Preživeli su dva rata, na istoj adresi promenili četiri države, odbili karijeru u Engleskoj, svirali u Sibiru, pojavili se kod Žike Pavlovića u Kad budem mrtav i beo, dočekali i ispratili Bijelo Dugme i ostale stadionske gigante, dobili posvetu od Discipline Kičme, posmatrali smrt gramofona, ploče, kasete i diska, preživeli pank i hip-hop, uz Jugoslovensko dramsko pozorište i Jugoslovensku kinoteku ostali jedna od retkih YU kuća. Snimili Čudnu šumu, Crnog leptira, Nonu, Kosovske božure, Malog medveda i još pedesetak pesma i, iznad svega, bili i ostali Džentlmeni. Braća Jelići. Pre 50 godina su u Beogradu osnovali Albatrose, prvu od pet grupa kroz koje će proći dok novembra 1970. nisu stigli do Yu Grupe. Prošle godine se navršilo 40 godina od kako su Yu Jelići izdali prvi singl Nona/Tatica, a naredne će biti isto toliko od izlaska legendarnog i istoimenog debi albuma. Slede hitovi i legende…
Dragoljub Đuričić:
Biti u plamenu
Da mi se nekim slučajem nije dogodilo da upoznam Žiku, Dragog i Batu Kostića, veliko je pitanje kuda bi otišao moj muzički put. Na Batino insistiranje, ja sam se davne ‘78. obreo u Yu Grupi. Već sam ih mnogo poštovao i na prvom susretu sam pred njima drhtao kao prut.
Ljeta 1981. zadesila nas je nesreća u Nišu, zapalio se kombi sa instrumentima. Taman kada smo htjeli da krenemo, iz motora je buknuo plamen koji je za manje od sekunde narastao na dva metra. Žika je sjedio u sredini jedinog reda sjedišta, ja sam iskočio na svoju stranu pošto sam bio pored vrata, a on za mnom. Noga mu se našla u plamenu i u onoj panici, ko zna zašto baš tako, bacio sam se leđima na njegovu nogu. Mi smo ugasili nogu, a vatrogasci vatru na kombiju. Strašan prizor, Žika dobro povrijeđen, instrumenti izgorjeli, meni kosa skoro do korijena… Prekinuli smo turneju.
Mjesec kasnije me je pozvao Vlatko Stefanovski, htio je da me vidi u Leb i Sol. Kada sam mu rekao šta je sa Yu Grupom, uzviknuo je: „Molim te, ćuti, baš mi je neprijatno što te zovem u takvoj situaciji.“ Ja sam ćutao i dugo razmišljao, noćima nisam spavao. Njegov poziv je bio veliki izazov, ali mi prijateljstvo nije dozvoljavalo da u takvom trenutku ostavim Yu Grupu. Jednom prilikom dok sam bio u posjeti Žiki nekako se načela ta tema, kako živim, imam li novca: „Idi radi nešto drugo, jer će ovo dugo da potraje.“ Kažem Žiki, jedva to izgovorim, kako me je pozvao Vlatko. A na to mi Žika kao stariji brat ili otac kaže: „Dragoljube, idi! Dragi i ja smo već dosta prošli, svirali svugdje, to sa Leb i Sol je nešto što tek dolazi, nešto što možda pripada tvojoj generaciji. Razumijem da ti je teško odlučiti se, ali idi, pred tobom je put otvoren.“
Mnogo dugujem Žiki, Dragom, Bati… Skoro sam ih slušao na jednom zajedničkom koncertu u Nišu, srce mi je zaigralo kada su krenuli prvi taktovi. To i danas zvuči zdravo, snažno i moćno. Što su Stonesi za rokenrol u svijetu, to je Yu Grupa za rokenrol u Srbiji.
Petar Janjatović:
Karta manje
Za Yu Grupu smo saznali odmah, čim je osnovana. I to zahvaljujući nezaobilaznoj emisiji „Veče uz radio“ u kojoj ih je Peca Popović hvalio entuzijazmom tipičnim za dvadesetogodišnjaka. U tom trenutku beogradski rok nije imao sve zajedno više od desetak autorskih pesama i naravno da nas je zaludeo sastav koji je, prvi posle Korni Grupe, imao sopstveni jak repertoar. Njihov prvi samostalni koncert Nikola Karaklajić i Peca su zakazali za 21. januar 1971. u šest popodne u Dadovu. Stigli smo na vreme i zatekli puno dvorište razočaranih. Dadov je sa svojih skromnih dvestotinak mesta već bio krcat. Obigravali smo oko ulaza i slušali tutnjavu iznutra. Obešenih noseva, gubitnički smo posle lutali Bulevarom revolucije. Par meseci kasnije upoznali smo Nikolu i Pecu, i prepričavali im kako smo se uzaludno radovali prvom koncertu Yu Grupe.
