Predstava neponovljiva i drugačija, kao život

Odmah je pristao na razgovor, mada nerado komunicira sa novinarima. „U dobrom sam raspoloženju, valjda zato što je prošla zima, a i nemam obaveza. Januar i februar su mi bili puni, gde sve nismo putovali!“, kaže. Predstave Ateljea 212 i Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kojima glumi, Otac na službenom putu i Elijahova stolica, gostovale su u Sloveniji, Hrvatskoj, Beču i Crnoj Gori, prošlog meseca je „skoknuo“ i do Kragujevca da primi nagradu „Joakim Vujić“ za izuzetan doprinos razvoju pozorišta u Srbiji. U junu će opet u Hrvatsku, prvo zbog gostovanja predstave Ateljea 212 Gospoda Glembajevi, a zatim i zbog nove uloge: reditelj Aleksandar Popovski ga je zvao da igra u Odiseju Gorana Stefanovskog teatra „Ulysses“ na Brionima. U avgustu će biti u Crnoj Gori, u Tivtu, zbog Don Kihota u režiji Erola Kadića.

Đuza Stojiljković (83) je jedan od trenutno najtraženijih pozorišnih glumaca i jedno od najvećih imena u istoriji našeg glumišta.

„VREME„: Vaše kolege tvrde da više radite od kako ste u penziji…

VLASTIMIR ĐUZA STOJILJKOVIĆ: U pravu su! A nameravao sam da se manem pozorišta, pa prvih godinu i po dana penzije nisam ništa igrao! Zapitao sam se ono što se ceo život pitam: da li nekome treba ovo što ja radim. Na sreću, kad omatorite ovako kao ja, onda nastupi neki mir i u organizmu i u glavi, pa vam se pojasne čak i takva pitanja. A to je: ako pozorište treba ljudima koji dođu na predstavu, pa neka ih je samo 300-400, znači da treba igrati. Znači da je živa reč sa scene potrebna ljudima. I da sve ovo ima velikog smisla.

U ovoj pozorišnoj sezoni, složićete se, nije baš lako naći razloga za optimizam koji vi očigledno imate.

Pozorište je trenutno u najgoroj situaciji od kako se ja bavim njime, a to je od ‘52. godine prošlog veka. Kad se događaju ovakve grdne promene u zemlji, kad se sve menja, kad je nesigurnost sve veća i veća, naravno da je pozorište jedna od stvari o kojima prestane da se vodi računa. A kad sam diplomirao, cela moja klasa je dobila angažman u pozorištima. Tako je to tada bilo. A danas je velika tegoba. Tada je bila jedna glumačka akademija, izuzetno značajna institucija u zemlji u kojoj su studirali i Slovenci i Hrvati i Makedonci. Danas ima mnogo glumačkih škola, pa svake godine diplomira pedesetak glumaca. Gde će svi oni? Da li neko misli o tome?

Tačno da je u vreme kad ste vi diplomirali o tome mislila država, ali jedan drugi primer iz vašeg života govori i da je vodeći računa o dobrobiti naroda, zaboravljala na čoveka.

Jeste, država me je odredila da budem rudarski inženjer! Jednog dana je došao neki tip u kožnom mantilu, i rekao mi da ću sutra upisati rudarstvo. Ja pre toga nisam ni znao šta je to! Hteo sam na književnost, jezike, na tako nešto. Ali, naredba je naredba i ja upišem Rudarski fakultet. Pošalju oni nas na nekoliko dana u Borski rudnik. Spuste nas u jamu, i ja tada kažem sebi „nema šanse, nećeš ti ovde više nikad!“ Odem kod dekana, kažem „hoću na glumu“, a on me pita kako ću da vratim stipendiju – zamislite, primao sam stipendiju vojne industrije. Ja kažem „nemam pojma, ja samo znam da hoću na glumu“. I tako i bude: ispisao sam se, a niko mi nije tražio da vratim pare. Otišao sam posle trećeg semestra, i to sa položenom matematikom kod čuvenog profesora Kašanina. Od nas 220 studenata, položilo je samo 20! Kad su mu zamerili što obara studente dok su državi što pre potrebni inženjeri, odgovorio je: „Da, ali i inženjeri treba da znaju matematiku!“ I oni ga posle toga penzionišu. Zašto sam hteo glumu? Ja sam glumio u Kruševačkom pozorištu dok sam bio u gimnaziji. Bora Mihajlović, profesor, nas je sve zarazio. Kad sam bio u sedmom razredu, 1. maja 1946. godine, Kruševačko pozorište je postalo profesionalno. Igrali smo neki ruski komad i sad na zidu pozorišta stoji plakat te predstave, ali mi tada nije padalo na pamet da budem glumac. Kažem vam, hteo sam na književnost. Međutim, dok sam bio na Rudarskom, često sam išao u pozorište. I, zarazim se.

