Pravo u sećanje

Šta je zajedničko stanovnicima evropskih zemalja bele puti i uredno podšišanih travnjaka ispred kuće s onima koji imaju nešto tamniji ten, ali uredne lične isprave? Ili, recimo, s onima koji su imali marksizam kao obavezni predmet, a kao mali želeli da postanu kosmonauti? Ili, s Meksikancima, Egipćanima i Japancima koji se lože na grupu ABBA ? Mogući odgovor glasi: svi se oni sećaju da su barem jednom u životu dobili dozvolu od roditelja da, onako, u pidžami, gledaju direktan prenos takmičenja za Pesmu Evrovizije i bodre svog favorita.

Što se tiče prenosa 1973, ja ga se lično ne sećam jer u to vreme nisam imala ni dve godine. Međutim, pouzdano znam da je Gori vatra Zdravka Čolića bila udarna numera na repertoaru koji sam pred zadivljenom rodbinom i komšijama izvodila na kauču u dnevnoj sobi (čega se takođe ne sećam). Sećanje na ovaj istorijski događaj, čije je poprište bio Grand Théâtre de Luxembourg (a posebno na švajcarskog predstavnika Patrika Žuvea), svestranom umetniku Masimu Furlanu poslužilo je kao za polazište za predstavu 1973, premijerno izvedenu na prošlogodišnjem festivalu u Avinjonu.

MEDIJSKO SEĆANJE: Kada se o Evroviziji piše ozbiljno, uviđa se da je ona jedan od najmasovnije praćenih i istinski internacionalnih medijskih događaja, kao i redak izvor transkontinentalnog „kolektivnog medijskog sećanja“. U akademskom diskursu Evrovizija se povezuje s pitanjima konstrukcije (evropskog) identiteta, mas-medijske reprezentacije naciona(lnog), „brendiranja“ novostvorenih političkih entiteta, geopolitičko-kulturne hegemonije, rasnim i rodnim pitanjima odnosno borbom za medijsku vidljivost manjinskih grupa (izvođači tamnijeg tena ili fanovska LGBT zajednica), orijentalizmom i postkolonijalnim studijama, (post)hladnoratovskim podelama u Evropi, ulaskom Turske u Evropsku uniju, a neretko i Ralfom Zigelom i grupom Džingis Kan. Psiholozi studiraju međuzavisnost redosleda izvođenja i konačnog plasmana pesama, a matematičari se spore sa sociolozima oko opravdanosti hipoteza o strateškim partnerstvima u međudržavnoj razmeni poena (naročito između Grčke i Kipra). Kada se Evrovizija ignoriše i omalovažava, to se uglavnom čini s obrazloženjem da je u pitanju beznačajna, neukusna i muzički inferiorna zabava za jedno veče. All kinds of everything…(kao u pobedničkoj pesmi iz Irske koju je u Amsterdamu 1970. izvela Dana Rozmeri Skalon).

U okviru „postdramskog“ pozorišta (koje zanemaruje i dramsku zaostavštinu i savremeni dramski tekst u korist performativnog potencijala medijske kulture) razvija se ceo „podžanr“ zasnovan na takmičenju za pesmu Evrovizije: od australijskog mjuzikla Eurobeat – almost Eurovision (koji se kobajagi odvija u Sarajevu) do naslova poput Waiting for Eurovision (o kojem se štampa izjašnjava na sledeći način: „Upravo je ovo nedostajalo Beketovom tekstu – ples i pesme koje ne traju duže od tri minuta“). U okviru jugoslovenske pozorišne zaostavštine Gledališče „Ana Monro“ iz Ljubljane je 1990. predstavom Sanremo demonstriralo da se u format festivala lakih nota može „spakovati“ prava dramska radnja. U lokalnim okvirima Pozorište na Terazijama predstavom Hamlet Hamlet eurotreš po tekstu i u režiji Maje Pelević / Filipa Vujoševića demonstriralo je da se u dramski igrokaz koji se vrti oko Evrosonga može „spakovati“ sažeta istorija posleratne Evrope – u vreme kada je „ljubitelje pop zvuka uveliko tresla evrovizijska groznica, a organizatori privodili kraju pripreme za finalno takmičenje u Beogradu“.

GORI VATRA: U skladu sa svojim autorskim preokupacijama, švajcarski performer Masimo Furlan opredelio se za ličnu rekonstrukciju takmičenja u Luksemburgu 1973. Preuzevši „lažni“ identitet Pina Tocija, profesionalnog animatora na venčanjima, on izvodi pesme koje su „izvorno“ pevali Marion Rung (Finska), Fernando Torda (Portugal), Patrik Žuve (Švajcarska), An-Mari David (Francuskinja koja je predstavljala Luksemburg i pobedila evrovizijskim klasikom Tu te reconnaîtras), baskijska grupa Mosedades, te Nikol i Hugo – nezaboravni flamanski duet odeven u „uniseks“ kostime veoma pogodne za umetničko klizanje. I, naravno, Klif Ričard (‘Royaume-Uni’). Ostatak numera izvode članovi trupe prerušeni u šarmantne predstavnike Izraela (plavokosa Ilanit), Francuske (plavokosa Martin Klemanso), Irske (plavooka Maksi), „Pays-Bas“ (neverovatno zgodni Ben Kramer), u norveški kvartet Bendik Singers, švedski vladabajkasti duet Nova (koji se ranije zvao Malta) – i Zdravka Čolića… (Pesmu Junger Tag nemačke predstavnice Gite Hening izvodi anonimni scenski tehničar.) Pino Toci ima svog favorita – Napolitanca Masima Ranijerija – i s osobitim patosom izvodi njegovu pesmu Chi sarà con te?

Paralelno s muzičkim programom odvija se dijalog glavnog protagoniste sa „švedskim gitaristom“ (po sistemu Gildensterna i Rozenkranca nikada nećemo saznati da li je u pitanju Klas af Gejerstam ili Joren Fristorp), a potom i ser Klifom Ričardom. U veoma učenoj raspravi u kojoj se, inter alios, pominju Platon, Kant i Gi Debor, koriste se pojmovi kao „hipomneza“, „kapitalizam“ i „Altiserova interpelacija subjekta“. Glavni protagonista u raspravu uvodi i vlastitog oca (mio padre), „lažnog“ italijanskog pevača Umberta Tocija („pravi“ je na Evroviziji nastupao u Briselu 1987, a 1973. imao je 21 godinu.) Čuvenog po hitu Ti amo iz 1977.

Predstava kulminira „okruglim stolom“ u kome učestvuju Pino Toci, Umberto Toci, elokventni švedski gitarista („nikada nisam čuo švedskog gitaristu koji ovoliko priča“, komentariše Pino Toci), jednako elokventni Klif Ričard i – Zdravko Čolić. Zdravko Čolić, doduše, nije izustio ni reč. Ali, dok je na sceni izvodio svoju numeru, vatra je gorela u svima nama. Rečima kolege Fadila Toskića, zapalio je plamen… A kada se na sceni pojavila Mari, predstavnica Monaka (Un train qui part c’est un peu comme une maison…) samo se okrenuo i otišao. Pravo u naša sećanja.