Pozorišne predstave ne mogu da traju, kao što mogu recimo knjige, filmovi ili slike. Kad se predstava skine sa repertoara, nje više nema. Jedini trag o njoj, osim uspomena, jesu pozorišni program, fotografije, novinski tekstovi i svakako – snimak, trag koji je jedini rekonstruiše, ali je doskora retko korišćen za čuvanje pozorišnih predstava.
RTS je na Jutjub kanalu svog Kulturno-umetničkog programa a povodom Svetskog dana pozorišta 27. marta, postavio upravo one pozorišne predstave kojih odavno nema. Naći ćete ih na „Playlisti pozorišne predstave i TV teatar“. To su snimci iz arhive RTS-a, najstarija predstava je iz 1967. godine, najviše ih je iz šezdesetih i sedamdesetih godina, a uskoro će biti postavljene i one iz preostalih decenija prošlog veka.
Kada gledate te predstave, a morate ih videti, počnete ozbiljno da sumnjate u tvrdnju s početka teksta – da je pozorište efemerna tj. prolazna umetnost. Mnogi od glumaca koji igraju u tim predstavama su odavno mrtvi, ali su njihove predstave sasvim žive. I ništa ne smetaju ni istorijska distanca ni nedostatak direktnog kontakta. Dobro i delikatno raskadrirane predstave gledaju se bez daha! Uznemirite se kada gledate Miju Aleksića kao ciničnog, hladnog i bezobzirnog inspektora Gestapoa Kosmajca u predstavi Jelena Ćetković Aleksandra Popovića i u režiji Bore Grigorovića na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu (1967). Ovaj komad Aleksandra Popovića je zanemaren jer nije tipičan za njegov stil, ali videćete (kada pogledate snimak predstave) da je Popović bio veliki majstor dramske umetnosti kome god žanru da je pristupao. A Vlastimir Đuza Stojiljković kao dr Stokman u Neprijatelju naroda? Kakav je on bio dramski glumac, sa kakvom sposobnošću da se težak tekst na lep i lak način izgovori, i kako je Henrik Ibzen ponovo važan i aktuelan pisac (a nijedan njegov komad nećete naći na repertoarima beogradskih pozorišta u ovom trenutku!), i kakva je to postavka reditelja Aleksandra Ognjanovića u Beogradskom dramskom pozorištu godine 1968. Tzv. nevidljiva režija – akcenat je na dramskom tekstu i suptilnoj glumi, kostimi iz epohe, a scenografija – kanabe, pored njega stočić, na stočiću stolnjak sa šoljicama… jednom rečju realizam.
Pravo iznenađenje je Zoran Radmilović u ulozi Molijera u istoimenoj drami Bulgakova i postavci Ljubomira Mucija Draškića (Atelje 212, 1975, snimak iz 1978). Kako veliki majstor komičke glume igra čuvenog komediografa kao tragičnog junaka? Nezaboravno zaista! Ili: Branko Pleša, jedan od naših najvećih dramskih glumaca, u briljantnoj komičkoj roli Bore Šnajdera (Atelje 212, 1967, snimak 1972; Pleša je i reditelj ove predstave). Unjkavi glas, izražena mimika, savršena artikulacija. Oko njega, Bora Todorović, Milutin Butković, Ružica Sokić, Olga Ivanović kao radnici voskarske, odnosno limarske radnje, tzv. samoupravljači.
Neke od najboljih predstava sedamdesetih rađene su kroz stilizaciju, pomeranje žanra… Gledajte Jelisavetu Seku Sabljić i Ružicu Sokić koje se na najlepši glumački način nadgornjavaju u Ranjenom orlu Ateljea 212 (postavka Soje Jovanović 1972, snimak iz 1977), ili Svetlanu Bojković i Milana Laneta Gutovića u Pučini JDP-a (postavka Dejana Mijača 1977, snimak godinu dana kasnije). Svaki glumački postupak tačan, dosledan i precizan, a sve zajedno neverovatno duhovito i istovremeno gorko. Nema više takvih predstava.
Ali, nije ovo žal za prošlim vremenima. Ne. Ovaj tekst je pisan iz radosne i ogromne potrebe za susretom sa velikim, raznovrsnim i emocionalno uznemirujućim pozorištem. Takvo pozorište živi i godinama pošto svi oni koji su ga stvarali odu sa scene. Kulturno-umetnički program Radio-televizije Srbije projektom „Playlista pozorišne predstave i TV teatar“ omogućio je svim građanima da vide 34 značajne predstave, kako sa institucionalne tako i sa vaninstitucionalne scene, i da uhvate korak sa svetskim pristupom prezentacija pozorišne umetnosti. To jeste zadatak nacionalnog javnog servisa.
