Godina 2020. Rat u Siriji još uvek traje, a u Ukrajini se razbuktao. Srbija još uvek nije član NATO, ali se na VMA oporavljaju ranjeni Ukrajinci, a u podrumima u okolini Beograda čame kandidati za mučenje u Gvantanamu. U Priboju, FAP radi punom parom – na proizvodnji kamiona na čije se šasije instaliraju topovi i rakete za opoziciju u Siriji. Strah i trepet u gradu je Specijalna policija čiji je zadatak da štiti interese zapadnih saveznika. U medijima po ceo dan harangiraju plaćeni režimski analitičari.
Mladi idu u pečalbu. Sada to više nisu kruzeri, već rat u Ukrajini gde se može zaraditi novac. Beograd na vodi je započet i obustavljen, a kosture nedovršenih kula privatne firme sada koriste kao vojni poligon.
Rađa se pokret otpora, čine ga omladina i ljudi koji su otpušteni iz službi bezbednosti. U početku, pokret otpora pravi vesti kojima na internetu narodu saopštava istinu. A onda ulazi u ozbiljniju borbu. Dvojica radnika-sindikalista prave diverziju u FAPu. Srbin i Bošnjak. Par dana kasnije taj Bošnjak beži iz pritvora i detonira se na Trgu Republike. Proglašavaju ga za islamistu-samoubicu. Međutim, pojavljuje se sumnja da je to sve bio inscenirani incident kako bi se stvorile etničke tenzije, ubrzali neki politički procesi koji odgovaraju vlasti i njenim zapadnim nalogodavcima. Pokret otpora dolazi do dokaza o tome i sprema se da sruši vlast.
Filmski centar Srbije ne želi da gledate sat i po ili dva ovakvog filma. Možda zato što već postoji besplatna dvadesetčetvoročasovna verzija?
Klasici poput američkog filma Crvena zora Džona Milijusa ili norveške serije Okupirani Jua Nesbea služili su kao fini katalizator za iskazivanje društvenih anksioznosti. U našoj kinematografiji koja je, barem po priči Miroslava Lazanskog koji je bio na projekciji Milijusovog filma, direktno uticala na nastanak Crvene zore, danas, međutim, nema mesta za ovakav film iako nam društvo ključa od kontradikcija koje bi se mogle istraživati u toj formi.
No, ostavimo li po strani potpuno prirodnu reakciju na ovakve prizore, nekome će se dopasti, nekome neće, a neko će reći – Čekaj, zaista si mislio da bi danas u Srbiji neko hteo da finansira javnim novcem ovakvu sliku njene bliske budućnosti? – progovorimo malo o kontekstu cele afere sa njegovim odbijanjem na konkursu Filmskog centra.
Film 2020 bio je među odbijenima na Konkursu za žanrovski određen film sa komercijalnim potencijalom. Dakle, na meritokratskom konkursu gde pored umetničkog utiska moraju da se vrednuju i objektivni pokazatelji i kapacitet filma da privuče publiku u bioskope. A kad je reč o komercijalnom filmu, od Stefana Kapičića kao glumca, Srđana Spasojevića kao reditelja u internacionalnim okvirima i mene kao scenariste, srpski film bolje predstavnike nema.
Stoga, ovo je konkurs na kome ne može da se kaže, „ko gubi ima pravo da se ljuti.“ Onaj ko sklopi ovakvu ekipu na projektu automatski bi trebalo da bude pobednik, izuzev ako se na konkursu ne pojave hitmejkeri Dragojević, Bjelogrlić ili Šotra ili neko ko je obezbedio prava za neku superpopularnu franšizu poput Tesne kože ili Žikine dinastije. Paradoksalno, uz 2020, na ovom konkursu izgubili su baš Dragojević i nova Žikina dinastija i to iz pera naše najuglednije spisateljice Milene Marković.
Kad ste već toliko komercijalni, što vam onda neki privatnik ne da pare? – može biti sledeće pitanje. Čak i u međunarodnim okvirima, pa i Holivudu, javno finansiranje u formi poreskih olakšica i drugih subvencija igra značajnu ulogu u snimanju najkomercijalnijih filmova. Najveći svetski blokbasteri poput Marvelovih ekranizacija biraju lokacije gde postoje subvencije. Tako i Republika Srbija na godišnjem nivou plaća strancima da snimaju izrazito komercijalne filmove kod nas. Ako plaća njima, zašto ne bi i nama kojima pritom nije obezbedila ni upola onoliko uređeno tržište kakvo imaju stranci.
Stevan Filipović je sa svojim filmom Pored nas pobednik istog ovog konkursa. I on je najbolji primer tog potpunog odsustva poštovanja za postignute rezultate. Dobrih deset godina Filipović je uspevao da bez presudne državne pomoći snima filmove i nametne se kao najznačajniji reditelj nove generacije koji je spojio socijalnu relevantnost i visoku gledanost. Šejtanov ratnik, Šišanje i Pored mene su značajni filmovi ne samo za našu kulturu nego i za živote mladih ljudi koji su ih pasionirano gledali i prihvatali. Posle decenije agonije i ignorisanja, u kojoj sam i ja sa Stevanom podelio trećinu, on konačno biva priznat. Srce mi je puno zbog toga. Ali istovremeno vidim da pravo koje je on izborio nije postalo univerzalno.
