Povest jedne začuđenosti

Naravno da gornja rečenica Gilberta Kida Čestertona (1874-1936) nije „tačna“: ne, ona je samo književno istinita. Ništa relevantno ne nedostaje piščevoj moći opažanja, ali bilo bi čudno, štaviše nezamislivo da jedna ovakva rečenica izostane iz svođenja računa, životnog i literarnog, čoveka koji je stvorio sveštenika-detektiva Oca Brauna i napisao Čoveka koji je bio Četvrtak. Ne, dakako, u vidu nekog patetičnog gesla, nego skrivena duboko u tkivu teksta, da je pronađu samo oni koji će je razumeti onako kako je napisana. Kako drugačije da svedoči o svom životu, to jest da svedoči o svedočenju o svom životu, pisac koji je rođen u prezrenoj i oklevetanoj (to po njegovom sudu) viktorijanskoj epohi, a u porodičnom, pa i nešto širem okruženju zapravo sasvim relaksiranom i vrlo liberalnom za standarde mesta i vremena, da bi potom proživeo život novinara, pisca i – pomalo protivno svom najintimnijem impulsu, introvertnom toliko da je i samu introvertnost stidljivo maskirao u javnu prisutnost- angažovanog javnog delatnika, izdanka porodice de facto neverujućih protestanata, koji će proći kroz liberalne i gotovo socijalističke faze da bi sazreo i okončao život kao duboko verujući, upravo dogmatski rimokatolik, što je jedna zapravo dražesna kontinentalna jeres u pravovernih Engleza, koji light anglikanizam upražnjavaju kao nekonfliktnu formu agnosticizma. Uostalom, glede vaskolike engleštine, ni do patriotskog engleskog pravoverja Česterton nimalo nije držao (u Burskim je ratovima čak eksplicitno bio na strani protivnika, sa jedino logičnim objašnjenjem da su – naprosto u pravu), a opet, imao je ozbiljne prigovore i doktrinarnom, bezobalnom pacifizmu: rat je opravdan ako je pravda na vašoj strani (recimo, Prvi svetski, s britanskog stanovišta), ali – i to je ono ključno – pravda nije automatski na vašoj strani, samim tim što ste vi vi! Hrišćanin, uostalom, ako iole ozbiljno shvata etos svoje vere i drži da ovaj proizvodi sasvim konkretne konsekvence u stvarnom životu, ne bi ni mogao drukčije da rezonuje; iz ovoga, avaj, proishodi da su hrišćani izuzetno retka pojava na svetu, ima ih po prilici manje od čudnovatih kljunaša.

Hajde, malo smo zbrzali i otišli predaleko, možda je bolje da se vratimo na početak: Česterton svoju Autobiografiju (preveo Mirko Bižić; Bernar, Stari Banovci 2015), koju ispisuje kao otprilike šezdesetogodišnjak i objavljuje je koju godinu pre smrti, u jednoj mutirajućoj Evropi kojom se polako uzdiže hitleristički nihilizam, ali rat još nije na pomolu, komponuje relativno konvencionalno, to jest držeći se u osnovnom hronologije „života i rada“, ali tu se negde konvencionalnost i završava: mada bi s gnušanjem odbio ideju da je nekakav free spirit, gunđavi, a nimalo zlobni G. K. Č. zapravo ovu životnu rekapitulaciju, relativno opsežnu a opet nimalo zamornu niti na onaj pogrešan način tešku, ispisuje kroz trajni izazov uvreženim mišljenjima i vrednostima i onome kako bi „neko kao on“ (u klasnom, povesnom, profesionalnom ili bilo kom drugom smislu) morao da živi i misli.

Autobiografija je, pre i posle svega, uistinu moćna proza o detinjstvu i sazrevanju i mladićkom šegrtovanju, a potom i uverljivo, odlično dokumentovano, razumno pouzdano i nadasve lucidno te zabavno (ne na uštrb gotovo cepidlačkoj podrobnosti gde je to smisleno i potrebno) svedočenje o kulturnim, književnim, akademskim i političkim burama, trendovima, potresima i promenama u rasponu od nekoliko ključnih decenija evropske Moderne, naravno, najpre one engleske, londonske, sa svim što uz to ide. Zato je to, dakako, i autobiografija o drugima: savremenicima, intimnim i dalekim ali važnim, dragim ili okolnostima nametnutim. Osvrćući se natrag s visoravni gotovo već zaokruženog književnog dela, Česterton ga razlaže i „brani“, ali odbija da ga precenjuje s onom inače razumljivom naklonošću vlasnika i tvorca; naprotiv, zapravo je dražesno kako o sebi sudi kao o čoveku koji se samozvano petljao u stvari književne i srodne, mada je stvarno bio samo i jedino – novinar. To Česterton vidi kada se osvrne na pređeni put, a uvid mu pojačava poređenje s njemu bliskim savremenicima koje, za razliku od sebe, drži „pravim“ piscima. No, gle čuda: imena tih pravih pisaca danas nam ništa ne znače, a ne verujem ni da solidno upućenom engleskom čitaocu znače mnogo više, dok je Česterton i osam decenija nakon smrti u ne baš prenapučenom klubu najbitnijih, amblematskih britanskih pisaca prve polovine (zapravo, obeju polovina!) dvadesetog veka. Šta li bi tek bilo da nije bio „samo novinar“…

