Primenjena književnost

Zbirka eseja Književnost i dani Gojka Božovića negira uvreženo mišljenje o ovoj književnoj vrsti kao hermetičnoj, namenjenoj samo stručnjacima i studentima. Naime, stvarnost i književnost Božović opisuje zanimljivim, važnim i svima bliskim temama, pa njegovi eseji nisu samo autorsko viđenje sveta, kako je uobičajeno, već su poziv na razgovor. U razgovoru koji sledi, baš zbog raznovrsnosti tema zbirke Književnost i dani, nismo ni dotakli Arhipelag, izdavačku kuću koju je Gojko Božović osnovao i koju vodi, njegovu poeziju i prethodne knjige, kao ni nagrade koje je nedavno dobio: „Kočićeva knjiga“ i „Kočićevo pero“ za celokupno književno stvaralaštvo, odnosno za knjigu pesama Mapa.

Zbirku eseja Književnost i dani objavila je izdavačka kuća Kontrast.

„VREME„: Bez pravih povoda eseji ne bi bili pisani – naglasili ste na kraju knjige. Šta je dobar povod? Onaj koji pobudi vaše interesovanje, koji je opšte relevantan, ili …?

GOJKO BOŽOVIĆ: Povod je problem koji treba rešiti, uvid koji je nužno osvetliti, pitanje koje valja razumeti sa različitih strana, stav koji je potrebno preispitati i argumentovati. Pisanje eseja otuda izgleda kao rešavanje konkretnog problema. Za razliku od poezije ili proze koji se, nezavisno od teme, pišu iz unutrašnjih razloga, za pisanje eseja je potreban neki spoljni povod. Taj povod može da bude deo uobičajenog književnog života (konferencije ili okrugli stolovi, predgovori ili pogovori knjigama, paneli ili rasprave o aktuelnim književnim pitanjima), neko pitanje od šireg značaja za savremenu književnost i kulturu, ili marginalizacija kulture i u okviru nje književnosti, nestanak socijalne funkcije književnosti, uloga novih medija u prepoznavanju književnih i kulturnih vrednosti. Ali povodi mogu da dođu i iz još šire, društvene stvarnosti, jer književnost ne nastaje u bezvazdušnom prostoru, niti je u jednako bezvazdušnom i anestetizovanom prostoru čitaju njeni savremeni čitaoci. Naprotiv, književnost nastaje u konkretnom vremenu, pa i razmišljanje o njoj nužno uključuje razumevanje ukupnog kulturnog, tehnološkog, spoznajnog, socijalnog, naravno, i političkog konteksta. Takvo razumevanje književnosti stoji iza eseja u knjizi Književnost i dani. Pitanja koja su postala deo nekog trenda, politički korektne stvarnosti ili proglašena za opšte relevantna vrlo često se u esejističkom razumevanju pokažu kao pitanja bez prave supstance i bez suštinskog značaja. Dok je nekada zatomljena pitanja, bez dovoljno prostora u javnosti, potrebno učiniti delom javnog dijaloga i kritičkog mišljenja. Koliko god spoljni povodi bili nužni za nastanak eseja, jer se esej piše da bi se razrešila neka nedoumica ili osvetlio neki problem, ono što presudno utiče na esej jeste pravo interesovanje samog esejiste. U tom susretu spoljnih povoda i unutrašnjih razloga esejiste nastaje esej kao književna forma i kao način da se raspravlja i razgovara o važnim pitanjima koja nisu samo književna.

U prvom eseju, baveći se Srednjom Evropom, pitate da li će se san o Srednjoj Evropi okončati tako što će jedan njen deo biti integrisan u Evropsku uniju, a drugi ostati da tone u siromaštvu i institucionalnoj neuređenosti? Šta biste odgovorili?

Ideja Srednje Evrope formulisana je u delima velikih pisaca krajem sedamdesetih i u prvoj polovini osamdesetih godina. Ta ideja nastaje u esejima Danila Kiša, Milana Kundere, Đerđa Konrada ili Klaudija Magrisa, a ne u kabinetima tadašnjih srednjoevropskih političara ili njihovih ideoloških saputnika. Definisana na različite načine, ideja Srednje Evrope imala je u geopolitičkom kontekstu Hladnog rata i blokovske podele Evrope ulogu definisanja međuprostora u kome će se kroz kulturu i društvenu samosvest oblikovati mogućnost mirnog prevazilaženja napetosti kojima se u tom trenutku nije video kraj. Danas ključne društvene ideje ne nastaju u polju književnosti ili, i kada nastanu, ostaju u tom polju bez dubljeg uticaja na društvene i političke tokove. To je upečatljiv primer kako su za samo tridesetak godina književnost i kultura iz samog centra, gde su prebivali sve vreme moderne evropske istorije, dospeli na društvenu marginu.