Da komisija kojim slučajem nije podržala Pored nas, mogla je uvek reći: „Momci, mi se ovde bavimo eskapizmom, želimo treću Zonu Zamfirovu, nemojte nama te teške teme.“ Podržavši politički angažovan film, otvorili su prostor za naše žalbe. Očigledno nečija politika može, a nečija ne.
Politika je pobedila struku na osnovnom pitanju – da li bi film ovakvog sadržaja bio gledan? A istorija nas uči da zapravo bi. Naime, holivudski model anticipacije bioskopskog rezultata filma bazira se na čitavom nizu parametara među kojima su ključni – dosadašnja iskustva sa tim žanrom, temom i naravno, popularnost zvezda i autora filma. Kasnije, naravno, slede analize odjeka filma na socijalnim mrežama, reakcija na trejlere itd.
Možda će vas iznenaditi, ali socijalno-kritički i društveno angažovani filmovi su vrlo gledani kod nas, uprkos iluziji da tržištem dominiraju komedije i zaslađeni prikazi epohe. 2020 nije komedija, ali svoju društveno kritičku dimenziju prožima sa žanrom akcionog trilera. Istorija takvih filmova takođe postoji u nedavnoj srpskoj ponudi. Četvrti čovek Dejana Zečevića i Na mliječnom putu Emira Kusturice imali su sedamdesetak hiljada gledalaca u našim bioskopima. Međutim, nijedan od tih filmova nije bio u ovoj meri aktuelan, kako svedoče opisi sveta iz scenarija za film 2020 i tu bliže poređenje možemo naći u nešto ranijem filmu Crni bombarder Darka Bajića koji je 1992. u neregularnim uslovima distribucije imao zavidne rezultate i stekao kultni status. Holivudski producent bi u taj neki trougao Zečevića – Kusturice – Bajića postavio 2020 u komercijalnom pogledu. Ove jeseni nas čeka premijera filma Južni vetar Miloša Avramovića i on će nam dati dodatne parametre o kapacitetima srpskog filma ovog žanra.
Činjenica da je film poput Crnog bombardera snimljen iste godine kada su se desili devetomartovski protesti koje je neprikriveno tematizovao, iako je takođe bio smešten u blisku budućnost, svedoči da je otvorenost prema društveno kritičkim filmovima bila veća za vreme Miloševića nego danas.
No, holivudski princip podrazumeva i da se vidi šta su do sada podržali članovi ove komisije Filmskog centra. Od šest filmova za koje su odobrili sredstva, do sada je izašao samo jedan – Patuljci sa naslovnih strana koji je zastao negde oko tridesete hiljade gledalaca. Ilustracije radi, 2016. godine cenzus FCS za stimulaciju gledanosti srpskog filma iznosio je 45 000 gledalaca. To znači da njihov prvi izbor tada ne bi mogao da se kvalifikuje za stimulaciju gledanosti. Kako posle ovog neuspeha koji se zbio još u januaru ova komisija nije bila rasformirana, ostaje enigma.
Direktnom političkom pritisku sam svedočio u par navrata, a uvideo sam da u Filmskom centru Srbije nije postojala ni trunka volje da me od tog pritiska na bilo koji način zaštiti. Stoga, zašto ne bi politika radila i u slučaju filma 2020? Štaviše, politička diskriminacija je u ovom slučaju časniji ishod za sam Filmski centar Srbije. Jedini drugi odgovor glasi da komisija uopšte nije ni čitala projekte koji su joj ponuđeni.
Poenta ovog slučaja samo je delom u političkoj diskriminaciji, ili nestručnosti, sami izaberite, ali u suštini, zapravo, ona dokazuje da postoje sile koje uspevaju da izvitopere i dobro postavljene meritokratske procese kao što je, recimo, Konkurs za žanrovski određene filmove sa komercijalnim potencijalom. Umesto da bude oaza za autore koji umeju da privuku gledaoce u bioskope, i on je postao prostor za manipulacije i izrugivanje profesiji. I tu, na kraju, prestaje da biva važno da li je motiv politički ili pilićarski.
Sledeća korekcija na ovom scenariju mora biti da se naslov promeni u 2025 jer to je sada postala fetiš-godina kada ćemo, navodno, ući u Evropsku uniju. Međutim, postoji jedna suštinska stvar koja u njemu nedostaje i na koju mi je ukazao ovaj slučaj sa Filmskim centrom Srbije. U scenariju nema nijedne situacije u kojoj se vidi kako izgledaju filmovi u toj 2025. To ćemo popraviti do sledećeg Konkursa.
Autor je dramaturg, scenarista, i filmski kritičar
