Ako niste čuli za Sandru Silađev Dinju, sva je prilika da nemate kompjuter, ili barem da između vas i interneta postoji neka neotklonjiva prepreka: tehničke, psihološke ili neke treće naravi. Što je šteta: manje zbog interneta, više zbog Dinje.
Kako god, to jest bili vi online ili offline, evo Dinje po drugi put u čarobnoj Gutenbergovoj galaksiji, pa vam je dostupna u svakoj varijanti, ne gubeći mnogo od izvornog idejnog i izvođačkog šarma, a s druge strane profitirajući kroz kreativnu saradnju s izvanrednim ilustratorom Dušanom Stokićem.
Zurück, mala napomena (ipak) za one koji nisu ranije pratili gradivo: Sandra Silađev, u online svetu DINJA, glumica je i humanitarka veoma širokog spektra profesionalnih i „hobističkih“ angažmana i interesovanja, a javno je postala prepoznatljiva kad je pre nekih 2-3 godine počela da „kači“ na internet svoje kratke, gerilski snimane video radove (takoreći, spiritualne selfije!) u kojima je uglavnom i jedina protagonistkinja, a koji su se brzo iskristalisali kao svojevrsne kenoovske „stilske vežbe“ na temu ljudskih naravi – primetno usredotočene na Sada i Ovde, ali s i te kakvim univerzalnim potencijalom. Ubrzo je Dinja (da se ne smaramo više s velika slova) postala samorodni fenomen s armijom vrlo zainteresovanih pratilaca i fanova, a svakako i s podarmijicom hejtera koji nikako nisu kapirali u čemu je, jbt, štos…
Samizdat B92 prošle je jeseni objavio prvu kolekciju Dinjinih radova Ne zna svinja šta je Dinja, vrlo umešno i uspešno prenesenih u drugačiji medij – štampanu knjigu: izvorni Dinjin tekst je tu, a „sliku“ zamenjuju Stokićeve ilustracije, duhovite, lucidne, dosledno posvećene minucioznom prenošenju autorkine zamisli, ali istovremeno i tako kreativno „pršteće“ da Stokić zapravo postaje ravnopravni koautor, ponekad i „popravljač“: čak i kad Dinja podbaci – a i to se dešava – briljantna ilustracija će „ispeglati“ nedopečenost ideje i teksta…
Kada se prva Dinjina knjiga pojavila, izvesni T. P. je u magazinu Elle napisao, između ostalog, i ovo: „Šta, dakle, radi Dinja? Ono što je piscu, naročito dramskom, kao i režiseru, dramaturgu i glumcu najprimerenije: posmatra ljude, karaktere, tipove, situacije; opservira društvo, ono ’večito ljudsko‘ (naročito večito žensko) u njemu, ali i ono što donose nove društvene i tehnološke okolnosti, ono globalno, ali i ono lokalno, srpsko, čak beogradsko (ne u onom napornom, opravdano zloglasnom „dorćolocentričnom“ smislu). Potom ono što vidi sintetizuje i komprimuje u radove često ne duže od nekoliko desetina sekundi ili minut-dva, a u kojima prepoznajemo tipove i karaktere iz sopstvenog okruženja – ili, uostalom, fragmente sebe samih – izdefinisane i svedene na suštinu, a obrađene kroz perfektne monološke minijature.“
Godinu dana kasnije, teško je nešto dodati rečima uglednog, godinu dana mlađeg kolege, osim radosne vesti da se nedavno pojavila, kod istog izdavača, nova Dinjina kolekcija Pokondirena dinja, dakako opet u duetu s Dušanom Stokićem.