Opterećena unutrašnjim krizama, Evropska unija je za neko vreme, to je sasvim očigledno, odustala od daljeg proširivanja. Još je gore što se ona, umesto za evropske vrednosti, opredelila za evropski pragmatizam. Narodima na Balkanu Evropska unija je u poslednjoj deceniji ponudila stabilokratiju. Sva beda stabilokratije jeste u tome što je u njima stabilan jedino autokratski vladar, dok su društva nestabilna i podeljena, potonula u siromaštvo i odvojena od mogućnosti razvoja. Ideja stabilokratije je suprotna ideji uređenosti, ljudskih prava i političkih sloboda. Stabilokratija je obnovila feudalni princip po kome apsolutni vladar, vazalski lojalan odgovarajućem centru moći, može po svom nahođenju da postupa sa teritorijama i stanovništvom koji su mu povereni na upravu. Evropska unija, međutim, sarađuje sa balkanskim stabilokratijama uprkos njihovoj autoritarnosti i korupciji, javnim i tajnim poslovima, a neke od tih vlasti ne bi ni bile moguće bez inicijacijske podrške Evropske unije. Za takvu kratkovidu politiku Evropska unija ne sme biti abolirana. Sudbina Balkana danas, kao i mnogo puta u novijoj istoriji, pokazuje pravo stanje Evrope. Stabilna Evropa donosi na Balkan mir i uređenost, Evropa razrovana krizama izvozi svoje krize na Balkan, vrlo često bivajući upravo na pitanjima Balkana suočena sa sopstvenom nemoći, slabostima i nedorečenostima. Ukoliko Balkanu ponudi obnovu evropskih vrednosti, Evropska unija može da pokaže sopstvenu snagu i razreši nekoliko potencijalnih izvora sopstvenih kriza. Pri svemu tome, Srbija uopšte nema veliki manevarski prostor. Ona može da bude deo Evropske unije, može da bude deo Turskog komonvelta ili može da bude, sa još nekoliko balkanskih zemalja, neuređena zona kojom će se Evropska unija štititi od kriza na Bliskom istoku.

Kažete da se od pisca više ne očekuju važne reči u javnom prostoru. Zar nije suprotno? Veliki plus u očima čitalaca, i to decenijama unazad, jesu angažovanost i stav književnog dela, a to nije u skladu sa vašom ocenom.

Pisci su bili važni u javnom prostoru sve dok je književnost imala nespornu socijalnu funkciju. Simbolički trenutak koji označava nestanak socijalne funkcije književnosti jeste pad Berlinskog zida. Od književnosti se sve od 19. veka, naročito u Istočnoj Evropi, zahtevalo da govori u ime najšire javnosti, u ime najsveobuhvatnije zamišljenog kolektiva. Evropske nacije, uostalom, utemeljuju se na velikim osnivačkim pričama nacionalnih književnosti. Do pred kraj 20. veka politički poreci, kako liberalni, tako i nedemokratski, tražili su svoj legitimitet u kulturi i u okviru nje posebno u književnosti. Ostajući bez socijalne funkcije, književnost je ostala bez velikog kruga dotadašnjih čitalaca koji su u njoj tražili izvor saznanja i izvor informacija, subverzivnu snagu i zamenu za politiku, ideologiju i uopšte javni život. Otuda su i književnost i pisci bili javno vidljivi i važni. Pogledajte Srbiju krajem osamdesetih i početkom devedesetih: nijedno pitanje od demokratije do

demografije, od kursa dinara do državnih granica nije se moglo zamisliti bez učešća pisaca. Danas pisaca nema ni u političkim kampanjama, ni u javnom prostoru. Nekada su pisci bili važne i prepoznatljive javne figure, pa su bile važne i njihove knjige. Danas popularne javne ličnosti rentiraju svoju poznatost pišući knjige, ali to, po pravilu, nisu pisci, niti su njihove knjige deo književnosti. To svedoči o dubini promene koja je u savremenom trenutku zahvatila javni status književnosti. Književnost je ostala bez socijalne funkcije, a nije osmislila neku novu, tako da danas ima samo duboko individualni značaj, za svakog konkretnog čitaoca u nečemu poseban. Visoka kultura i vrhunska književnost potisnuti su od strane masovne kulture i beskrajne i razobručene zabave. Masovna kultura ne postavlja važna pitanja, ona nije subverzivna. Naprotiv, ona je koruptivna, korumpira široke mase nudeći im laku zabavu i obilje bezvrednih sadržaja. U tome valja videti jedan od osnovnih izvora populizma.

Zalažete se za uvođenje primenjene književnosti. Na koji način bi ta kategorija uvela red u književnu produkciju?

Pozvao sam se na ideju Vladana Desnice. On je u drugom društvenom kontekstu, početkom pedesetih, predložio da se definiše primenjena književnost kao ideološka, funkcionalizovana literatura za razliku od književnosti kao umetnosti. Danas je kontekst izmenjen, ali književnost nije manje ugrožena populističkom i zabavnom literaturom koja je preuzela javni prostor. Ono što su rijaliti formati na televizijama ili tabloidi na tržištu štampe to je populistička literatura u književnosti. Posledice su iste i po čitaoce i po javni prostor. Bilo bi važno da se javno prepozna razlika među tako različitim sadržajima. Konfuzija vrednosti potkopava opstanak književnosti u širem javnom prostoru.