Posle je, kažete, sve bilo lako: Beogradsko dramsko pozorište je zaposlilo celu vašu klasu čim ste diplomirali.

Glumio sam ja u Beogradskom dramskom i pre toga, još od 1950. godine. Soja Jovanović, rediteljka, i profesor Minja Dedić su angažovali mlade glumce u nameri da naprave repertoar koji će publika hteti da gleda. Nikog tada nije zanimala domaća drama s temama iz rata! Ni slučajno! Zato se mi mladi glumci „bacimo“ na američku i zapadnu dramu: Henri Miler, Tenesi Vilijams, Žan Anuj… umesto spuštanja zavese, uvedemo zatamnjenje, smanjimo dekor – sve promenimo. I predstave budu prepune! Prvi domaći komad koji je prihvatila publika bio je Nikoletina Bursać. Bilo je to kad sam se vratio iz vojske, 1957. godine: Minja Dedić moli Branka Ćopića da mu dozvoli da postavi na scenu nekoliko priča o Nikoletini. Branko ga odvraća, tvrdi da priče nisu za teatar, ali mu na kraju dozvoli. Nikoletinu igra Pavle Vuisić. Branko Ćopić dolazi na svaku probu, i dopadne mu se Paja. „Vidi ga, kao da sam njega gledao kad sam pisao“, govorio je. Ali, jednog jutra dođe Paja i kaže „ja ovo ne mogu da igram!“ Paja je tad bio član Pančevačkog pozorišta, ono više ne postoji, i nije imao para ni za hleb. Pa ipak, odbio je ulogu koju nije mogao da savlada. Zamislite vi tu poštenjačinu! A Ćopić, da se ubije! Daju Pajinu ulogu Radetu Markoviću. Rade je sjajan glumac, ali ne može da se udene u Nikoletinu. Imao je dupli kostim ne bi li bio krupniji. Ali, Rade je intelektualac i igrao je Nikoletinu kao da mu se malo podsmeva. Publici se dopao Nikoletina, konačno domaći tekst koji hoće da gledaju! Ćopiću se dopalo da se njegov tekst govori sa scene, pa krene da piše novi – Odumiranje međeda. Ali, publika ga neće. Šta vredi što je autor veliki pisac!

Beogradsko dramsko je tada uticalo i na pozorišne živote drugih gradova SFRJ.

Desilo se da su u gradovima u kojima smo gostovali, a tada se ostajalo po mesec dana na gostovanju, nastajala pozorišta sa savremenim repertoarom. „Gavela“ u Zagrebu – na primer. Sada sva pozorišta igraju sve! Tada se znalo i ko je čiji glumac, glumci nisu igrali u više pozorišta. Sećam se, kad je Severin Bijelić, glumac Narodnog pozorišta, hteo da igra u predstavi Beogradskog dramskog! Svi su o tome pričali!

Vi ste iz Beogradskog dramskog prešli u Atelje 212, zatim ste se vratili, da biste opet otišli u Atelje. Da li ste pratili repertoar koji vam je u datom momentu odgovarao?

Da, naravno. Ima i još jedan razlog: kad je glumac dugo u jednom pozorištu, on se familijarizira. A ja sam uvek voleo da igram s ljudima koje ne znam – pažljivije će me slušati od nekog ko me zna i koga ja znam. Zato je bila divota na Dubrovačkim letnjim igrama! Igramo Krležinog Areteja na tvrđavi Bokar! Režija: Žorž Paro! Napravio je dve podele, kao dve predstave: jedna glumačka podela počne Areteja iz jednog prostora tvrđave u 21h pa posle prve scene, posle pola sata, kad se premesti za drugu scenu u drugi prostor, u onom prvom prostoru počne predstava sa drugom podelom i drugom publikom. Tako više niko nikad ništa nije uradio! Relja Bašić i ja smo igrali istu ulogu. Dođe on jednog dana do mene, ja sedim i pijem pivo, i kaže mi: „Slušaj, davi me lektorka. Poslala me kod tebe da me naučiš, kaže, pogrešno govorim.“ Ja iz Kruševca, a on iz Zagreba! Relja je zanosio na zagrebački, a u Areteju nije bilo lokalizama, pa se desilo da ja bolje govorim od njega.

