Kada je 1957. godine Ernst Hartvig Kantorovic objavio Dva kraljeva tela. Studija o srednjovekovnoj političkoj teologiji, zastrašujuće obimnu knjigu sa još strašnijim akademskim aparatom u vidu džinovskih fusnota od kojih neke zauzimaju i dve trećine stranice – što je odlična preporuka za kolebljive čitače da tekstu uopšte ne prilaze – prve reakcije odavale su bezrezervno oduševljenje, da bi sa prolaskom vremena i konsolidacijom akademske scene oduševljenje splašnjavalo, a na mesto zagrcnutih reakcija stupali suzdržanost, a potom i prikrivena osporavanje. U ovom slučaju suzdržanost je bila gora reakcija od otvoreno negativne kritike: konzervativna akademska sredina nanjušila je opasnost po sebe i instinktom smrdibube počela da ispušta odbrambene bojne gasove. Zamerke bi, otprilike, mogle da se svedu na dva tipa: tekst je previše literaran i, kao takav, zbrkan (za razliku, valjda, od „pravog“ naučnog teksta kome nepismenost i smrtonosna dosada jemče visoke naučne domete). U strategiji smrdibube pohvala za literarnost bila je propraćena osporavanjem naučnih postignuća („kao da sam se najela džema bez hleba“ piše jedna kritičarka), a pohvala stilu nafilovana pokudom metode („iskričavi, ali labavo povezani i nedovoljno uverljivi ogledi“, navodi drugi kritičar). U osnovi, međutim, problem je bio što su Dva kraljeva tela odmah prepoznata (ali ne i priznata) kao remek-delo političke filozofije, pravne teorije i istoriografije (sve to ujedno), a što je uz jezičku energiju prožetu ironijom i finim humorom – u „ozbiljnoj“ nauci, inače, zabranjenim sredstvima – stvorilo amalgam upravo nepodnošljiv predanim čuvarima univerzitetskih sinekura. Naučno besprekorno izvedena studija čita se, uprkos zapanjujuće složenom pratećem aparatu, kao uzbudljivi roman kada, posle probdevene čitalačke noći, jedva dočekamo jutro kako bismo nastavili da čitamo i videli šta će se, na narednim stranicama, dogoditi.
„Ubeđeni konzervativac u staroevropskom značenju te reči“ (kako kaže Vilijam Čester Džordan, pisac predgovora), pripadnik više nemačke klase, Ernst Kantorovic je od svoje mladosti (rođen 1895) bio žestok tip. Učesnik u Prvom svetskom ratu (ranjen), posle rata se ističe u uličnim borbama protiv komunista (ponovo ranjen). Akademsku karijeru započinje 1930. godine, ali kasnije odbija da potpiše lojalnost nacionalsocijalistima smatrajući ih vulgarnim antisemitima i uopšte štetnom družinom, zbog čega 1938. emigrira u Ameriku. Posao dobija na Berkliju, ali ga nedugo potom i gubi jer i tu odbija da podrži, u formi zakletve lojalnosti, makartijevsku istragu komunista. Na taj čin ga, očito, nije motivisala ljubav prema komunistima, već to što je smatrao da takve izjave lojalnosti zadiru u akademsku slobodu. Najzad, dobija udoban posao na Prinstonu gde će na Institutu za napredne studije raditi do smrti 1962. godine. Svoju veliku knjigu, u početku zamišljenu kao opširniji rad, pisao je više od deset godina.
