Uprkos sugestiji iz popularne izreke, ropstvo je zanat najstariji. Moderni fenomen ropstva tema je filma Trans portugalske rediteljke Tereze Viljaverde koji se davao u Dvorani kulturnog centra Beograda, čitavih šest dana između 23. i 29. avgusta. Ovo je jedno od onih ostvarenja za koje jako lako, u jednoj rečenici, možete reći o čemu se radi a u isto vreme je i prilično teško. Umesto da otkriva mehanizme trgovine ljudima, saopštava dramu žrtava ili poziva na moralnu osudu, kao što ste mogli očekivati od filma sa ovom tematikom, Trans izlaže izvesnu poeziju ropstva, lirski putopis uništavanja jedne osobe a sa njom i uništavanja svih humanističkih, svih evropskih (kako se to kod nas kaže) vrednosti koje se odigravaju u samom srcu Evrope.
Sonja je Ruskinja koja odlazi u Nemačku „da se obogati“. Ubrzo biva kidnapovana zatim preprodavana od ruke do ruke širom kontinenta, izložena nasilnoj prostituciji i raznim drugim nesrećama vezanim za upotrebu njenog tela. Ni ovaj nešto širi opis, opet, ništa ne sugeriše gledaocu o kakvom je filmu reč. Veći deo filma naseljavaju slike prirode, sanjivi pejzaži povređenih ljudskih lica, nasumična interakcija žrtava i robovlasnika, što sve na trenutke zna da bude simbolično do nečitljivosti. Pored njih su postavljene naturalističke scene nasilja i tehnikalija ropstva, surove u svojoj jednostavnosti. Efekti ovakvog kontrastiranja najbolje se vide u liku glavne junakinje. Ona nije prikazana kao simpatična žrtva koja mami na saosećanje. Sonja je zatvorena, tvdoglava, dostojanstvena sa izvesnom bajkovitom crtom koja od ovog ostvarenja čini neku vrstu Malog princa u svetu nasilne prostitucije. Njen pogled je uvek dvostruk. Jedan aspekt je fizički, traumatičan i očajan, onaj koji se tiče neslobode njenog tela. Drugi je fikcionalan, onaj koji prolazi kroz pojavnu realnost i gleda bajkovite predele, onaj koji se tiče neslobode njene duše. Zbog toga Trans odlično pogađa senzibilitet ropstva, ne baveći se time šta znači ili zašto je nemoralno, već kakav je to osećaj biti rob. Aristotel je govorio da je rob onaj koji ima ropsku dušu. Autorka Transa nam govori da, pod izvesnim okolnostima koje nisu u našoj kontroli, svaka duša može biti ropska, i robovlasnička.
Jedan od Sonjinih vlasnika, gotovo simpatičan i mudrovanju sklon ruski mafijaš, objašnjava kako su Rusi odrastali sa svešću da rat uvek traje, s tim što to više nije rat između država, već između pojedinačnih ljudi. Ovaj moderni Levijatan usred Evropske unije, najveće pobede humanističkih ideja, političkog raja zapadne civilizacije, koji pri tom dolazi od jedne portugalske rediteljke, deluje kao pretežak cinizam. Vraćanje staroj ideji izolovane jedinke u stalnom ratu protiv svih drugih u provizoriju prosvećenog kapitalizma, gde se sistem ljudskih prava i pravde održava ne zbog poštovanja suverene ličnosti ljudske jedinke već zato što je to dobro za biznis, kritika je površnosti evropskog projekta. Posledice su očigledne: kada je to dobro za neki drugi biznis, ljude je legitimno koristiti i tretirati kao hodajuće svinjske polutke.
Sama ideja Evrope kao ograđenog i ograničenog političkog tela korumpira i poziva na uvoz Zla sa njenih periferija. Za Evropljane prostor je samo geografski fenomen, jednoličan iako šarolik, nešto gde možeš da odeš i odakle možeš da se vratiš; za nas Varvare koji živimo na obodima Sveta, on je ontološki fenomen, mesto gde postaješ neko drugi, neko ko si, sticajem nesrećnih okolnosti svog porekla, sprečen da budeš. Nemogućnost slobode je prvi uslov ropstva.
