Posetimo još jednom Njujork usred sedamdesetih. Raspad grad u kome je istovremeno sve nemoguće i sve moguće. Megalopolis tadašnjeg sveta, najveći grad na planeti, sa najvećim brojem ulica i najvećim brojem izgubljenih ljudi na njima. Mesto na kome se upravo crtaju prvi grafiti. Mesto sa najviše ubistava u SAD. Mesto na kome đubretari više ne rade.
Kamioni koju tuda prolaze često mimoilaze plavušu koja ide Hudson ulicom i vozači joj dobacuju „Hey Blondie“! Deborah Harry njeno je ime, radi kao kelnerica u klubu Max’s Kansas City, i sa svojim momkom, Chrisom Steinom, pokušava da sastavi bend – na osnovu reakcija kamiondžija, čini im se logičnim da grupa mora dobiti ime po najprepoznatljivijem sastojku: plavuši.
IZGLEDA SUPER U PLAVOM: Žensko oslobođenje kroz pop muziku išlo je u skokovima. Bile su tri faze – Janis Joplin je nastupila razbijački se žrtvujući za opštu stvar (potom je tom stazom sledila Patti Smith), onda je Joni Mitchell naznačila drugačiji način u kome se može biti jednako lepa i jednako intelektualna, a govoriti u ime svih, što je bilo izuzetno privlačno kao novitet, no tek je pojava Blondie donela model koji je zacrtao budućnost za sva vremena: kako istovremeno biti seksi, dostojanstven i pametan za ugled.
Rođena 1945. na Floridi, majka sa preambicioznom pijanističkom karijerom ostavila je i sa tri meseca usvojio ju je par službenika iz Nju Džersija. Deborah Ann „Debbie“ Harry stigla je do Njujorka već 1968, sa svoje 23 godine, i od tad je polako postajala protagonista tamošnje kulturne scene na više načina, uglavnom povezanih sa muzičkom scenom.
Hipi fazon je tada bio na vrhuncu, pa je i Debbie odmah pokušala sa folk-rock stvaralaštvom, kao prateći vokal grupe Wind In The Willows. Imala je niz uobičajenih dnevnih ili noćnih poslova: kao sekretarica u predstavništvu BBC-ja, kao Plejboj zečica, i konačno – i najvažnije – kao kelnerica u Max’s Kansas City klubu, koji je uz CBGB bio glavna tačka okupljanja najvećeg broja novih rok bendova. Bilo je to mesto na kome su se formirali ukusi i stilovi – u tom trenutku Max’s Kansas City je možda više bio uporište glam rock sastava, a CBGB je polako nalazio svoj podrumski pravac kroz podršku prvim pank grupama – buduća Blondie će biti jedna od retkih koji su se inspirisali atmosferom oba kluba, pa su kao bend uspešno prolazili na oba mesta, mada je među njima vladala konkurencija, te nije baš svako ni mogao da nastupa i u jednom i u drugom lokalu.
U ključnoj, prelaznoj posthipi fazi, Debbie je nastupala kao vokal uz druge dve pevačice u grupi The Stilletos, koja se nadovezivala na devojačke pop bendove iz šezdesetih, upoznavši tu došljaka gitaristu Chrisa Steina, svog životnog i umetničkog partnera sledećih decenija. Malo dostupnih fotografija ove postave postoji, ali na njima je Debbie crnka – lik Blondie je tek trebalo izmisliti, što se desilo sa razlazom ovog sastava i susretom s producentom i kompozitorom Richardom Gottehrerom, poznatom upravo po pop hitovima i radu sa all–girls postavama tokom šezdesetih, u tom trenutku u potrazi za nečim sličnim u sedamdesetim godinama. Njegovo veliko zanatsko umeće i njen super novi lik opore, samosvesne, a seksi plavuše, ono je što će ih kao ideja držati skupa tokom 1976. i snimanja debi albuma nove grupe pod imenom Blondie, za malu izdavačku kuću Private Stock Records, posvećenu jednokratnim pop hitovima.
Prvi singl – „X Offender“ – prolazi nezapaženo, kao i ceo album nazvan po imenu grupe, objavljen decembra 1976. Međutim, ime Blondie je postalo dovoljno prepoznatljivo, do te mere da su koliko sledeće godine, zahvaljujući poslovnim problemima originalnog izdavača, dobili priliku za ponovno objavljivanje iste ploče kod mnogo veće kuće Chrysalis, čime dospevaju do globalnog tržišta, što je u to vreme obično značilo anglosaksonske zemlje plus Nemačka i pomalo Francuska, Skandinavija i zemlje Beneluksa.
