Plesni glamur

Na programskom spisku četvrtog Beogradskog festivala igre nalaze se imena koja su dobro poznata. Kao da nema mesta za neizvesnost ili sumnju u vrednost izvođača koje su organizatori Aja Jung i Nebojša Bradić planirali da dovedu. Da je „vrag odneo šalu“ pokazuje i to što u programu praktično nema slabih mesta. Sve je predodređeno za uspeh, mada su iznenađenja uvek moguća.

Tokom tri-četiri godine postojanja festivala, atraktivnost njegovih gostiju rasla je takoreći nestvarnom brzinom. Podsećanja radi, na početku, Beogradski festival igre bio je zamišljen kao smotra regionalnog karaktera. Bila je to razmena plesnog iskustva između zemalja regiona, premda uvek s tendencijom gostovanja umetnika iz Zapadne Evrope. Danas, na četvrtom festivalu, nije prisutna nijedna predstava iz regiona, osim ukoliko se pod njim ne podrazumeva cela Evropa. Festival 14. aprila u Sava centru otvara Holandski plesni teatar. Posle predstava u Beogradskom dramskom pozorištu Baleta iz Bijarica, Baleta iz Praga, američkog Tulza baleta, plesne trupe iz Kelna, solo nastupa igrača iz Izraela i Brazila, festival 28. aprila u Sava centru zatvara Kulberg balet iz Švedske. Zaokret od regionalne ka svetskoj sceni izveden je postepeno, svake godine uz sve manji broj nastupa „suseda“. O ispravnosti takvog puta teško je suditi, ali uvodeći umnogome širi diskurs, organizatori su i te kako obogatili festival. Porukom koja se ne mora uvek tumačiti kao gest nadmenosti – „ovako se igra u svetu“ – stvari su postavljene sasvim drugačije nego što smo do sada bili navikli. Beograd je, naime, dobio glamurozan festival igre, festival za koji raste interesovanje i u Evropi, „festival koji se mora poštovati i koji je najvažniji plesni događaj u Jugoistočnoj Evropi“, kako piše ugledni nemački „Balet tanc“.

U prilog tome, na predstojećem četvrtom festivalu igre, od prve do poslednje predstave igraće se reprezentativni komadi najnovije svetske produkcije. Stilska ujednačenost programa takođe je novina i kvalitet više u odnosu na prethodne godine. Kontrast između akademske igre i avangarde sveden je na minimum, a program je u najvećem delu podređen savremenoj igri zasnovanoj na temeljima klasike. Pored slavnog Jiržija Kilijana, zastupljeni su i najvažniji koreografi „mlađe“ (tačnije, srednje) generacije koji su srž igračkog mejnstrima – Mac Ek, Načo Duato, Johan Inger, Tijeri Malandin, Lajtfut i Leon… Bez njih, evropska i svetska plesna scena više se ne mogu zamisliti, oni su nosioci plesnog glamura.

U tradiciji ovog festivala leži da se najglamurozniji adut iskoristi na svečanosti otvaranja. Slučaj je hteo da se na prošlogodišnje zatvaranje odnosno na Holandski plesni teatar II (koji čine mladi igrači) nadoveže ovogodišnje otvaranje, odnosno Holandski plesni teatar I (glavni igrači). „En-di-ti“ (NDT – Nederlands Dans Theater) već je duže vreme najveća evropska plesna atrakcija, čuvena po svojoj avangardnosti, po savremenom stilu zasnovanom na klasici, kao i po svom umetničkom guruu, koreografu Jiržiju Kilijanu. NDT će izvesti dva Kilijanova rada i koreografiju životnog i umetničkog para Lajtfut–Leon, čije je stvaralaštvo drugi zaštitni znak Holandskog plesnog teatra.

Balet Bijaric je jedan od 19 nacionalnih koreografskih centara koje je francuska vlada osnovala po celoj zemlji s ciljem stalnog unapređenja umetničke igre. Repertoar s kojim ova trupa putuje na turneje sadrži dva komada njenog umetničkog direktora Tijerija Malandina, Ništarije i Don Žuan. To su dve koreografije iz XVIII veka, od kojih se danas koriste samo njihova libreta. Malandin zapravo ne menjajući strukturu originalnih radova oblikuje nove i provokativne koreografije.

Jedini nacionalni balet koji gostuje na četvrtom festivalu igre dolazi iz Praga. Češki balet ima veoma dugu i bogatu istoriju, a pod vođstvom umetničkog direktora Petra Zuske, Balet iz Praga je u svoj repertoar pored klasične uveo i savremenu produkciju. U modernom repertoaru nezaobilazni su radovi Jiržija Kilijana, najpoznatijeg češkog koreografa, koji je lider NDT-a.

