Podvig darovite volje

Kad krenem ka
Da idem na
Ja pitam za
Da se vidim sa
Pa čekam da u
I mislim da je
Kažu da ne prepoznaju me

(Katarina II, Kad krenem ka)

Debi album benda Katarina II – nedugo zatim poznatog pod mnogo slavnijim imenom Ekatarina Velika – izašao je pre tačno 40 godina i svojim autentičnim štimungom naglavačke preokrenuo muzičku stvarnost u ondašnjoj SFRJ. Reč je o delu koje u svoje vreme možda i nije imalo spektakularan tržišni domet, ali je jednom za svagda otvorilo polje moderne stvaralačke imaginacije za sve što se tog momenta moglo smatrati važnim sledećim korakom u izražavanju i promišljanju društva i samog sebe u njemu, sred sve turobnijeg sivila socijalističke Jugoslavije na izmaku novog talasa.

Četiri decenije kasnije, pravde radi, treba otvoreno reći – album Katarina II bio je čudesan incident, prvi nakon ploča Odbrana i poslednji dani grupe Idoli i Lišće prekriva Lisabon Električnog orgazma, kao i Sviđa mi se da ti ne bude prijatno Discipline kičme – ukratko, zvezda vodilja ka aktuelnom svetskom trenutku, kome smo u taj čas i dalje bili sasvim blizu. Danas znamo da je ova zbirka očaravajućih pesama predstavljala uvertiru za jednu budućnost koja se, nažalost, nije dogodila, ali i oštroumni intro za značajnu i ukletu karijeru eks-JU rok božanstava EKV, što je tokom narednih deset godina imala tu mističnu moć da zaista uzburkava duhove u žabokrečini činovničkog ustrojstva naše bivše domovine – iako nikada više sa toliko prosperitetnog poleta, nesputanih prostranstava mašte i direktnog priključka na relevantnu sutrašnjicu planetarnih zvučnih gibanja. Kada u pesmi Platforme muzika krene da secka vreme na šivaćoj mašini nekog predstojećeg kosmičkog premotavanja realnosti, vi zapravo prvi put u jugoslovenskom rokenrolu na srpskohrvatskom bivate izloženi onoj psihodeličnoj sili genija Sida Bareta, ranih XTC i Depeche Mode, ali i upućeni pravo u žrvanj ratnih dezintegracionih užasa koji će uslediti ubrzo potom.

TI SI VOLELA MOJ WELTSCHMERZ

Nakon kratkog i uzbudljivog života neverovatnog art punk benda Šarlo akrobata – a sa dragocenim iskustvom sticanim još u prethodnom sastavu Limunovo drvo – činilo se da je Milan Mladenović (1958–1994) konačno pronašao magičnu konstelaciju u kojoj će moći da na veličanstven način iživi svoj ogroman autorski i pevački talenat. Njegov glas ovde je apsolutno svež i perfektno doziran, ni jednog sekunda ne zapadajući u onaj virtuozni manirizam što mu je docnije često zameran. Bujno umetničko oduševljenje, koje doslovno šiklja iz njegove tadašnje vokalne superiornosti – gromko se razlamajući predelom socrealističkih mladalačkih frustracija – nema praktično pandan u dotadašnjim regionalnim ostvarenjima. Bilo je u samoupravnoj SFRJ krikova pobune i pre ove ploče, ali su tek na njoj halucinantna čulnost i metafizika grada zablistali u svom punom sjaju: ta dva elementa donela je u zvuk Katarine II klavijaturistkinja benda Margita Magi Stefanović (1959–2002), zadivljujuće korespondirajući njima sa Milanovom hipnotičkom poetikom. Dragomir Gagi Mihailović na gitari, Bojan Pečar na basu i Ivan Vdović na bubnjevima briljantno su zaokružili ovaj podvig darovite volje. Šteta što album nije izašao prethodne godine.

Margita je definitivno volela Milanov weltschmerz. Štaviše, unutar grupe Katarina II najzad se uspostavio – već dugo priželjkivan – princip rodne jednakosti potpuno novog kvaliteta. Ne samo da je žena poput Magi bila kreativno ravnopravna sa muškim ostatkom benda, nego je svojom harizmom obojila ovaj sastav i ploču veoma femininim dimenzijama. Iako album Katarina II za svog protagonistu gotovo u celosti ima muškarca (sa izuzetkom Kad krenem ka sa Margitom Stefanović u glavnoj vokalnoj ulozi), njegovo prefinjeno muzičko vizionarstvo i istančanost emocija govore jezikom mlade žene isto koliko i momački introspektivno. Milan Mladenović taj jezik je dobro razumeo i njime progovarao i ranije, kao samouvereni građanin sveta. Ako je novi talas na scenu izveo mnoštvo devojaka iz generacije i emancipovao zebnju njihovog pola da li su u stanju da se prihvate odgovornosti muzičke profesije na muški način, onda je Katarina II tu zamisao radikalno i dalekosežno pretvorila u realnost. Margita nije bila tek lepi i privremen ukras, ona je postala snažan stvaralački katalizator benda.

Kroz produkciju Đorđa Petrovića takođe se može naslutiti kako je ova ploča iznenađujuće svesna elektronske muzike svog trenutka premda još uvek ostajući u rock ključu. U izvesnom smislu, na albumu Katarina II sproveden je svojevrsni arheološki postupak analize istorijata elektronskog žanra – od psihodeličnih stremljenja Pink Floyd i Marka Bolana, pa do futurističkih tehnoloških izvidnica u perspektivi. Katarina II bila je ukratko bend utemeljen u rock tradiciji, ali sa širom otvorenim očima i ušima ka sagledavanju kompletne dostupne audio-fantazije popularne kulture.