Za divno čudo, kao i u slučaju ABBA, upravo je veliki uspeh u Australiji nagovestio svetsku slavu . Tamo je singl „X Offender“ istog časa postao velika stvar, a album hit, otvarajući im velika poslovna vrata za dobijanje ozbiljnih uslova produkcije drugog albuma „Plastic Letters“ (1978), posle koga je Blondie postala najvidljivije lice novog talasa u mainstream medijima.
POWER BLONDE: Prvi album „Blondie“ predstavljao je potpuno osveženje na tadašnjem tržištu, jer je ponudio modernu verziju pop-rok benda, za koju je kritika tada koristila oznaku „power pop“ – kratke, energijom nabijene melodične pesme, sa minimumom rock’n’roll pirotehnike. Sve što je bilo suprotno tadašnjim vrhunskim rokerskim dometima definisanim stadionskim prostorima i odgovarajuće grandioznim solažama, ali suprotno i tadašnjim kičasto-ljigavim pop hitićima za ubrzano zaglupljivanje tinejdž populacije.
Današnjem slušaocu ovo ne mora izgledati kao preterano brza muzika, ali u ono vreme je bilo dinamički korak ispred vremena. Osim dve udarne („X Offender“ i „Rip Her To Shreds“), većina „sporednih“ pesama je naprosto odlična i govori o bendu koji posle godinu dana sviranja po klubovima zna šta radi, nadovezujući se na mitove i prevodeći ih na svoj eklektičan jezik, što je pop strategija, ali sa gardom opasnog rok benda – tako ovde nalazimo diskretne momente odavanja počasti Velvet Undergroundu, New York Dolls, Davidu Bowieju, Shangri-Las, The Ronettes, odmah pored samosvojnog minimalističkog, ubitačnog rokerskog kidanja, karakterističnog za tadašnju njujoršku školu. Ona je ovim albumom dobila isto što i prvim albumom The Ramonesa: konačnu definiciju svog pogleda na svet.
Kombinacija neodoljive slatkoće u nezaboravnom pevanju i govoru Debbie Harry, pojačana novitetom u vidu slikovitih tema na Farfisa klavijaturama Jimmyja Destrija, funkcionisala je kao stalno zategnuta protivteža Steinovim kratkim gitarskim napadima i ulično osvešćenim tekstovima, te genijalnom Clem Burkeovom bubnjanju. Ovaj kontrapunkt slatkog izgleda i gorkih reči, imao je opasan ukus stvarnog života – kroz lik Blondie kao tough gradske devojke koja se nosi sa svojim ranjivostima, ovde se poigravalo sa malograđanskim stereotipima koji samo što se nisu srušili: bio je to model estetike koji su u godinama što su sledile skinuli mnogi new wave bendovi.
ZA 50 CENTI VIŠE: Kakvi su to dani bili, rečito govori jedno svedočenje: Wayne/Jayne County, najpoznatije transrodno rok biće njujorške scene, kazuje da je na istom mestu kupovao garderobu kao i Blondie. To su bila sva ona mesta na kojima se moglo nabaviti nešto efektno, ali jeftino, ispod svake cene. U Njujorku, u to vreme, takve su bile ulične tezge i jeftine prodavnice koje su držali Portorikanci. Wayne nam u svojoj odličnoj autobiografiji „Man Enough To Be A Woman“ do detalja na jednom mestu opisuje kako su te kupovine sa obaveznim cenjkanjem izgledale i kako je često na svojoj komšinici Blondie tokom njenih nastupa 1975–1976. viđao odevne predmete koje je tokom dana i sam razgledao na ulici. I o tom odevanju govori sa najdubljim poštovanjem: „Debbie je nosila polovnu odeću, male sandalice kakve su nosile bake, a koje je verovatno našla negde za 50 centi, i imala je mišje plavu kosu. Bio je to na delu stari njujorški fazon mangupskog izgledanja zato što stvarno nemaš novca – ali koji je postao stil.“
O počecima sastava se tu piše kao skromnim, ali efektnim – onako kako i priliči bendu koji tek pokušava da bude primećen, sa prvim koncertom slučajno održanim pored mesta na kome je snimljen „Taksista“; sa redovnim nastupima u irskom pabu nasred kafane koja nema nikakvu binu; sa nedorečenom postavom, još bez klavijatura; sa lutanjem od slađanog girl sastava do čistog panka; sa trademark cupkanjem pevačice ispred benda dok lokalne babe i pijanci viču pevačici da malo više „meša“. Debbie je na toj sceni naučila da dominira, a bend će sam reći da su prvobitno nastupali na svakakvim mestima, jer u to vreme u Njujorku nije bilo kluba u kome se svirala rok muzika na koju je moglo da se igra, što je bio njihov žanr.