Za Dan mladosti ’72. Nikola je emitovao „Veče uz radio“ uživo sa broda Ratne vojne mornarice (ili kako se to već zvalo). Od osam do deset uveče brod je plovio Savom i Dunavom a Yu Grupa svirala. Uz pedesetak odabranih na tom brodu smo bili i mi, ponosni. A prolaznici podno Kalemegdana nam zavideli. I danas negde čuvam traku na kojoj je živa verzija pesme
„Drveni most“ dopunjena brodskom sirenom.
Koja:
Čudna šuma i Dečja pesma
Singlovi ranog perioda Yu Grupe, kao i njihov prvi album (sa neprevaziđenom prvom stranom omota, na kojoj su braća Jelić i Raša Đelmaš sa koncerta iz neke MZ, a iza njih na zidu pola Titove slike, pošto cela nije stala na omot!), bili su nezaobilazni deo kolekcije ploča u svakoj kući, bar u onim koje sam ja kao 12-godišnjak posećivao. Čudna šuma mi je uvek bila najžešća rok stvar sa prvog albuma, uz svoj jednostavni, kao naivni, tekst o šumskim stanovnicima, koji začas može dobiti i drugačije značenje, tako da je ona postala idealan izbor za hit-pesmu koju će Disciplina Kičme obraditi za svoj treći album i kojom će se umuvati na vrhove jugoslovenskih top-lista.
Ova obrada se Jelićima dopala, Dragi je i gostovao kasnije na jednoj od verzija Dečje pesme, potom na beogradskom promotivnom koncertu povodom iste u SKC-u, a uradili smo i jedan jam–session za potrebe TV šoua „Zeleni Zub vam predstavlja“. U Londonu sam 90-ih na jednom od koncerata Yu Grupe za dijasporu uzvratio gostovanje svirajući bas u Čudnoj šumi, dok sam na drugom, pak, radio zvuk, tj. bio tonac, baš kao što su Žika i Dragi nekad, u ranim 80-im, bili tonci na nekom festivalu u Skoplju na kojem je i Disciplina nastupala.
Yu Grupa su jedna od najiskrenijih i najpravovernijih grupa ikad stvorenih na ovom tlu, sastavljena od ljudi koji su, očigledno jednom zaraženi zvukom električne gitare, na vreme shvatili da se to ne da izlečiti, te da je sve što im preostaje samo dalje insistiranje na sviranju rokenrol muzike. Kada su posle njihovih pesama kao što su Nona, Kosovski božuri ili Sama (u kojima je veliki upliv takođe imao i još jedan važan gitarista-autor Yu Grupe Bata Kostić), 70-ih svi naprasno počeli da ubacuju folk motive u rok muziku, a najlukaviji od toga napravili najveći mogući biznis, oni su svesno napustili taj pravac. Kasnije ubacivanje još jednog mlađeg člana „dinastije“ Jelić u grupu samo pokazuje koliko je to sve zajedno ozbiljna i porodična stvar. A o važnosti Crnog leptira, U tami disko kluba, Bio jednom jedan pas ili Šta će meni vatra da i ne pričam.
Kornelije Kovač:
Dugo znamo se
Grupu Džentlmeni sam upoznao još dok sam se vodio kao Sarajlija i kada smo se po istom poslu našli na ostrvu Hvar. Sa ekipom muzičara iz Sarajeva sanm svirao u samom Hvaru, a Džentlmeni na ostrvcetu Galešnik udaljenom najviše kilometar od pristaništa u Hvaru. Kada sam imao slobodan dan, otišao sam da ih čujem. Na vrhu tog malog ostrvceta na otvorenom vazduhu nalazio se noćni bar sa crvenim lampionima i bend koji me je fascinirao sklapanjem glasova koji su mi ličili na Crosby, Steels, Nash. Vrlo iznenađujeće za ono vreme jugoslovenske rok scene. U tadašnjoj ekipi su bili Dragi i Žika Jelić, Branko Marušić Čutura, Boka Bogdanović na bubnjevima i Mića Simikić na klavijaturama. Bila je to 1967. godina.
