Naš narod još veruje u poslovicu „ko peva zlo ne misli“. U tom duhu, na televiziji Pink se emituju snimci nastali tokom audicija za „Zvezde Granda„. Širom Srbije, hiljade ljudi prijavljuje se da pred komisijom na čelu sa Saletom Popovićem otpevaju nešto. Mnogima je to životna prilika, mogućnost da zasijaju na nekoliko minuta, da ovekoveče svoj lik i dožive vorholovskih pet minuta medijske „slave„. Ukoliko lepo pevate, ili vam ceo život govore da lepo pevate, ili vas celog života lože da lepo pevate, dovoljno je da dobijete startni broj i pokušate da postanete Zvezda Granda. Ovim dobijate šansu da direktno popričate sa Saletom Popovićem, ili Brenom, ili nekim od producenata i kompozitora koji sede pored njih. Niko ne može da vam zabrani da sanjate, da ćete uprkos sirotinji, nekom ličnom nedostatku, godinama poniženja u maloj sredini – možda baš vi postati zvezda, bez obzira na to što niste mladi, lepi ili talentovani.
Ovaj san je osnova mnogih TV rijaliti programa, bilo da se od vas traži da pokažete talenat („Ja imam/nemam talenat“), lepotu („3x Da“, „Miss“), muzikalnost („Idol“, „Star akademija“, „Operacija trijumf“…), ili osebujnu ličnost („Veliki brat“) ili sposobnost da preživite i na pustom ostrvu („Survajver“, „Maldivi“). U svakom slučaju, televizija voli neobične ličnosti, voli pretvaranje žabe u princa i babe u devojku.
Međutim, svi ovi programi i sve audicije moraju imati dva jasna i nedvosmislena elementa. Prvi se tiče propozicija i ne daje takmičarima iluziju da će samim pojavljivanjem ozbiljno konkurisati za učešće. Mora biti potpuno jasno šta će biti sa snimcima izbora, osim činjenice da ćete obećati nekome „da će biti na televiziji„. Tu upravo dolazimo do ogromne zloupotrebe jedne prirodne želje za popularnošću. Stotine ljudi peva pred Sašom Popovićem, često su predmet sprdnje i ponižavanja, a snimci njihovih „nastupa“ postaju deo emisije „Izbor za zvezde Granda“ i hitovi na Jutjubu. Dakle, bez obzira na vaš talenat, vi postajete zvezda (ili antizvezda) i služite da zasmejete ljude. Svi oni gradski ridikuli, ili gradske legende, koje poznaju naša mala mesta, tako postaju samo „duhoviti intermeco“ u Zvezdama Granda.
Kao psiholog, posebno sam bio zatečen sistematskim i ponižavajućim tretmanom osoba sa psihološkim problemima u ovoj emisiji. Prosto je neverovatno da nakon nekoliko godina zloupotrebe nikome nije palo na pamet da reaguje. Protekle nedelje gledao sam svojevrsni „izbor“ sa kastinga gde se Popović i ostatak žirija sprdao sa čovekom koji navodno komunicira sa vanzemaljcima. Već na prvi pogled bilo je jasno da je reč o čoveku kojem je potrebna pomoć, ali koji je uprkos svojim problemima donekle prihvaćen u svojoj sredini. Slično se ranije dešavalo sa osobama sa konfuznim polnim identitetom, ili osobama ometenim u razvoju. Svi ovi ljudi postali su predmet zezanja tokom snimanja (od žirija i ostalih učesnika), a kasnije su emitovani u TV programu u veoma pogrdnom kontekstu. Kada vidite nekog nesrećnika da svira ili peva na ulici, sigurno nećete dobiti želju da ga ponižavate. Ovo mi deluje još licemernije ukoliko na istoj televiziji vidite šou „Gavrilovići„, gde porodica sa osmoro dece, na rubu gladi, predstavlja TV zamorče.
Sve međunarodne konvencije štite prava duševnih bolesnika i sprečavaju njihovu zloupotrebu, a ponekad sam imao utisak da gledam vašarsku predstavu sa bradatom ženom ili dresiranom mečkom. Nisam siguran da je bilo ko od kandidata bio svestan (ako je uopšte bio upoznat) šta će biti sa snimljenim materijalom. Ovo se, draga gospodo, jednostavno ne sme raditi, ma kako nekom delovalo smešno!
Sa druge strane, ovo apsolutno ne znači da osobe sa posebnim potrebama, telesnim nedostacima ili psihičkim problemima moraju biti uklonjene sa malih ekrana. Neobično je važno, ili neophodno da oni ne budu izolovani deo društva, koji nema pristup masovnim medijima. Takođe, u svakom društvu postoji strah od duševnog poremećaja sa kojim neuka sredina izlazi na kraj – tako što mu se podsmeva. Ja sam ubeđen da ovi ljudi imaju šta da nam kažu o sebi, o svojim problemima, da dobiju ravnopravni status u društvu, i zato je neophodno da budu vidljivi. Stepen demokratičnosti nekog društva meri se, između ostalog, i odnosom prema duševno obolelim. Zato molim i apelujem da od njih ne pravimo cirkus, ni u Grandu niti bilo gde drugde.
