Priče o čestitosti i ćutanju

Kada pisac prepusti reč detetu, onda je mudro da ga ne prekida, da se ne meša, da se ne pravi previše pametan i ostavi dete da govori, pa će nam dete reći stvari neočekivane, ponekad zapanjujuće, i to ne zato što dete vidi bolje (ne vidi), niti zato što je dete iskrenije od odraslih (nije), nego zato što između nas, odraslih, i sveta, stoji rešetka nataloženog iskustva, dok dete taj isti svet vidi kao skupinu znakova koje tek treba odgonetati: ako se deda i komšija Luka redovno posećuju onda je to da bi pričali i pušili; ako se ti sastanci prorede, onda je to znak da se nešto menja, ali dete tek mora da otkrije – šta. U romanu Trganje mostarskog pisca Almina Kaplana (Synopsis, Zagreb/Sarajevo 2017) dete, oblikovano jednoličnim seoskim životom, vidi da se nešto događa: otac postaje ćutljiv i nedostupan, majka uznemirena, deda se ne odvaja od televizora, a čvrsti seoski običaji rastaču se, gube ravnotežu i postaju nedokučivi. Upravo mesta nedokučivosti čine Kaplanov roman jedinstvenim: ono što je odraslima, naizgled, (samo)razumljivo – da hrišćani nose jednu vrstu kape, a muslimani drugu, te da je to, iz dečije perspektive, jedina vidljiva razlika između komšija koji, istina, imaju različite običaje, ali puni su uzajamnog poštovanja i brige – za dete je izvor pitanja, no sve dok se ta pitanja vrte oko različitih kapa, različitih bogova (koji se, za razliku od kapa, ne vide), ili različitih običaja (što je za decu odlično jer različiti običaji znače i različite slatkiše), svet stoji čvrsto na svome mestu, a nedokučivosti se, svojim ritmom, popunjavaju objašnjenjima. Doduše, u samom jezgru stvari nedokučivih nalazi se dedina, nikada do kraja ispričana priča, o jednoj jami, tu blizu, koja je u davnom velikom ratu gutala ljude, ali ta priča tek je odjek prošlih vremena koji budi detinju radoznalost, ništa više. Sve dok ne oživi. Kada se probudi očaj odraslih, kada dete vidi plač ili paniku učiteljice (a ne razume zašto ona plače, niti zašto se tako ponaša), kada uoči da su, preko noći, bez ikakve najave, nestali drugari s kojima se do juče igrao rata, kada selom počnu da promiču čudne zastave i kada se stvore nevidljive, a neprelazne barijere – jednom će, dok bude vitlao zastavom koju su mu odrasli utrapili, nasmrt da isprepada trojicu odraslih muškaraca koji su vitlali drugom, različitom zastavom, i razume se da mu ništa neće biti jasno – a potom se pojave i različite vojske (mnogo mu se bila svidela vojska s lepim čizmama: „Dok su koračali, oprema koju su imali na sebi zveckala je i zajedno sa šuškanjem uniforme bila najljepša muzika koju sam do tada čuo. Na desetine stopa u crnim čizmama, padale su na zemlju kao da njima neko diriguje“), sve to umnožava pitanja, ali odgovora nema. Trganje je roman koji nas iz jedne dečije nedokučivosti vodi drugoj, a ova trećoj, sve do topovskih kanonada, spaljenih kuća, pijanih vojski, krvi i smrti, da bismo se i mi odrasli, ošamućeni majstorstvom pripovedanja mladog mostarskog pisca, obreli u prostoru u kojem, iako je sve poznato, ništa (više) nije dokučivo. Tada shvatamo, dete je (a ne Vergilije) postalo našim vodičem po krugovima pakla. A možda smo neosetno, ščepani Kaplanovim pripovedanjem, makar na trenutak ponovo postali dete i setili se da srećno detinjstvo, čak i kada je udobno, ne postoji.