Ismael Ivo, igrač i koreograf, rođen je u Brazilu, ali već dugo živi u Nemačkoj. Poznat je i kao umetnički direktor bečkog Impulstanc festivala. Delirijum detinjstva, njegov najličniji solo rad s kojim će nastupiti na festivalu, jeste potresno vraćanje u prošlost i podsećanje na svet koji umire od gladi. Ovaj solo je nastao 1990. godine i u svojoj aktuelnosti do danas nije takoreći ništa izgubio.

Amanda Miler je pre dve godine u Kelnu osnovala plesnu trupu Pretty Ugly Tanz, kao nastavak Pretty Ugly Dance Company. Ova koreografkinja je u stalnoj potrazi za novim mogućnostima, za povezivanjem različitih stilova, preoblikovanjem klasike, iznalaženjem novih formi pokreta. Na festivalu će njena trupa igrati „njenu“ Žizelu.

Na festivalu će nastupiti i Talia Paz, koja važi za izvanrednog izvođača. Rođena u Njujorku, učila ples u Izraelu i Holandiji, Talia je radila u najvećim svetskim plesnim kompanijama (između ostalog i u DV8) i sa najvećim koreografima. Specijalno za nju kreirane su koreografije – Magnolija i Habajata.

Tulza Balet dolazi iz Oklahome. Ova trupa je nastala 1956. godine i važan je deo američke plesne tradicije. Značaj gostovanja Tulza Baleta je, između ostalog, i u tome što će publika prvi put videti rad slavne koreografkinje Tvajle Tarp, pod nazivom Devet Sinatrinih pesama. Mnoge kompanije uzimaju baš ovaj rad, zbog njegove prijemčivosti, kada žele da izvode njena dela. Tvajla Tarp je ikona američke savremene igre već duže od 40 godina. Poznata je i po koreografijama za filmove Kosa i Amadeus.

Švedski Kulberg Balet je 1967. godine osnovala Brigit Kulberg, međutim, on je dostigao kultni status tek pred kraj prošlog veka zahvaljujući koreografijama njenog mnogo slavnijeg sina Maca Eka. Duhovit i vispren, Ek je postao koreograf broj jedan u svetu. U Aluminijumu, koji ćemo videti na festivalu, Ek je kao ključnu temu postavio – otpor, ali, kako kaže, „ne obavezno u političkom smislu, već više kao stav prema svakodnevnom životu“. Johan Inger, umetnički direktor Kulberg Baleta, predstaviće se svojim radom Kao ako.

Na kraju treba reći i to da se karakter regionalnosti festivala nije izgubio, kako bi se moglo pomisliti posle razgledanja programa. Regionalnost je samo promenila svoj pojavni oblik. Nije više reč o smotri predstava, već o igračima iz regiona koji će raditi zajednički plesni projekat. Naime, 20 odabranih mladih profesionalnih igrača iz bivše Jugoslavije i iz Bugarske tokom aprila usvajaće novu plesnu tehniku i učiti delove iz tri Kilijanova baleta. Projekat se izvodi na inicijativu Holandskog plesnog teatra, a vode ga Kilijanovi stalni asistenti i sami igrači NDT-a. Prezentacija će prvo biti u Beogradu u okviru festivala igre, a onda i u zemljama regiona.

Intervju – Andres Helstrom, umetnički direktor Holandskog plesnog teatra: Potreba za promenom

„S obzirom na to da nove generacije igrača zahtevaju nove generacije koreografa, glavni zadatak koji treba ispuniti jeste naći i uključiti nove koreografe“

Na mesto umetničkog direktora jedne od najvećih svetskih kompanija u oblasti savremenog plesa Holandskog plesnog teatra (Nederlands Dans Theater – NDT) Andres Helstrom došao je iz Švedske. Pre toga je bio umetnički direktor Geteborg Baleta i postao poznat kao neko ko je pomerio granice ove trupe transformišući njen klasični repertoar u savremeni. I danas ga prati reputacija umetničkog direktora koji je uvek u potrazi za kreativnim igračima spremnim na eksperiment.

Zajedno sa NDT-om, Andres Helstrom će biti gost Beogradskog festivala igre. Zahvaljujući Ambasadi Holandije, razgovarali smo s njim i pre početka festivala.

„VREME„: U repertoar Geteborg Baleta uveli ste savremene koreografe. Kada ste došli u NDT, to je već bila najpoznatija kompanija savremenog plesa, s dominantnim Kilijan stilom, ali i s jakim uticajima Forsajta, Eka, Duata… Šta bi, po vašem planu, trebalo da bude korak dalje za ovu kompaniju?