Predstave koje sada igrate asociraju na državu u kojoj su se dešavale te pozitivne stvari o kojima pričate: Otac zbog Golog otoka, Elijah zbog opsade Sarajeva, a Glembajevi zbog Krleže. Publika voli te predstave pre svega zato što su odlične, ali moguće i zbog uspomene na tu državu.

Moguće, naravno. Ali, kako tumačite zašto ih gledaju mladi ljudi? Zar su i oni jugonostalgičari? A, što se tiče Jugoslavije, jeste, osakaćeni smo. Otkad je nema, Sterijino pozorje mi deluje besmisleno. Kad se jedna zemlja raspadne na šest zemalja, to i košta – svaka ima granicu, carinu, i sve ostalo. Sad kad se sve ukrupnjava, kad od Evrope prave celinu, šta mi radimo? Predstave koje igramo nisu o Jugoslaviji, one su o ličnim dramama ljudi koji su živeli u njoj. I ljudima je zato lako da se poistovete i da vole te predstave. Ja sam lično osetio ono o čemu pričamo u Ocu. Kad sam studirao Rudarski fakultet, bilo nas je desetak u sobi studentskog doma u Dalmatinskoj. Lepo smo se družili, bili smo bliski prijatelji. Jednog jutra, probudimo se mi, kad – u nekoliko kreveta nema nikog. Pitamo domara gde su, on kaže „dolazili neki ljudi“, ali šta je dalje bilo, ne zna. Prošlo je mesec-dva a da niko nije znao gde su ti momci. Kad ono, oni na Golom otoku! Toliko sam se družio sa njima, a nisam znao da su održavali tajne sastanke na kojima su podržavali Staljina. Tu priču sam ispričao reditelju Oca, Oliveru Frljiću, kad me je pitao da li se sećam ‘48. Predstava je o tome, o ličnoj drami. Mislim da je publika zbog toga voli.

U naslovima novinskih informacija o novoj predstavi u kojoj igrate, uvek je istaknuto vaše ime. Piše, na primer, Đuza Stoljiljković u novoj predstavi Ateljea 212. To znači da ste i vi bitan razlog zašto se gleda neka predstava.

Publika je čudan fenomen. Neko bez koga ne bi bilo ni nas. Ali, često je i učesnik predstave. Igramo u starom Podrumu Ateljea Pekićeve Generale Renata Ulmanski, Đoka Jelisić i ja. U programu predstave je odštampan i tekst drame. I, jedan čovek u prvom redu prati u tekstu ono što mi govorimo na sceni, a nas uopšte ne gleda. Đoka Jelisić poludi zbog toga! Na pauzi, dežurni predstave zamoli tog čoveka da ako hoće da prati tekst, da sedne pozadi. On to i uradi, ali sad niti čita tekst niti gleda u nas. Gleda sa strane! Rasturio nas je, bez namere da to uradi. Đoka Jelisić je posle toga rekao „neću više da igram“. Eno ga sad na Ceru peče rakiju i uživa. Ili, drugi primer: Bata Stojković i Milutin Butković igraju u Podrumu neku predstavu koja ima duge monologe, a neki čovek u prvom redu neprestano pucka hemijskom olovkom, otvara je i zatvara. Ne primećuje šta radi. Bata mu priđe, nasred svog monologa, uzme mu olovku iz ruke i stavi u džep. Sutradan je taj čovek došao, izvinio se, i doneo mu 30 olovaka. Nego, kad već pričamo o publici, iznenadili su me Glembajevi! Ljudi ne mogu da dođu na red da odgledaju tu predstavu, a pre ovog rata Glembajevi se uopšte nisu gledali! Istina, naša predstava je dobrim delom popularna zbog Nikole Ristanovskog, zbog našeg Makedonca, ali biće ipak da je i zbog ovog novog vremena. Srbija pre ovog rata nije imala mafiju. Glembajevi su prava mafija, svi su ružni, Ignjac je trgovao oružjem, svi su krali i ubijali. Sećam se, gledao sam Glembajeve u Narodnom pozorištu kao klinac, i ništa nisam razumeo! Gledao sam dekor i kostime – i to je sve! Raša Plaović je igrao Leonea, igrao ga je kao Koštaninog Mitketa, potpuno pogrešno! Kod nas se doskora mnogo toga pogrešno igralo! Mitketa igramo kao starca, a njemu je 40 godina, on je čovek u punoj snazi! Barunica Kasteli-Glembaj nije nikakva barunica, ona je kurva, i na sceni mora da progovori ta njena suština! Anita Mančić u našoj predstavi ume da je pokaže kakva ona jeste! To je sve reditelj Jagoš Marković dobro osetio! I zato publika voli ovu predstavu, zbog te emocije koju nosi!