Od tog vremena do danas smo prijatelji. Poštujemo jedni drugi i često vodimo muzičke razgovore. Ponekad sam i gostovao na nekim njihovim koncertima: jednom u Studiju M u Novom Sadu, drugi put u Domu omladine prilikom nekog njihovog jubileja. Yu Grupa će svirati još dugo godina, jer njihov repertoar krase uspešne originalne pesme.
Ivan Mladenov Vanča:
Zmijski stil
Mi se znamo još od kad smo bili deca. Prvi put sam ih video na bini u Topčiderskoj noći, Dragi je imao 16 godina, fantastični glas, bolji i od Preleta i od Zorana Miščevića. Onda smo kasnije svirali u Rovinju: oni u najboljem klubu, a moji Rokeri u Interkampu. To druženje je nastavljeno i kad sam u potrazi za boljim životom i boljim rokenrolom otišao u London. U Kensingtonu sam otvorio butik i oni bi uvek svraćali do mene da se obuku. Tu je garderobu kupovao Karlos Santana, Ozi Ozborn, dva dana pred smrt Džimi Hendriks kupio čizme… Uglavnom sam radio egzotičnu kožu: krokodil, noj, piton, zmija… U zimu ‘73. Yu Grupa je svirala u Marquee klubu i šio sam im sakoe od zmijske kože. Zapravo, ne mogu baš da kažem da sam radio stvari namenski za njih. Dođu u radnju, vide nešto, ovo mi se dopada, evo mera, sašij i meni. Tako je išlo.
U Yu Grupi su uvek svirali šlang momci, tako je bilo lako šiti za njih. Doduše, sad su se malo popravili, pa sam im pre pet godina, po povratku iz Amerike, proširio neke stare stvari i to baš one londonske od pre 35-40 godina. Ne znam da li će to nositi na koncertu, ali vidim da su na plakatima sve moje stvari.
Boris Mladenović:
Istočnoevropski rokenrol
Do prvog albuma Yu Grupe sam došao preko „Čudne šume“; tačnije, preko Kojine obrade ove pesme. Basnoliki stihovi otpevani preko zadivljujuće ubedljivog i autentičnog rok benda, delovali su jednako blesavo kao u Kojinoj verziji. A taj zadivljujući rok bend tokom celog albuma ne ostavlja prostora za nedoumicu. Srčanost grupe je tolika da su divljenja jednako vredni i virtuozni i naivni momenti ploče. Posebno mesto pripada jednako srčanoj upotrebi srpskog jezika gde je neobičan spoj ubedljivosti i naivnosti još izraženiji i uzbudljiviji. Da istočnoevropski rokenrol zaista postoji kao žanr, prvi album Yu Grupe bio bi njegov istaknuti predstavnik.
Zoran Modli:
Hitna pomoć
Ako bismo sitničarili, Yu Grupa bi trebalo da proslavlja 43. rođendan, jer su se pred publikom zvanično pojavili novembra 1969, na otvaranju zemunske diskoteke Sinagoga, ali pod eteričnim imenom Idejni Posed. Za tu priliku ga je smislio orguljaš Miodrag Mive Okrugić, koji je u bend došao iz slavom ovenčanih Beduina. Svi smo znali da će ono poslužiti samo za ne daj bože, a da za pravim imenom tek treba tragati. To se dogodilo tačno godinu dana kasnije, na prvu godišnjicu Sinagoge, kada sam u tami disko kluba organizovao demokratsko glasanje za stalno ime benda. Žika, Dragi i ja smo čučali ispod mog disk-džokejskog pulta i baterijskom lampom osvetljavali žvrljotine ispisane na poleđini stotina ulaznica. Njima dvojici dopao se iscepak na kojem je pisalo: YU GRUPA. Te večeri se mladi posetilac Miroslav Stanivuk kući vratio srećan zbog aplauza koji je pobrao – ali ne sluteći da će, zajedno sa Yu Grupom, ući u istoriju! Dakako, kao njen kum.