TREBA DA SE HODA ULICAMA

I tako, već uvodna pesma Aut donosi nadrealističke zvučne vizije, savršeno neophodne da opišu tragediju ženstva, uokvirenog panikom takozvane modernosti: “Ona hoda sama kroz grad/ Misli sve, sve što misli da zna/ To je samo daun/ To je ono što se zove aut”. Stepenik više od Šarlove Ona se budi, samosvesna žena i dalje ponosno hoda kroz pakao malograđanštine, krstari palankom uskogrudosti i nosi krst pakosne mržnje svetine. Da li postoji iko osim Milana – tada i bilo kad kasnije – ko bi dao i svoj život da je zaštiti?

Vrt je zato bouvijevska rezonanca sa albumima Heroes i Lodger: “Pobegli su svi u grad/ Ulice su pune, autobusi/ Moj telefon zvoni, zvoni, zvoni, zvoni, zvoni, zvoni/ Samo traže, samo beže/ Sve im je teže, sve im je teže”. Euforija i haotična frenetičnost urbanih pejzaža u ovoj pesmi uznemiruju, opominju i zahtevaju akciju.

Platforme su u znaku genijalnih zvučnih skulptura na Margitinoj klavijaturi, Gagijeve gitare i njegovih stihova: “Večeras u devet, ulica kod mosta/ Taksi tu ne prolazi, niko nas ne vidi/ Poverljiva skripta, treba ih predati/ Ne osećam se dobro”. Poverljivost ilegalnih misli, bespravnost mladalačkog postajanja sobom, u ovoj numeri najdirektnije oslikavaju ono izvitopereno bezakonje agonije socijalizma. Ne zaboravimo da je godina 1984-ta: Džordž Orvel, Ministarstvo ljubavi, Vinston Smit i Džulija, kapirate?

Numera Radostan dan smesta proizvodi zarazno oduševljenje – ni iz čega i nizašta – i to u svom najčistijem obliku: “Kakav radostan dan/ Ptice pevaju Aleluja/ Ti imaš svoj strah/ Ti imaš svoj strah od sebe”. Jeza i paranoja pretvaraju se na ovom mestu u eksploziju energije, okean glorifikacije sadašnjice. Niko ti ništa ne može oduzeti jer ništa vidljivo i ne poseduješ. Ti si pobednik dana, tvoja lična misaona imovina izmiče kontroli.

Geto je, pak, seta koja guši bilo kakvu inicijativu devojčica i dečaka u Istočnom lageru. Koliko god se otud čupali, u navodnoj demokratičnosti jugoslovenske izuzetnosti, osećaj tupe sputanosti siledžijski je pelješio umišljeno slobodoumlje: “Magla češlja pramen na ulici/ Hladan dah sa zapada/ Gar se crni svuda po snegu/ Plava bluza i kifla pred čas”. Preostaje jedino melanholično nabrajanje stavki u inventaru skrhane adolescencije.

Sve to zato što Treba da se čisti: “Treba da se radi fabrikama/ Treba da se hoda ulicama/ Treba da se trči parkovima/ Treba da se spava krevetima”. Trebalo je izgovoriti ove rime jasno jednom za svagda – jer, treba da se čisti, sada možda i više nego ranije. Mikrovirtuozitet Margitinog umeća dopunjava ovu bespomoćnu egzistenciju vedrim pramičcima dečjeg nestašluka. Prozukli zvuci mogućeg kvara u sistemu pred kraj neophodno su gorivo za telo i dušu. Stvarno, ima li života posle novog talasa?

Ja znam, osobenim orijentalnim stilom obojen je zvuk, u stilu kraut–rocka jednih Can i potonjih Thin White Rope, sa nenadmašnom Milanovom ekspresijom: “Ja imam dobre uslove za život/ Toplu sobu, supu i toplu odeću za zimu/ Ja imam sve pogodnosti za procvat/ U renesansu mog duha su bačena prevelika sredstva”. Zahvalnost za elementarno izgleda da se podrazumevala u kom-patrijarhalnom poretku stvari.

Kad krenem ka, međutim, iščašeni je reggae u čijem je Margitinom detinjem smehu sadržana sva sačuvana radost pred ponorom buduće tragedije pokolenja: “Kad krenem ka, da idem na/ Ja pitam za, da se vidim sa/ Pa čekam da u, i mislim da je/ Kažu da ne prepoznaju me”. Niko te, rečju, ne prepoznaje u temeljnoj nevolji. Draga Magi, svoju gorku životnu lekciju kao da si predosetila godinama ranije.

Treba da se čisti II fina je Vdova perkusionistička fantazmagorija u susretu sa prekonstruisanom hipi meditacijom povišenog intenziteta. Ovo je muzika za kontemplaciju i raspirivanje plemenske vatre. Samo, ko čini to pleme – planeta Zemlja, ljudi, grad, vršnjaci, tajanstvena spiritualna enklava…?

I, najzad, Jesen ocrtava tugu naraštaja koji se beznadežno raspada u bujici birokratskog klimaksa. Država je pred nedvosmislenim debaklom, ni vragolastost inspiracije više ne pomaže da se činjenično stanje prikaže boljim. Ako deca još uvek samo naslućuju, dvadesetogodišnjaci jasno već znaju da su novotalasne hrabrosti i veselje tek sablast presvlačenja u haljinu za veče, koje će još neko vreme padati nad Jugoslavijom: “Vidi, da nije možda stigla jesen?/ Traži i naći ćeš u sebi truo hrast/ Gore u nama je bujica reči/ Dole u nama je jesenji strah”.

Jesen je ubrzo zatim zauvek došla. Trulež u nama zabeležila je trijumf.