Pišete eseje, poeziju i kritiku (redosled je nebitan) koji se, osim teorije književnosti, istorije književnosti i drame, smatraju ugroženim žanrovima u Srbiji. Zašto? Zar vam nije cilj da vaše reči dopru do što više čitalaca?

Izgleda da ću ja, na kraju, biti jedini Srbin koji neće napisati roman. Romane rado čitam, naravno, i objavljujem kao izdavač, ali to nije moja autorska forma. Kao i sve drugo, čovek i književne žanrove bira po srodnosti, po dubljoj vezanosti, po unutrašnjim razlozima. Tako sam ja izabrao poeziju, kritiku i esejistiku. Čim pišete, želite, naravno, da vaši tekstovi dopru do čitalaca. Pisanje je dijalog, svaka pesma, svaki esej, svaki roman, svaki tekst uopšte jeste jedna mala, sasvim konkretna obnova dijaloga. Konfiguracija javne pažnje prema književnim žanrovima nije, međutim, statična. Pre samo tridesetak godina poezija je bila kraljica svih književnih disciplina. Danas je jedan od najmanje akustičnih književnih oblika. Čovek treba da razume kontekst u kome deluje, ali ne treba da pravi kompromise sa svojim srodnostima, sa svojim dublje izabranim formama, a pogotovu ne sa svojom savešću.

Kažete da se kod nas svake godine objavi sve više romana, što potvrđuje i broj kandidata za ovogodišnju Ninovu nagradu. Kažete i da je kreativnost ustupila mesto produkciji. Da li su tome doprineli pre svega izdavači, odnosno njihovi kriterijumi?

Inflaciji knjiga svakako doprinose i izdavači, ali taj doprinos nije presudan. Nisu izdavači oblikovali postojeću situaciju, izdavači se većinom prilagođavaju trendovima. To su čari potrošačke civilizacije u kojoj akcenat nije na proizvodnji nego na potrošnji, u kojoj se kreativnost zamenjuje promocijom, autentičnost je na manjoj ceni nego uklapanje u trenutno poželjne trendove, dok se vrednost zamenjuje javnom poznatošću.

U dva eseja pišete o čitaocima. Kako da u silini novih naslova čitalac prepozna dobru knjigu?

Obično se govori kako je teško piscima, prevodiocima ili izdavačima. Nije to netačno. Ali je najteže, zapravo, čitaocima. Čitalac može biti dobronameran, upućen i zainteresovan, ali je u inflaciji tekstova koji se objavljuju u formi knjiga gotovo nemoguća misija izabrati knjigu za čitanje. Čitaocima više niko ne govori koje su knjige kakve. Nema dovoljno dostupnih informacija na osnovu kojih bi čitalac izabrao knjigu za sebe. U doba potrošačke groznice, a to vrhuni u populističkom dobu, svaka kritika postala je praktično nemoguća, pa tako i književna kritika. Kritika govori o vrednostima, jedne vrednosti dovodi u pitanje, druge predstavlja kao važne. Masovna kultura i laka zabava čine suvišnim rasprave o vrednostima jer monopolizuju ukus i sve svode na jednu boju, jedan ton, jednu mogućnost izbora, u kojoj je neko već izabrao umesto nas. Inflacija knjiga samo otežava mogućnost izbora.

Poslednji esej „Kultura kao kapital“ moguće je čitati i kao komentar. Zašto se i dalje ponašamo prema kulturi kao da nije investicija?

S jedne strane, kod nas postoji tradicija rutinskog odnosa prema kulturi: retorički joj se daje na značaju u svim prilikama, ali stvarni odnos prema kulturi nije srazmeran tome. S druge strane, duh ovog vremena je u mnogo čemu protiv uloge i smisla kulture. Populistička vremena ne doživljavaju kulturu kao formativnu i kao reprezentativnu snagu jednog društva. Otuda se kultura ne razume kao investicija i uslov za razvoj jednog društva već kao trošak.

Šta je sve savremeni esej osim što je, kako ga na jednom mestu definišete – „ekskluzivni žanr„, a na drugom – „razgovor„?

Esej je ekskluzivni žanr jer zahvaljujući njemu možete da postavite mnoga pitanja i da istražujete mnoge teme koje izmiču drugim književnim ili socijalnim žanrovima. Esej je nesmirena forma jer proističe iz zapitanosti i suočava nas sa novim pitanjima. Esej je razgovor jer u njemu se vodi dijalog kako sa drugim mišljenjima, tako i sa pretpostavljenim čitaocima. Značaj eseja kao dijaloške forme razumevanja možda posebno raste u vremenima u kojima su dijalog i kritičko mišljenje gotovo sasvim nestali iz javnog prostora. A javni prostor bez kritike gubi svaki smisao, dok društvo bez dijaloga jeste samo posvađana zajednica sputanih mogućnosti i propuštenih prilika.