Drugim rečima, Blondie su radili isto što i Ramones, pretvarajući trashy izgled u stav. Samo iz stopostotno ženskog ugla, čineći ženstvenost konačno moćnom u modernim vremenima.
DEVOJKA ZNA ZA BOLJE: Pravljenje Blondie imalo je značaj umetničkog, ali na duže staze – ispostaviće se – i političkog čina. Teško je danas opisati jasnim rečima svet u kome muškarci tretiraju ženu kao nešto što mora da sluša, ali tako je bilo. Mnogo godina kasnije, Debbie će izjaviti: „Postojala je zavera muškaraca.“
Kao i mnoge devojke posthipi generacije, Debbie se osećala suviše slobodno i nadmoćno da bi postupala u skladu sa bilo čijim očekivanjima, osim svojim – ona je formulisala pravila svoje igre, stvarajući svoj lik seksi plavuše koju morate poštovati. U tom trenutku, to je bilo ime revolucije.
Bilo je potrebno da se pojavi devojka, i to plava devojka, pa da svet bude dodirnut prisustvom novotalasne estetike. Sve te cinično romantične pojave tog doba, od Sex Pistolsa do Johnnyja Thundersa, nisu mogle da se probiju do mainstream štampe, osim kao zločinci u najavi. Tek kad su mediji sagledali činjenicu da i lepe cure to rade, odnosno da je new wave i ženska stvar, te da se nešto novo prelama i u devojkama, počelo je afirmativno da se piše o temi. Još jednom, muzički i modni časopisi su učinili revoluciju prihvatljivom. Sasvim sigurno se ona ne bi ni desila, da nije bilo devojčica.
KONTRA BLAJHANIH MUŠKARACA: New wave je po svemu bio ključna prekretnica u prisustvu žena u popularnoj muzici. Odjednom je, krajem sedamdesetih, bio stvoren novi ženski princip, potpuno ravnopravan u svojim očekivanjima od sveta sa muškim.
Najveće postignuće grupe Blondie – ono po kome se meri istorija – jeste u tome što je uspela da napokon proda new wave širokom tržištu. Odsudna bitka se vodila u Engleskoj i njenim prestonicama šou biznisa, a na tom frontu je rešeno da je primer Debbie Harry – onaj pravi primer, kako na tržištu upakovati novotalasnu estetiku, a sa njom i beskompromisnu novu ženstvenost. Potom su došli mnogi koji su mislili da je to neki fazon, čak i blajhani muškarci koji su se nazvali The Police, i cela stvar je polako počela da gubi smisao – kao da nije bilo dovoljno što su se ofarbali u plavo, njihov zvuk bio je skinut novotalasni, ali poruke nisu imale veze sa svežom kemp ironijom koja je provejavala muzikom Blondie kroz svaku pesmu, ne gaseći romantiku. Na tom frontu se vodila borba za dušu muzike, i ona je u godinama koje su sledile, naizgled nepovratno izgubljena.
POLITIKA IZGLEDA: Debbie Harry je oduvek otelotvorenje obećanja da se nešto drugačije, veliko i lepo može i nama dogoditi. Njen imidž bio je kao izgled slobode koja se može desiti, tu, iza prvog ćoška.
„Politika izgleda“ na prapočetku medijskog doba i sveprisutnosti televizije bila joj je više nego jasna, zahvaljujući kratkom ranom kontaktu sa Warholom. Svetao prethodni plavkasti primer undeground plavuše njujorške scene, neizbežne u Max’s Cansas Cityju – Cyrinde Foxe, čuvene po brakovima sa Davidom Johansenom, te Steveom Tylerom – bio joj je svakodnevno pred očima. Ali ona je tražila nešto drugo, a ne da bude uvažena članica rokenrol VIP ergele; nije imala mnogo uspeha ni kod Warhola, kao da nije mogla da se uključi u njegov koncept velegradske dekadencije. Instinkt za samoodržanjem joj je bio jači od svega toga. Bila je suviše zauzeta „pravljenjem sebe“.
