Priča o jednoj preko potrebnoj tradiciji

Premda široj publici stvari na prvih nekoliko pogleda možda i ne izgledaju tako, u dubini kadra šire i opsežnije slike srpskog filma i srpske kinematografije (ma koliko ta sintagma zvučala preambiciozno i varljivo) kao jedna od najpostojanijih i najsmislenijih tradicija u poslednjih dvadesetak godina nameće se debitantski film. Mnogi među upućenima brzo bi se i lako mogli saglasiti da su ponajbolji filmovi u narečenom periodu upravo igrani dugometražni prvenci Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića, Klip Maje Miloš, Ničije dete Vuka Ršumovića, Tilva Roš Nikole Ležaića… Negde u istom ešalonu svakako se mora naći mesta i za preko potrebne ekstravagance i dovoljno uspele prvence kakvi su bili i jesu atipični a dobri filmovi Otvorena Momira Miloševića, Inkarnacija Filipa Kovačevića, Srpski film Srđana Spasojevića, Tmina i Afterparti Luke Bursaća, te Isceljenje, kojim je Ivan Jović debitovao, doduše, u srednjim ali očito pravim godinama za to.

Na sve to, srećom i po mlade autore koji tek stupaju u posao i koji tek treba da opravdaju pomenutu titulu, institucije sa Filmskim centrom Srbije na čelu u svoj toj halabuci i pometnji konkursnih nadgornjavanja i potonjih glasnih nezadovoljstava rezultatima, dovoljno su istrajno podržavale tzv. mladi film. A čiji su onda mahom mladi ili barem nešto mlađi autori na to uzvraćali ne samo uspešnim festivalskim pohodom u evropskim okvirima, nego, što je dugoročno gledano ipak daleko značajnije, i ostvarenjima koja su svojom osobenošću, svežinom i neretko beskompromisnom rešenošću da se istera svoje po svaku cenu, u miraz donela nemali potencijal da se srpski film napokon prene iz začaranog kruga brzih rešenja, ziheraških zahvata, bezidejnosti, igranja na prvu loptu, samodovoljnosti, nemuštosti i epigonskog oponašanja uzora iz komšiluka (ponajpre, novog rumunskog filma).

Svedemo li, pak, priču na konkretnu faktografiju, stvari stoje još povoljnije po tezu ovog teksta: tokom 2018. godine redovnu/širu ili barem ustaljeniju bioskopsku distribuciju i/ili sveobuhvatnije prisustvo na domaćim filmskim feštama i smotrama imalo je dvanaest celovečernjih dugometražnih filmova, od kojih su čak šest režirali debitanti. I to nije sve: prvi film koji će u ovdašnjim bioskopima biti prikazan u 2019. godini (17. januar) biće upravo film još jednog debitanta – akciona komedija Taksi bluz u režiji Miroslava Stamatova. Tome valja dodati i činjenicu da su u poodmakloj postprodukciji debitantski filmovi Maše Nešković, Ane Marije Rossi i Marka Đorđevića, Asimetrija, odnosno, Ajvar, odnosno, Moj jutarnji smeh, dok sada postoje realne šanse da se resetuje započeta produkcija jednog istinski iznimno zanimljivo postavljenog i osmišljenog prvenca – filma Volja sinovljeva u režiji Nemanje Ćeranića. Osim svega pobrojanog, u prethodnih nekoliko konkursnih tranši podršku Filmskog centra Srbije izborili su i projekti nekolicine budućih celovečernjih debija; u pitanju su projekti filmova Trag divljači Nenada Pavlovića, Iz svetla: Iluminous Boriše Simovića, Kelti Milice Tomović i Jedini izlaz Darka Nikolića. Priča se dodatno usložnjava ukoliko, shodno onom kako to čine svetski festivali usredsređeni upravo na početnički film poput referentnog Filmskog festivala u Roterdamu, debitantski film shvatimo nešto šire kao prvi ili drugi dugometražni film u opusu reditelja, jer tada se pominjanoj šestorci onda mogu pridodati još dva filma iz ove godine – O bubicama i herojima Petra Pašića i Južni vetar Miloša Avramovića.

Međutim, mimo puke faktografije, ma koliko onda znakovita i zanimljiva bila, posebno je intrigantno da je svih šest izvorno debitantskih ovogodišnjih srpskih filmova pred gledaoce donelo posve raznorodne estetike, teme i poglede i na film i na zbilju. Zimus je premijerno prikazivanje u Srbiji doživeo film Ederlezi Rising scenariste Dimitrija Vojnova i reditelja Lazara Bodrože; ovaj rediteljski dugometražni prvenac inače vizuelnog umetnika Lazara Bodrože doneo je zbilja nesvakidašnji i nesvakidašnje uspeo ogled na temu svedenog SF filma, filma ciljane mikro-narativne strukture (sa samo tri lika, od čega je jedan periferan), koji je u sebi spojio dosta toga važnog – visoku a svrishodnu estetizaciju, jasnu tezu (preispitivanje mačističkog poimanja ljubavi i bliskosti), nedvosmislenu žanrovsku profilisanost i lakoću sa kojom se kreće po razmeđi arthaus filma i SF žanra. Tu su i odlična uloga Stoje, američke glumice srpskog porekla dosad mahom znane iz porno-filmova, izvanredan snimateljski rad Koste Glušice, koji je i sam ovde debitovao na polju filma, i dosad najbolji muzički skor u kompozitorskoj karijeri Nemanje Mosurovića.