Kako god, ovo mi se čini najvažnijim za izdvajanje: zreli Česterton je čovek čvrstih ubeđenja, predan religioznom osećanju, s formiranim stavovima o, štono bi se reklo, svim bitnim pitanjima neba i zemlje, i dalek je svakom doktrinarnom relativizmu, a opet, njegov je autobiografski tekst ništa manje nego oda istinskoj slobodi ljudske individue, te ograničenosti i gluposti naših verovanja i znanja. Ponad svega, Autobiografija je i jedna velika rugalica mrtvozornoj preozbiljnosti, praznoverici malograđanina da su ozbiljnost i temeljitost isto što i mrgodnost, krutost, nedostatak smisla za humor, izostanak autorefleksije. Umesto svega toga, Česterton i propoveda i polemiše i pamfletiše kad drži da treba, ali sve to čini sa zdravom zadrškom čoveka koji je – čak i ako drži da je došao u posed izvesnih „krajnjih istina“ (ne misli li to, barem pomalo, svaki religiozan čovek, a i svaki ateista koji je to na religiozan način?) – beskrajno bliži poniznosti nego oholosti, otuda i nemerljivo bliži praštanju tuđim nesavršenostima (a onda, dakako, i svojim…) nego pravedničkom šibanju po njima. Čak i njegov katolicizam, tako bitan deo njegovog mišljenja i dela (bez kojeg, uostalom, ne bi bilo ni Oca Brauna) dolepotpisanom se čitaocu, a što je krajnje neobično u njegovom iskustvu, pre nadaje kao posledica skromnosti nego razmetanja. Ne morate, naime, verovati u izmišljena natprirodna bića da bi vas do srži potresao ovaj iskaz: „Ukratko, kako to meni izgleda, nije mnogo važno da li je čovek nezadovoljan u ime pesimizma ili progresa, ako njegovo nezadovoljstvo zapravo parališe njegovu sposobnost da ceni ono što ima. Prava teškoća za čoveka nije u tome da uživa u uličnim svetiljkama ili pejzažima, niti u maslačcima ili kotletima; nego da uživa u uživanju. Da zadrži sposobnost da mu se zaista dopada ono što mu se dopada; to je praktični problem koji filosof mora da reši. A meni je izgledalo još na početku, kao što mi izgleda i sada na kraju, da su pesimista i optimista iz modernog sveta podjednako propustili i pobrkali ovo pitanje; izostavljajući drevnu koncepciju poniznosti i zahvalnosti nedostojnih. Ovo pitanje je mnogo važnije i zanimljivije od mojih gledišta o njemu; ali zapravo, prateći ovaj slabašni trag zamisli o zahvalnosti, tanak poput onih niti maslačka koje lete na povetarcu kao prah, najzad sam stigao do gledišta koje je više od gledišta. Možda jednog i jedinog gledišta koje je zaista više od gledišta.“

Mnogo je Česterton za života pisao i napisao, sam će reći da nije malo toga što ne bi čovečanstvo ostavilo ucveljenim ni da nikada nije nastalo; ali onaj moćni fundament njegovog pre svega proznog dela, a u koji nedvosmisleno spada i ova Autobiografija, ide u red najplemenitijih avantura ljudskog duha u minulom stoleću. Poslednjih godina to je delo napokon i kod nas ekstenzivno prevođeno i prisutno, i mada prolazi doduše ispod radara književnih moda i medijske pažnje (nula štete, da se razumemo), ono ipak ispunjava svoju tihu misiju. Nije ni to malo čudo, pa i na tome valja biti zahvalan, a to se naročito odnosi na sve koji budu prepoznali jedan bljesak i sebe u njemu, naime, koji su prošli kroz ono o čemu Česterton svedoči u kristalno jednostavnoj i moćnoj rečenici: „U dnu naših mozgova, tako reći, postoji zaboravljeni bljesak ili provala začuđenosti zbog našeg postojanja“. Pesnici su, kaže pesnik, „čuđenje u svijetu“, a Česterton stvaralačkom, aktivnom čuđenju nad postojanjem daje oblik plemenito duhovite povesti o jednom životu. A to nije malo: naprotiv, to je sve.