ANDRES HELSTROM: Kad sam preuzeo Geteborg Balet 1999. godine, to je bila reprezentativna kompanija s naglaskom na narativnim baletima. Moj zadatak je bio da donesem novu reputaciju kompaniji, uvedem savremene koreografe, popravim kvalitet igrača, bilo je tu mnogo stvari koje je trebalo uraditi. To je bila kompanija koja nije imala iskustva sa radovima Forsajta, Kilijana, Duata, Naharina i drugih, tako da sam ih uveo u repertoar. Takođe, za svaku plesnu kompaniju je važno da izvodi kreacije urađene baš za nju. Zato sam naručivao nove komade od mlađe generacije koreografa kao što su Tero Saarinen, Jakopo Godani, Martino Miler, Vejn Mekgregor i mlađih švedskih koreografa. Međutim, ako nemaš dobru grupu igrača, ne možeš tražiti koreografe, ako nemaš dobre i zanimljive koreografe, ne možeš privući odlične igrače – kvaka 22? U Geteborgu sam imao mogućnost da u prvoj sezoni dovedem deset novih igrača koje sam pažljivo odabrao, čime sam postavio određeni standard, što je onda inspirisalo celu grupu.

Sa NDT-om, njegovom istorijom i repertoarom, zadaci su bili drugačiji, više kao – kako zadržati visok nivo? Kako održati kreativnost unutar kompanije koja je tako važna za savremenu igru? Kada sam pre više od tri godine počeo da radim kao umetnički direktor NDT-a, bilo je očigledno da je prvo trebalo popraviti atmosferu unutar glavne grupe NDT I, kao i nivo izvođenja. Zvuči lako, ali to zahteva vreme i strpljenje.

Time što imamo velike koreografe u samom teatru, kao što su Jirži Kilijan i Lajtfut–Leon, već je bio obezbeđen odličan repertoar. Ono što je manje poznato jeste da NDT takođe naručuje radove mnogih koreografa spolja. S obzirom na to da nove generacije igrača zahtevaju nove generacije koreografa, glavni zadatak koji treba ispuniti jeste naći i uključiti nove koreografe. Otkad sam u NDT-u, uveo sam oko deset koreografa, novih za NDT i novih za holandsku publiku. Dakle, Holandski plesni teatar je kombinacija repertoara Kilijan i Lajtfut–Leon, s jedne strane, i reprezentativnih koreografa koje sam pozvao spolja, s druge strane. Zajedno, oni pospešuju razvoj grupe fantastičnih igrača.

S vaše tačke gledišta, da li NDT razmišlja o konkurenciji?

Iskreno, ne razmišljam o drugim kompanijama i konkurenciji. Umesto toga, mislim da treba da pozdravimo raznovsrnost, koju čine, na primer, Forsajtova kompanija, Kulberg Balet, Pina Bauš, Bačeva, kao i sve klasične kompanije. Pitanje nije „ko je najbolji“, mnogo je važnije da postoji širok spektar inventivnih, visokokvalitetnih plesnih kompanija.

Poznati ste po tome da podstičete igrače da se razvijaju u koreografe. Koliko su igrači zaista spremni da postanu koreografi i koliko NDT ulaže u te novajlije?

Zna se da biti dobar igrač ne znači biti i dobar koreograf. Ali, istina je, zaista ohrabrujem koreografske talente unutar grupe. I talenti postoje. Ubeđen sam da se neko može razviti u koreografa samo ako mu date mogućnost i podržite ga u stvaranju. U prvoj sezoni u NDT-u uveo sam program „Dolazeći koreografi“, gde su tri igrača dobila mogućnost da naprave po jednu koreografiju. Iako je produkcijski budžet umeren, oni imaju svu podršku, na primer oko vremena za probe, i potpunu tehničku, produkcijsku, marketinšku, administrativnu podršku. Za prezentaciju ovog programa izabrao sam manji teatar u Hagu (400 mesta), tako da izvođenja mogu biti ponovljena i nekoliko puta. Do sada se to događalo jednom godišnje. Sledeće sezone dva koreografa, igrači NDT I, napraviće po jedan komad za našu mlađu kompaniju NDT II.

Da se vratimo u Geteborg… Šta biste poručili nekome ko takođe želi da transformiše tradicionalnu kompaniju u savremenu?

Transformisanje Geteborg Baleta zaista nije bilo lako. Mada, nosim divna sećanja iz tog vremena, i neka manje divna…

Pored nivoa igrača i repertoara koji neko želi da uvede, takođe treba obratiti naročitu pažnju na celokupan pomoćni kadar, kao i na budžet, na broj produkcija i izvođenja.

I. M.