Prvi snimak ikada koji se zavrteo na radiju bila je Nona. To je butleg koji sam na probi tadašnjeg Idejnog Poseda načinio na svom kućnom Grundig magnetofonu, u koji je bio uboden jedan jedini mikrofon. Tračicu koja se vrtela jadnom brzinom od devet i po centimetara u sekundi odneo sam u tek zaživeli Beograd 202, tada jedini gradski radio. Istog dana doživela je premijeru u etru. Bez sve šale, u doba kada je radio bio alfa i omega medijske promocije, to je više značilo nego da se danas pojavite na MTV-u, Vivi i „Žikinoj šarenici“ – i to istovremeno!
Najpoznatiji butleg Yu Grupe, koji je za sve ove decenije ispiratizovan oho-ho puta, nastao je 1972. Svirka je bila upriličena za treću godišnjicu Sinagoge. No, to je već mnogo profesionalnija priča. Snimatelj je bio čuveni ton majstor Studija B, Aca Radojčić. Iz Studija B, stanice koja me je proslavila kao radijskog di-džeja, dovukli smo Revoks visokih performansi, miksetu i pregršt mikrofona. Uz hvale vrednu podršku publike – u prostoru koji s mukom prima 300 posetilaca skupilo ih se šest stotina! – snimljen je lajv hepening, od kojeg je danas ostao sačuvan potpuri od svega tri pesme: U tami disko kluba – posvećena jazbini u kojoj smo zajednički nastupali toliko puta, Love me baby – blokbaster britanskog benda Ten Years After i Mali medved – možda najlepša pesma koju je Yu Grupa ikada stvorila.
Na snimku se posebno istakao tadašnji di-džej bez portfelja, Dušan Ćućuz, ponosni vlasnik jedne užasavajuće prodorne sirene kojom je toliko prilježno uletao u svirku da me i dan-danas pitaju: „Je l’ ono Yu Grupa svirala u stanici hitne pomoći ili na balu vatrogasaca?“
Petar Popović:
Dva snimka za prilog priče o YU grupi
Krajem 60-ih i početkom 70-ih za potrebe emisije „Veče uz radio“ nosio sam „nagru“ tešku 13,7 kilograma i napravio niz zanimljivih razgovora. Zauzvrat, uvek patio od ožuljenog levog ramena.
Imao sam prilike da tim savršenim magnetofonom snimim Rorija Galagera, Megi Bel, grupe Slade, East of Eden, Mungo Jerry, Pretty Things i Juicy Lucy, Melani, Brajena Ogera, Majlsa Dejvisa, BB Kinga, ali sam posebno ponosan na dva dokumentarna snimka koja su bila jedinstvena u svetu.
Prvi koncert Yu Grupe na prvoj stranoj rokenrol turneji po Bugarskoj u proleće ‘72. zakazan je u mestu Vraca, u divnoj sali izgrađenoj bukvalno na livadi. Izgledalo je da tu neće biti žive duše, ali se pred početak dvorana ispunila do samog pucanja. Organizatori su želeli da vide o čemu je reč. Tačnije, postoji li mogućnost da se tom muzikom pokvari tamošnja mladež. Od prvog takta prve pesme svi su bili zapanjeni. Sala je znala sve pesme! Takvu reakciju nisu očekivali ni organizatori ni Yu Grupa. Bio sam oduševljen onim što sam čuo, pogotovo omiljenošću naše emisije, a Yu Grupa popularnošću svojih pesama na bugarskom prostoru. To sam snimio. Reportaža je imala izuzetnu reakciju po celom tadašnjem istoku (od Bugarske do SSSR).
Godinu kasnije, februara ‘73, snimio sam nastup Yu Grupe u legendarnom londonskom Marquee klubu. Zabeležio sam sve: najavu menadžera kluba Džeka Berija, mlaku reakciju na početku i ovacije na kraju. Svi smo znali ne samo da je to istorija, već i kolika je to šansa. Yu Grupa je imala zakazanu turu po Jugi i glat odbila ponudu da bude predgrupa Allman Brothers Bandu po Britaniji. Postoji jedan manje znan detalj. Momak iz menadžmenta Marka Bolana pitao je Dragog da li je zainteresovan za posao u grupi T.Rex. Ovaj to bez većeg razmišljanja nije prihvatio.