O kakvim je, dakle, dvama kraljevim telima reč? Kantorovic proučava figuru vrhovne vlasti u kasnom srednjem veku, pre svega u Engleskoj, ali odlazi, naravno, na ekskurzije u Francusku, Nemačku, Italiju istog doba (njegov prethodni rad iz 1946. godine Laudes Regiae. Ogled o liturgijskoj aklamaciji u kultu srednjovekovnih vladara, proučava vladavinu Luja IX), što znači da se suočava sa vremenom kada počinju da se uobličavaju moderne ideje poput države i suverenosti kao svetovne sile. Odvajanje od duhovnog autoriteta (crkve) nije se, naravno, dogodilo preko noći, trajalo je stotinama godinama kroz žestoke političke, teološke, filozofske i pravničke borbe. Upravo te borbe Kantorovic prati u juridičkim spisima i dokumentima toga doba i komentariše ih sa zaraznom lucidnošću, naučničkom akribijom i – ne na poslednjem mestu – izrazitim literarnim darom. Juridičko-filozofska dovijanja su, oslanjajući se pre svega na rimsko pravo i Aristotela, nastojala da opravdaju postojanje kralja kao čoveka sa smrtnim, „kvarljivim“ telom i, istovremeno, večnog bića, simbola nepropadljivog tela države. No, nad čitavom pričom bdi crkva kojoj, razume se, kao direktnoj predstavnici božanskog nadahnuća, ne pada na pamet da se odrekne svemoćne vlasti. Zato je potrebno teološkim argumentima krenuti protiv teoloških konstrukcija (da se Vlasi ne dosete). Najpre Hristos kao osnova kraljevske vlasti, odnosno kako se nosilac najviše vlasti uspostavlja kao mešovita osoba, dvojna ličnost (persona mixta), kao političko i privatno biće. Hristos je dvostruki model: biće dvostruke prirode – prolazne ljudske i večne božanske – ali i neko ko je imao komplikovan i težak odnos sa ocem. Kantorovic povezuje problem ekstremne sinovljeve poslušnosti koja se preliva u hrišćansko bespogovorno potčinjavanje vlasti (crkvenoj dabome), ali isto tako uočava i tačke otpora takvom razumevanju stvari, pre svega u fascinantnim pravničkim spisima pisca poznatog kao Anonimni Normanin. U sledećem koraku dobijamo analizu prava kao osnove kraljevske vlasti, sa naročitim osvrtom na problem večnosti propadljivih stvari, ali i analizu tananih razlikovanja načina na koji se podanici obraćaju kralju, ili caru: deus terrenus, ili deus praesens (ovozemaljski bog), da bismo, potom, došli do razumevanja božanskih i ljudskih zakona i čuvene formule legibus solutis (odrešen od zakona) koja će u potonjim vremenima poslužiti kao osnov legitimacije apsolutizma. Potom se osnov kraljevske vlasti pronalazi u političkom poretku i na scenu stupa zajednica shvaćena kao mistično telo, dakle kao organska celina kojoj dušu, naravno, udahnjuje bog, ali sve slabije i sve neuverljivije. Delovi posvećeni pojmu domovine (patria), tome kako otadžbina transcendira, odnosno kako preuzima ulogu boga, te kako nastaju mitski obrasci koji u krajevima sveta poput Srbije i dalje odlično funkcionišu, upravo su sjajni. U sedmom, najdužem poglavlju „Kralj nikada ne umire“, uz analizu različitih značenja krune, čitamo strpljive opise nadgrobnih kraljevskih skulptura i komentare njihove simbolike – figura leži, sedi, ili je uspravna, na njoj je zdrav ili bolestan čovek očuvanog tela ili načetog raspadanjem – kao i opise inauguracije kraljeva i njihovih sahrane, a upoznajemo se i sa poreklom čuvenog usklika „kralj je mrtav, živeo kralj!“ (na žalost ljubitelja teorija zavere i ovaj se uzvik primio uglavnom slučajno). Poseban segment posvećen je političkim motivima mita o Feniksu, ptici koja se uzdiže iz sopstvenog pepela. Knjiga koja je započela analizom motiva iz Šekspirovih drama, završava se lepom analizom Dantea. A sve ovo samo su mrvice sa raskošne Kantorovicove trpeze.
Verovatno nije slučajno što u poslednjih petnaestak godina slava ovog Kantorovicevog dela raste i to pre svega zahvaljujući svežim čitanjima filozofa poput Đorđa Agamben. Pozivanja na Kantorovica sve su brojnija, a način na koji je on čitao pravne i političke tekstove srednjeg veka postaje nekom vrstom uzora.
Najzad, ali ne i na poslednjem mestu. Tekst je prevela Ljiljana Nikolić. Maestralno. Osim što uživamo u izvrsnoj, uzbudljivoj knjizi, uživamo i u sigurnom, lepom srpskom jeziku dostojnom Kantorovicevog majstorstva.
