak’. Opet, nije čudo: rano je počeo svoje numere da ‘pušta’ u iTunes Store/Plus, a u Beogradu očito ima publiku koja neke refrene peva s njim jer šeruje/lajkuje, i verovatno se okupila prvenstveno kroz tzv. društvene mreže/nove tehnologije.
Vodeći džez-klub naše prestonice još iz ‘80-ih, na-pozorište-naslonjeni Bitef Art Cafe ipak je očuvao tradiciju muziciranja uživo – uključujući povremeno džez i komediju-s-nogu – pa otud može sebi dozvoliti i poneku ekstravaganciju kao što je ekskluzivno pojavljivanje Raula Midona. Tipično beogradski, svaki koncert postaje (pred)ponoćni, a neobaveznost klupskog ugođaja dopušta da se među bar 300 posetilaca nađu i oni koje program blazirano uopšte ne zanima. Raul je naravno hrabro preuzeo pozornicu, potpuno sam kao i prvi put kad mi je ostavio jednako upečatljiv utisak. Trubadurski nastup latino-soula brzo je nadgrađen njegovim takoreći zaštitnim znacima, virtuoznim sviranjem akustične gitare (munjevito smenjivanje sola i ritam-deonica), unosima gitarskih i glasnih žica, te besprekornim oponašanjem zvuka trube samo ustima/glasom. Dok je jedne (naročito one u prvim redovima) oduševljavao, drugi su (u pozadini) ostajali ravnodušni, no ukupno je publika bila tako segamegagiga naoružana da je telefonska sednica Vlade u poređenju s tim puka dečija igra, pa će i odavde on-line poteći primeri Midonovih majstorija tipa: ‘Vid’ mama, bez ruku!’
Jer, nije lako samo po sluhu poverovati da sve to – ne bilo šta, nego precizno muziciranje – izvodi samo jedan čovek, štaviše istovremeno, i savršeno usklađeno. Štaviše, kao što je razmerno kasno postao (i) pevač, Raul se vratio i svojim prvim instrumentima – udaraljkama, pa na koncertu povremeno jednom rukom (da, ipak je to 5 prstiju!) bubnja bongose dok drugom intonira deonicu na gitari, a u mikrofon ‘pušta’ imitirani solo trube, ili ‘samo’ peva! Moderne komunikacije su sprečile da on ostane npr. kultna atrakcija s ulica/iz metroa Njujorka, ali i doprinele da ga širom sveta više ljudi zna po sitno seckanim bizarlucima na YouTube, nego po osećajnim pesmama i suptilnom fanku.
U svakom slučaju, lep primer preseka stvarnog i virtuelnog u BG-klabingu. Retka i dobra prilika da uživamo u Raulu Midonu uživo, ne znajući da li će uskoro postati zaboravljen/off-line, zapamćen kao prefinjeni autor/izvođač poput Bila Vitersa (Raul je u filmu Still Bill, o ovom soul-velikanu), i/ili ‘samo’ muzička zvezda. Čak i da bude padalica, ili ponornica kao njegov stariji kolega, nedavno – zahvaljujući Oskarom nagrađenom, odličnom dokumentarcu Searching For Sugar Man – ponovo otkriveni Rodrig(u)ez.