Mladi Kosta Ristić debitovao je filmom Banditi u potrazi za mamom. Ristić je na omeđenom produkcionom prostoru uspeo da stvori izrazito emotivan i ubedljiv film jasnog društvenog angažmana, i to u vidu smislene varijacije na postavke žilnikovske doku-fikcije, a taj upadljivi veristički okvir ovde je osnažen i oneobičen finim sentimentom znanim iz recentnije američke nezavisne filmske produkcije. Mališani koji glume borbene i sanjarenju ipak sklone bandite u vrtlogu surovih životnih uslova, u kojima moraju da se snalaze oni marginalizovani, žigosani i obespravljeni, izvrsno su vođeni, a direktorka fotografije Milica Drakulić najavila je ozbiljnu karijeru potencijalno visokih dometa.

Zlogonje Raška Miljkovića, zasnovane na prozi Jasminke Petrović, već su u samom zametku predstavljale ekces i presedan za savremeni srpski film – naime, ovaj film se neprikriveno obraća mladoj i najmlađoj publici, uz to, ni ne pokušavajući da zatomi svoju odmereno didaktičnu bit – skretanje pažnje na probleme a opet i univerzalne nevolje najmlađih i sa zdravstvenim tegobama i onih ipak po tom pitanju lišenih. Zlogonje, čiju su autorsku ekipu golemim delom činili upravo debitanti, srpskom filmu vratile su uprizorenost u više aspekata, te ne čudi da je ovaj film izvrsno prošao na festivalima širom planete, od Kanade, preko Srednje Evrope, a nedavno i Indije.

O filmovima Teret i Kralj Petar Prvi je, u smislu kritike, na stranicama Vremena nedavno bilo podosta reči, te se ovde ukratko može istaći da ova dva ostvarenja, mada na suprotnim polovima i ideološke sorte i poimanja savremenog filma, u skladnu rimu vezuju osvešćenost i proživljenost. Dok Teret predstavlja Glavonićevu iskrenu fascinaciju pitanjima nasleđa skorašnjih užasa na neželjene aktere i mlađe naraštaje, Petar Ristovski u svom Kralju Petru Prvom takođe očitava vanserijsku odvažnost, ali na planu baratanja postulatima istorijskih filmskih spektakala sa današnje tačke gledišta, uz jasno istaknut omaž pretečama, poput Žike Mitrovića i Veljka Bulajića, koji su onomad višestruko poentirali upravo na te i srodne teme.

Nakon prikazivanja na festivalima u Kairu, Montekarlu i Kotbusu, kao i na FEST-u 2018, Horizonti, debitantski igrani film Svetislava Dragomirovića, koji će upravo 20. decembra ući u redovnu bioskopsku distribuciju u Srbiji, pružaju zadovoljavajući pogled na neo-noir teme, ovde združene sa odjecima baštine ovdašnjeg crnog filma. Iako debitant, Dragomirović se u Horizontima poigravao sa vremenskim planovima i perspektivama u pripovedanju, a podosta kuraži pokazao je na planu podela uloga, te u ovom njegovom filmu imamo priliku da gledamo i neka lica koja ne viđamo često na velikim platnima, kao što su Slobodan Beštić, Boris Pingović i Gojko Baletić.

Ovde je, dakle, reč kako o pravom, tako i o očito i dalje veoma potentnom fenomenu, ali i o temi koja pobuđuje i na posledična razmišljanja u raznoraznim pravcima. Lako je uočljivo da nekako neizostavno čak i posle najprimećenijih i najhvaljenijih prvenaca sledi nerezonski duga pauza pre drugog/novog filma. Naravno, više je mogućih objašnjenja za to: teško je ponoviti prvobitni entuzijazam (i svoj i ekipe), konkursna postavka, pa i evropski birokratizam i na polju filmske produkcije znatno usporavaju nastanak filmova, pristižu i pristižu novi debitanti, ima tu i zdravorazumskog straha pred nepoznanicom narednog krupnog koraka, kao i fatumske lutrije, te jakih ličnih turističkih poriva oličenih u obično beskrajnom nizu putovanja na filmske festivale. Pomenuto bi moglo biti u žiži nekog narednog teksta na srpske filmske teme, a sve to ipak i dalje ne pobija nadu u srećan i pažnje vredan ishod napora onih koji su već prvim svojim delima privukli pozornost filmofila, posebno kada je očigledno da su neke tradicije, pa bile one samonikle, tek ovlaš negovane ili, pak, sistemski podržavane, naprosto jače, vitalnije i veće od drugih.