I Šuma blista je bila sva od emocije, pa je publika izlazila iz sale.

To je najbolja režija Tonija Janežića u Beogradu! Sjajan tekst Milene Marković, čista poezija! Ali, ljudima je predstava bila previše crna. Neće to da gledaju. Kao što posle Drugog svetskog rata nisu hteli da gledaju domaće savremene drame, a hteli su američke. Ljudi su povređeni crnilom oko nas i neće da ga gledaju i na sceni. Ja mislim da greše, mislim da treba da se prikazuje ono što nam se dešava. Uostalom, pozorište i film slede stvarnost najviše od svih vrsta umetnosti, to se očekuje i od pozorišta i od filma, i nije mi jasno gde je greška.

Moguće da se krije u pogrešno izabranoj priči iz stvarnosti, moguće da dolazi vreme kad ljudima treba tema koja je proslavila film Ljubav i moda, film koji se pamti po vespama i Bebi Lončar, ali isto tako i po pesmama koje ste u njemu pevali.

Svi su ga obožavali, publika, kritika, svi! Međutim, kad god se priča o ovom filmu, ne zaboravi se i jedna negativna kritika, ona s naslovom Moda Marjanova! Sjajan naslov, zar ne? U Rusiji je film napravio pravi rusvaj! U njemu je bilo svega onog čega tamo nije bilo! Posle filma je išao orkestar Radio Beograda na turneju po Rusiji – svuda ovacije! Ludilo! Stalno su im tražili pesmu Devojko mala, koju ja pevam u filmu, nisu mogli da se odbrane! A sećam se, ja je na početku nisam voleo. Dušan Jakšić me je nagovorio da je pevam. Išao sam i na neke festivale, ali sam brzo odustao. Imao sam toliku tremu da bih tamo, pred mikrofonom, zaboravio tekst pesme! U pozorištu nikad ne zaboravim! Ne znam zašto su mi smetali festivali. Valjda tamo ne pripadam. Volim da pevam, ali samo u kafani. Na sceni – ne.

Na radiju niste imali problema zbog mikrofona, na protiv. Dugo i mnogo ste snimali za Radio Beograd, pomenuću samo emisiju „Zabavnik„, koju ste godinama vodili.

Svi veliki glumci su snimali radio-drame. To je za nas bila velika čast, a radio-drama je bila izuzetno poštovana. Radio je velika škola, ja sam tu ispravio nepravilnosti kruševačkog govora. Neću nikad da zaboravim – snimamo mi Hajduk Stanka. Ja sam Stanko, a Branislav Ciga Jerinić i Branko Vujović Bardolf igraju hajduke. Njih dvojica imaju duboke glasove, a ja baš i nemam. Pa tako, kad Ciga, na primer, kaže duboko da dublje ne može biti „‘ajde Zavrzane da…“ uradimo to-i-to, moj uzvik „braćo!“ zazvuči još tanje nego što je inače! Ali, bili smo mladi, svašta smo radili! Sada radio-dramu malo ko sluša.

Humoristička TV serija Pozorište u kući se smatra jednim od najvećih produkcija TV Beograda. Zna se da je Novak Novak, pisac scenarija, od vas „prepisao“ uzrečicu glavnog lika priče Rođe Petrovića „Boga mu poljubim„…

A tekst Dragutina Gute Dobričanina često nije ni pisao. „To će Guta sam da smisli“, govorio je Novak. Snimalo se skoro odjednom, i moraš odmah da se snađeš ako nešto iskrsne! A Guta, kad se setim šta mi je sve radio! Bila je to zaista fenomenalna serija. Mi smo taj naš prostor, scenu, doživljavali zaista kao svoj stan. U epizodi kad Petrovićima stižu gosti iz Zagreba, Olga Ivanović, glumila je Rođinu taštu, tražila je da rekviziteri pronađu lepše čaše i tanjire. „Zar da ovako dočekam Zagrepčane?“ govorila je. I doneli su joj servis iz hotela „Metropol“ i jastoga. „E, sad mogu da dođu!“, odobrila je.

Da li ste gledali reprizu Pozorišta u kući?

Ne, ne mogu. Osim mene i Ljiljane Lašić svi ostali više nisu živi.

Serija Na slovo na slovo u kojoj ste glumili još se gleda iako je snimljena nova verzija.