Četiri godine kasnije u Air studiju, dva sprata iznad Oksford serkusa, oko automata za topla pića u društvu Bregovića sam pio kafu sa Brajenom Ferijem i Markom Bolanom. U jednom momentu pitao sam veliku glam-rok zvezdu seća li se ponude da neki gitarista iz Jugoslavije uđe u njegov bend? Da, ali taj nije ni hteo da dođe na audiciju, na kojoj se pojavilo 70 poznatih. T.Rex su tada bili na vrhu sveta…
Posle svih godina, jedino žalim što ta dva snimka danas nemam.
Miroslav Stanivuk:
Kum
Sinagoga je u to vreme bila jedan od poznatijih diskoteka u Zemunu i Beogradu. Bilo mi je 19 godina, redovno smo tu izlazili, pa i tog 29. novembra 1970, mada nismo znali ko nastupa. U jednom momentu, DJ Zoran Modli je stopirao muziku i rekao da će nam svirati bivši članovi Džentlmena, ali da njihov orkestar još nema ime. Pa nas je zamolio da svi na poleđini ulaznice damo predlog kako treba da se zovu, a oni će izabrati šta im se dopada.
Čini mi se da je Žika Jelić još rekao kako će njihova buduća grupa svirati rokenrol blizak našem domaćem melosu. I ja sam odmah na svojoj ulaznici napisao Yu Grupa. Tih godina su domaćih rok orkestri često svirali strane kompozicije, pa mi se možda to tako javilo. Takođe, bivše ime naše bivše države mi je uvek bilo lepo, nekako je dobro zvučalo: Jugoslavija, Španija, Italija… Plus je tog dana bio Dan republike. Ko zna šta bi mi palo na pamet da je bio neki drugi datum. Eto, to je ta priča. One jeseni ’91. sam ih jednom video na TV i baš se zapitao šta će biti s njima, kada se naša zemlja raspada. Ali, naravno, nije bilo razloga da menjaju ime pod kojim su se proslavili.
Vlatko Stefanovski:
Bili su atrakcija
Yu Grupe se sećam iz mojih gimnazijskih dana iz sredine 70-ih. Često su dolazili u Skoplje i svirali u redovno prepunoj Univerzalnoj sali. Zvučali su i izgledali kao bend iz Londona. Obučeni u gliter odela, imali su pravu opremu, originalne Gibson i Fender gitare, i Marshall pojačala iza sebe. Bili su prava rok atrakcija! Odlično uvežbani, svirali su hitove sa svojih prvih albuma i publika je ludovala… Ne slučajno!
Drago mi je da je Yu Grupa preživela sve bure i avanture koje ovaj posao donosi sa sobom, a i sve promene koje su se u međuvremenu desile na Balkanu i ostala jedan od retkih preživelih brendova sa predznakom YU. Čestitam im jubilej sa željom da još dugo, dugo sviraju ono što najbolje znaju – Rokenrol.
Nikola Čuturilo:
Inicijacija
U leto 1972. sam se, zahvaljujući novinaru Petru Janjatoviću, zatekao na koncertu Yu Grupe u internacionalnom kampu u Rovinju. Oni su imali srebrna glamur odela i hit singl Šta će meni sada vatra. Ja sam imao deset godina. Pored te bine sam iniciran.
U zimu ‘85. sam svirao na prvoj velikoj turneji kao novi član Riblje Čorbe. Bilo mi je nepojmljivo da braća Jelić rade ozvučenje i cimaju zvučne kutije, a da im ja u tome ne pomognem. Žika mi nije dozvolio, objašnjavajući i zašto.
Na jednom koncertu posle druge-treće pesme, Dragi je ostavio mix pult i sa policajcem napustio dvoranu. Posle pet minuta se vratio i nastavio gde je stao. Po završetku koncerta, kada je sve bilo spakovano, saopštio nam je da im je preminuo otac.
Na tim dugim Čorbinim turnejama počeli smo da nagovaramo braću Jelić da spreme album i vrate se na scenu. Ubeđivanje je urodilo plodom, a ja sam doživeo neverovatnu privilegiju da im napišem Mornara, Dunavom šibaju vetrovi, Kome se raduješ…
Pre neki dan mi je objavljen album Tu i sad, koji otvara pesma Beograde na kojoj zajedno pevamo i sviramo Dragi, Žika i ja. Privilegija je bila rasti uz njihovu muziku, kasnije sarađivati sa njima, a možda i ponajveća poznavati ih sve ove godine. Hvala, braćo!