Novi Kaplanov roman Meho (V.B.Z. 2019) na prvi pogled razvija motive prethodne knjige, ali to je samo spoljašnja sličnost: u pitanju je duboka promena perspektive i stila pripovedanja. Ako se prethodni roman završava prisilnim odlaskom iz sela – otac je odveden u logor, a majka i dete potrpani u kamion koji ih vodi neznano kud – ovaj roman govori o ljudima koji su se u selo vratili posle rata da bi obnovili svoje razrušene i spaljene kuće i da bi pokušali, koliko god to mogu, da započnu novi život. Meho, njegova žena i dvoje dece žive od uzgajanja i prodaje breskvi i paprika. Težak je to i oskudan život, ali bila bi ta muka seljačka nekako i podnošljiva da Meho nije postao članom džemata, odbora koji se manje bavi verskim pitanjima, a više materijalnom brigom o izgradnji džamije i prateće infrastrukture. Glavnu reč vodi prvi čovek odbora, Muriz, za koga se, od prvog njegovog ukazivanja, ispostavlja da je, najblaže rečeno, mutan tip. Meho je, tome nasuprot, čestit i pouzdan čovek, ali gotovo bez ikakvog obrazovanja. Čim krenu zapleti s novcem i sumnjivim njuškama koje se, na zov para, nesebično i rodoljubivo odazivaju, Mehina će se čestitost naći pred ozbiljnim iskušenjem. Njega, međutim, reči ne slušaju i koliko god da oseća nepravdu, koliko god da mu neke stvari ostaju nedokučive, sve ostaje zatrpano njegovim preteškim ćutanjem.

Nesvodiva razlika u odnosu na prethodni Kaplanov roman u tome je što se pisac stavlja u ulogu sveznajućeg pripovedača: on prenosi šta Meho govori, ali zna i šta misli i oseća, šta ga i na koji način muči. Svedenim, savršeno uravnoteženim jezikom (ovo treba shvatiti doslovno: Meho je gotovo savršena jezička tvorevina) i upravo besprekornim ritmom, Kaplanov se izraz, tananošću psiholoških preliva, da uporediti s Andrićevim. Kaplanovi Hercegovci nisu ljudi od reči – osim, dabome, onih slatkorečivih koji govore da ništa ne bi rekli – te zato oni, često, govore ćutanjem, a Kaplan svojim jezičkim mrežama hvata tu tišinu.

Sjajne, moćne likove kleše Kaplan: Mehina supruga Senada jedina vidi kako se i koliko njen „čovjek“ muči, komšiju Šabana „potrošio je logor“, a sada ga troši beda, mutivoda Muniz žari i pali, usamljenu staricu Hatu već je ubila tuga za sinom, pa je njen život još samo opomena živima (zato je i izbegavaju), ambivalentni hodža na trenutke se zaista dozove boga (ali neodlučno i retko), buntovni majstor Ibro jedini ne pristaje da ćutanjem opravda vladavinu lopova i ratnih profitera, a Mehin prijatelj Esko žene je i konopljicu voleo više od bilo čega što mu je skučena sredina nudila. Jedna od muka koja proganja čestitog Meha jeste da li njegov prijatelj Esko, takav kakav je bio – slab vernik, između ostalog – zaslužuje da se pojavi na spisku šehida, ratnika koji su poginuli za veru. Eska je baš bilo briga za veru. Bio je slobodan čovek kojeg je bomba raznela u glupom ratu.

Meho je novi mali/veliki roman bosanskohercegovačke književnosti (i ovog našeg jezika), još jedan biser u bogatom mostarskom đerdanu pisaca i spisateljica, divno i strašno svedočanstvo o životu koji ne uspeva da proklija jer su ga zajahale hulje, roman o čestitosti koja se brani ćutanjem, priča koja bi se, tek s po kojom promenom imena, mogla ispričati bilo gde na prostoru od Đevđelije do Sutle. Samo je potrebno da tu priču ispriča pisac poput Almina Kaplana.