Ne treba to da rade, neka smisle nešto novo. Taj rimejk uvek samo istakne original, a ne sebe. Džabe rade! Serija Na slovo na slovo mi je jedan od najmilijih poslova. Snimali smo u studiju na Sajmištu, i svašta smo radili. Vera Bjelogrlić, rediteljka, bila je oduševljena Patkom Dačom, stalno je bdela nad njim i divila mu se. Ljubiša Bačić se malo ljutio, pa joj kaže „snimaj malo nas, nemoj samo tog patka!“ Jednom je patku dao malo vinjaka. Uključi se kamera, patak krene par koraka, i sruši se. Vera se uplaši, odmah je došao veterinar, ne može ništa da otkrije! Patku ništa ne fali, ali ne može na noge! Strašno! Kažem vam, svašta smo radili! Imam utisak da više nema uživanja i druženja dok se radi, dok se snimaju serije, filmovi… Ne znam, možda grešim.

Sad se uopšte manje snima. Vi ste poslednji film snimili pre dve godine, bio je to Oktobar, studentski omnibus.

Zamolio me Boris Liješević, reditelj Elijahove stolice, da pomognem njegovom asistentu, on zna da ja već odavno odbijam da snimam. Ja pristanem. I pokajao sam se! Mladi ljudi, snimaju po deset dublova, misle tako to treba. A posle izaberu onaj prvi! Ne mogu ja to. Pre Oktobra, od šezdesetih godina nisam snimio nijedan film. Prosto, ne vuče me! A 1956. godine, snimamo mi Pop Ćiru i pop Spiru. Soja Jovanović je tad bila gotovo na početku karijere. Ja igram Šucu berberina i treba da se udvaram Juci dok je ona pod nekim drvetom, a ja na drvetu. Krenemo mi, Soja, scenograf i ja, nekim ogromnim ruskim kolima po Vojvodini da biramo drvo za tu scenu. Biramo tako pet-šest dana, svuda ručkovi, večere, troše se pare. Država je tada plaćala film. Ako za film treba neki glumac koji ima predstave, oni ga otkupe od pozorišta kako bi mogao da snima. Eto, tako je to bilo! I, mi tako idemo od drveta do drveta, čini mi se, nema tog drveta u Vojvodini na koje se za tih pet dana nisam popeo! I šta je na kraju bilo? Taj kadar uopšte nije snimljen pod drvetom, eto, to je bilo! Tako vam je to na filmu.

Da li je teško igrati na sceni?

Najteže! Gluma u pozorištu je stanje svesti. To znači: da li si ti u stanju da lik koji igraš tog trenutka napuniš onim što si uvežbavao i što si ti u tom trenutku. Da li si u stanju da mu to daš. Znači ne da mu daš samo ono što si uvežbao. Ne! Zato što ti, tog trenutka, na sceni, ljudima pokazuješ život. A život ne možeš samo da uvežbaš. Kao što ne možeš da se unapred spremiš kako ćeš da glumiš lik te večeri. Ne! Pre predstave mora da si tabula raza kako bi žica koja postoji u tebi, u trenutku, na sceni, mogla da se pojavi. Ako je propustiš, sve propada. Ti možeš da govoriš tekst, ali u njemu emocije biti neće! I zato, kad uveče krenem na predstavu, ne mislim na nju. Nije normalno da se ti pripremaš za nešto. Moraš da dođeš prazan, i da čekaš žicu da sevne, da mi odjednom sevne ono što smo radili na probama. I onda, kreneš njenim tokom do kraja predstave. Kaže se da je gluma reproduktiva umetnost. Nije tačno! Violinista može da misli na nešto drugo dok svira zato što ima instrument i nije sam. Glumac je sam. Ti si instrument, i ako si pogrešno naštimovan, ode sve! Događa se, vi krenete na predstavu, predstava počne, i pojma nemate kako će stanje vaše svesti da se uklopi sa ostalima na sceni. Zato predstava nikad nije ista. Zato se i desi da ponekad „izađe iz zgloba“. Čovek može sve da upropasti i zbog puste želje da baš večeras igra kao nikad do tad. Od prevelike želje da nadmašiš sebe, ne uspeš da dosegneš tu želju. Eto, zato je svaka predstava neponovljiva i drugačija. Kao život. Ja sam sa glumom zaista imao sreće. Bez sreće se ništa ne može. Ja to kažem i mlađima: imaš i smisao i talenat i znanje, ali nećeš uspeti ako nemaš sreće. Šta je sreća: s kim igraš, ko režira i u kom trenutku u tvom životu. Kad se sve te sitnice sklope, ti imaš sreće. Eto, to je to.