Siniša Škarica:
Opasno te volim
Ne znam točno zašto, sjećanja su izblijedjela, ali Mladen Delić je negdje 1978. prenoseći na TV jednu utakmicu (Hajduk – Partizan?) uskliknuo: „Ovo je kao u onoj pjesmi: Opasno, opasno te volim!“ Komu je on to uputio? Nogometašima i njihovoj ljubavi prema lopti? Ostrašćenim tifozima u ljubavi prema klubu? Gledalištu prema nogometu? Možda je time iskazao svoj odnos spram igre koju je komentirao?
Ne znam! Nije ni važno, jer siguran sam da ništa od toga nije razlogom što pamtim, valjda jedini u svijetu, taj detalj među tisućama važnijih u karijeri jedne sportske legende. Delić će, sjećate se, između ostalog, ostati zapamćen po jednom drugom uskliku, onomu punom nevjerice i emocija, pet godina kasnije, prenoseći s poljudske ljepotice kvalifikacijsku utakmicu između Jugoslavije i Bugarske (3:2): „Ljudi, pa je li to moguće!“.
Dakle, ne samo zato što je od toga „moga“ prijenosa prošlo gotovo 35 godina, već prije svega jer sam taj tren shvatio da sam na svom prvom uredničkom koraku (dapače i producentskom!) s grupom – s čijim sam članovima već više od desetljeća dijelio neke sretne trenutke rokerske pustolovine – a koja se nazivala YU-grupom, ostvario nacionalni hit. Ako je seriozni Mladen Delić (tada je imao skoro 60, pogledao sam u Wikipediji, rođen je 1919) zapamtio tu hiperbolu s posljednjeg singla sastava čijim sam bio urednikom i koproducentom – a koju je inače smislila u pop glazbu netom pristigla Marina Tucaković – onda smo bez sumnje imali hit pjesmu.
A, kako je njegovim naslovom (Među zvezdama) to sugerirano, i mogući hit album. Drugo ništa nije bilo važno, niti na što se odnosio Mladenov komentar, niti konačni rezultat utakmice (koje utakmice?), ni nogomet općenito. (Uostalom, kada malo bolje razmislim možda se radilo o Delićevom prijenosu iz Argentine, s El Mundiala ‘78)
Moj urednički prvijenac i, nažalost, pokazat će se, posljednji album Yu Grupe za Jugoton, ostao je važnom karikom domaćeg rokenrola te 1978. godine. I to je jedino što se pamti.
Ljuba Ninković:
Gledaj samo pravo
Yu Grupa je, barem što se beogradske scene tiče, otvorila novo poglavlje u domaćoj popularnoj muzici, lansirajući u potpunosti autorsku muziku posle višegodišnje vladavine „skidača“ britanskog i američkog Top 20. Ono što je imponovalo bio je pošten i profesionalan pristup poslu, koji se očitovao od garderobe i binske opreme do nastupa i svirke. Njihov zvuk je vremenom evoluirao, ne napuštajući pritom čvrstu hard-rok osnovu od koje su krenuli. Na taj način su svojoj muzici dopustili da se neprestano obnavlja sa svakom novom generacijom, ostajući u isto vreme i svedoci jednog vremena, za kojim čeznu mnogi današnji klinci. Braća Jelić su, za razliku od mnogih drugih iz ovog posla, ljudi sa kojima mi je uvek drago da se sretnem i popričam. Želim im još mnogo ovakvih godišnjica.
Zdenka Kovačiček:
Sjećam se, naravno, momaka iz Yu Grupe. Mislim da smo zajedno bili na Boom festivalima u Ljubljani ‘73, zatim u Beogradu ’76. i na mnogim drugim koncertima tadašnje rok scene.
Baš sam danas o njima pričala sa momcima iz mog benda. Svi Yu grupu pamte kao odličnu grupu prepoznatljivog zvuka. A ja se sjećam onog fino obojenog vokala. Mislim da su bili vrlo urbana rok grupa za tadašnje vrijeme, po mom ukusu. I da ponovim, vrlo profinjenog zvuka. Čestitam im jubilej, znam da još uvijek povremeno sviraju. I nadam se da ćemo se sresti na našem skorašnjem koncertu u Domu omladine. A omiljena pjesma je „Mali medved“, to mi je baš ostalo u sjećanju.