Često se obraćalo previše pažnje na činjenicu da je Debbie u godinama pre Blondie bila kraće vreme zaposlena kao Playboy zečica ili go-go plesačica u Union Square klubu – ali tu je svakako naučila nekolicinu stvari veoma korisnih za „pravljenje sebe“, a jedna od njih je bilo poigravanje seksualnim stereotipima i ulogama, da bi se nešto poručilo, a da ne pominjemo umetnost izazovnog oblačenja ili dobrog šminkanja, tako da ne izgleda vulgarno. Sve to slilo se u personu po imenu Blondie, čim su istorijske okolnosti dozvolile. Taj novi lik iskazivao je toliko toga o novom vremenu koje je došlo – u kome je seks konačno postao vlasništvo žena.
PROTIV UKIDANJA TAJNE LJUBAVI: Nesumnjivo je prvi album Blondie doneo sa sobom svež erotičan duh, smiksan sa uličnim humorom – kao ukrštanje Ramonesa i ABBA – kad se danas sluša, ostavlja nas zaprepašćene vrcajućom pozitivnom životnom energijom, koje nigde nema više oko nas. Postoji nešto duboko uznemirujuće u ovom nestajanju erotike iz svakodnevnog života i rastu pornografije – verovatno namerno, jer se mistika erotike ne može zapakovati & prodati tako uspešno kao golo telo i suva akcija. Bilo šta tajnovito i pomalo misteriozno nema taj shock value potreban za instant uspeh na tržištu. I tako počinjemo da shvatamo da je ukidanje tajne kao takve, pravi cilj tržišne demokratije kakva nam se nudi u današnje vreme kao najidealnije društvo svih vremena – ali u njoj svi znaju sve o svima, i zabranjeno je imati bilo kakve sanjarije koje se ne mogu zadovoljiti.
Međutim, upravo je to osnova vredne pop muzike: ona nam omogućava da kroz nju odsanjamo svoje snove, da dotaknemo ono o čemu samo maštamo, da proživimo neki drugi život. Ta drhtava mala iluzija da se može drugačije postojati – koja razlikuje ljude od potrošača – ono je što nedostaje u današnjoj pop muzici i u današnjem svetu. Danas se, naime, ne može drugačije postojati.
Ovog časa na Youtubeu možete naći i slobodno preslušati prva dva albuma grupe Blondie, ali obratite pažnju: na oba su dežurni internet cenzori obrisali po jednu pesmu, koja se nekom učinila suviše smelom. Nadam se da ćete biti dovoljno zainteresovani da sami ustanovite šta je smetalo novom lažnom moralu.
FANOVI, ISKRENO: Jeffrey Lee Pierce iz Gun Cluba sa obožavanjem je vodio njen fan club (a njegov najbolji drug Kid Congo Powers fan club Ramonesa), Madonna je navodi među presudnim uticajima. Warhol će se kasnije odužiti fascinaciji Debbie Harry blistavim portretom, akrilikom na svilenom platnu iz 1980, jednim od njegovih najcenjenijih poznih radova – stavljajući je još tad u red pop ikona najvišeg reda. Blondie su postali, u međuvremenu, deo Rock’n’roll Hall of Fame (2006), priznati kao momenat prekretnice u popularnoj kulturi.
U godinama koje su usledile, subverzivno, a emotivno, Blondie je menjala živote svojim delikatnim dodirom, i beskompromisnim stavom, nikad ne štedeći na sebi, sve do negde 1982, otprilike u isto vreme kad se i ABBA raspala… Bio je to odloženi kraj epohe u kome je pop muzika još bila stvar koja se pravila zanatski, na talenat, svojim rukama, telom, i osmehom.
Fanovske zabeleške kažu da je boja njenih očiju zelena. Verujte promoteru koji ju je u oči gledao: ljubičaste su. Ili se bar tako činilo u jedno davno beogradsko prepodne. U stvari, oči onih koje volimo uvek su onakve kakve nama odgovaraju.