Dramatičnijeg „poetičkog“ pomaka u odnosu na prvu knjigu nema – što nije zamerka, jer je prvobitni model još nudio i te kako dovoljno pogodnog materijala za nova istraživanja – ali ima izvesnog (re)fokusiranja: ako je prva knjiga tematski izrazito raznolika (ljubavni i paraljubavni jadi i sav teatar – okrutnosti, smeha, glumatanja, ucenjivanja, autentičnog jada samoće i neautentične sreće „harmoničnog“ zajedništva Uspešnih itd. itd, – koji ih okružuje, zavodljivost, ali i inherentna tupoumnost narcisističkog samoemitovanja kroz tzv. društvene mreže, predrasude izolovanog i patrijarhalnog društva, ali i snobizam i skorojevićevstvo njegovih tobožnjih ili barem površnih protivnika, patologija radnih odnosa u amalgamu nasleđa onog najgoreg iz socijalizma i džikljanja onog najgoreg u kapitalizmu, malograđanština svih vrsta i kroz sva moguća ospoljenja (od kojih je jedno, ali vredno, i ono „antimalograđansko“ etc.) onda je druga mnogo oštrije i doslednije fokusirana pre svega na žensko-muške odnose (što uključuje i prateću pojavu ženskog odmeravanja, takmičenja, ponekad čak i solidarnosti), te na žensku stranu sveta uopšte: Pokondirena Dinja je prava mala antropološka studija (pre svega) mladih žena danas i ovde, duhovita, visprena, jetka do ubojitosti, a opet i (auto)ironična, nepropovedajuća, nekad rezignirana, upravo melanholična. Kao celina i celost: jaka knjiga o „slabim“ (nesigurnim, lažljivim, deluzivnim, infantilnim, sebičnim) karakterima; slabim ne zato što su ženski, nego zato što su ljudski.
Pokondirena Dinja je, dakako, feministička u svakom iole bitnom aspektu i smislu – danas se, nemojmo se lagati, ne može ne biti feminist(kinj)a u suštinskom, mada se i te kako može, a ponekad i mora biti protiv napornih parafeminističkih nuspojava raznih vrsta, od diskursa „političke korektnosti“ preko svojevrsne nametljive (a opet – nemoguće, na propast osuđene) deseksualizacije međuljudskih odnosa i želja izvan famozne „spavaće sobe“ iliti (van)bračne ložnice itd. – a opet je beskrajno daleko od svake ideološke kodifikovanosti. Ovo dolazi naprosto otuda što je Sandra Silađev, da prostite, umetnica, a ne aktivistkinja ovoga ili onoga: njeno je poslanje da opservira, interpretira i na sastavne delove razlaže ljudsko ponašanje, njegove (od sebe i drugih) neretko skrivane uzroke, izvore i mehanizme, i da iz lociranih i uhićenih odlomaka slobodnoplutajućeg javnog diskursa izvlači na sunce moguće, ako ne i neizbežne konsekvence.
Dušan Stokić Dinjinu reč & misao besprekorno prati i nadograđuje, a ovo potonje naprosto znači da ilustrator sebi pušta na volju i neretko Dinjine „didaskalije“ ne samo da otelotvoruje doslovno – što već izaziva dodatni humorni efekat, naime, ta ozarujuće direktna transformacija verbalnog u vizuelno – nego ih i „nadopunjava“ sjajnim detaljima koji u (mnogobrojnim) uspelijim slučajevima dodiruju zaumnost harmsovske dosetke, prevedene u medij crteža. A Stokić pomno vodi računa o ama baš svakom detalju, i pogrešićete silno ako se ne zagledate pomno u svaki od njegovih crteža: letimičan pogled otkriće vam samo „prvi sloj“, a ono najbolje je vrlo često zakopano malo dublje.
Kuda će Dinja dalje od ove tačke? Ko zna, ali ne sumnjam da će biti uzbudljivo. Kuda god da krene neće pogrešiti, pod razumnim uslovom da se i ubuduće pridržava onoga što joj je do sada umetnički instinkt tvrdo nalagao: njeno je da posmatra, a ne da presuđuje. Dobro, naravno da u načinu posmatranja uvek ima i izvesne „presude“, ali nije to najbitnije: kao i uvek u umetnosti, najvažniji je način, a Sandrin je najzdraviji mogući: otvorenost, pamet, dar, oko, glas. Kristalna bistroća uvida koja može da zazvuči brutalno, a zapravo je nežna i empatična prema svakoj slabosti, jer svaku od njih prepoznaje prvo u sebi, kao i ovaj koji je gleda i čita.
