U Srbiji su završeni još jedni izbori. Ovog puta nismo birali političare već je nacija glasala o tome da li bolje peva Mirna, Nevena ili Sara. Pitam se da li su izbor za Prvi glas Srbije (PGS) i prateća medijska pompa znak naše očajničke želje i potrebe da živimo normalno i zabavimo se, ili još jedno melodično i euforično okretanje glave od naših večitih problema.
Prema rečima organizatora na PGS javilo se više od 5000 kandidata, napravljena je selekcija i konačno su počele eliminacije. U žiriju su Vlada, Aleksandra i Mare, a ideja je da se pop muzika vrati na male ekrane u obliku takozvanog mainstream pop zvuka. Paralelno se odvijaju i izbori za finale programa „Zvezde Granda“ (Pink) i „Ja imam talenat“ (RTS). Ukratko, TV forma gde se bira neko ko najlepše peva – izuzetno je popularna u Srbiji, do te mere da postoje 3 konkurentska šou-programa na 3 konkurentske televizije.
MOTIVI I PREDRASUDE: Hajde da prvo ispitamo motive. Ako pobedite na RTS-u dobićete 100.000 evra, ako pobedite na Prvoj dobićete 100.000 evra i (navodno) album uz prateću promociju. To mu dođe kao bonus, ali do danas nisam otkrio ko će biti autori muzike i tekstova na tom famoznom albumu. Organizatori tvrde da će to biti sve sami hitovi, a meni miriše kao da će žiri biti uključen u posao oko albuma.
Ako pobedite na Grandu, dobićete sigurno album, imaćete obezbeđene tezge po zemlji, regionu i širom sveta, ali ćete ozbiljan deo para davati onima koji su vas stvorili – Saletu Popoviću. Bez dileme – tu će biti para, možda i ozbiljnih para, ali tu su pravila mnogo surovija. Dakle, možemo zaključiti da je svako pevanje i ovde za pare, jer postoji realna šansa da svoj talenat, lep glas ili izgled promovišete i iskoristite da vam pevanje bude buduće zanimanje.
Drugo uverenje koje ovde vlada vezano je za nepresušan izvor muzičkog talenta našeg naroda. Ako je broj takmičara za ova 3 takmičenja otprilike isti – onda je svake godine 15.000 kandidata spremno da peva na izborima! Pa to vam je kao na lokalnim izborima u Srbiji, samo što ovi na lokalu kada ih izaberete pevaju borbene 4 godine, za vaše pare.
Postoji tu ogromna energija, to je ogromna TV piramida na čijem vrhu su samo 3 pobednika (ili pobednice). Pravo pitanje je da li ove hiljade koji nisu uspeli u šou vodi potreba za zezanjem, snovi o slavi i parama (svejedno da li su realni ili nerealni), patologija ili možda najpre – beda? To „topovsko meso“ za rijaliti programe je za mene najjača etička dilema, jer neko je savladao strah, frku od javnog nastupa, izveo svoj šou i propao kroz pod. U šou-programu PGS to propadanje je i bukvalno. Cela ta armija gubitnika u suštini je scenografija za šou, materijal kojim se on hrani, uvek na granici podsmeha prema onima koje su iluzije dovele do mikrofona i scene.
Treća predrasuda vezana za ovu vrstu takmičenja proizašla je iz borbe za TV rejting među televizijama. Kobajagi – RTS, Pink i Prva imaju svoju profilisanu publiku, pa su i izbori žanrovski različiti. Kobajagi, žiri i takmičari negde pevaju zabavne a negde narodne. To je naravno besmislica koja je dala masu materijala žutoj štampi. Verovatno je u svim izborima i žirijima u sva 3 pevačka nadmetanja jedini čovek čiju žanrovsku opredeljenost ne dovodimo u pitanje – Ivan Tasovac. On je uspeo da iskoristi popularni šou „Ja imam talenat“ da Srbima približi klasičnu muziku od koje poslovično zaziru jer se na televiziji emituje samo kad je dan žalosti, daleko bilo. Svi ostali, ali svi, bavili su se tokom karijere i zabavnjacima i pop-folk napevima. Gledaoci sa tom činjenicom nemaju problem, pa mi je utoliko besmislenije insistiranje na žanrovskom puritanstvu.
IMITACIJE: Ne treba biti previše kritičan prema nadmetanja u pevanju. Svakako je dobro kada talentovani mladi ljudi dobiju priliku da nastupe na televiziji, da dobiju odgovarajući tretman u medijima, da neko osmisli njihov scenski nastup i dâ im nekoliko praktičnih saveta iz zanata. Ovaj pigmalionski program na kraju balade sažvaće snove i zaboravi takmičare – jer počinje kasting za narednu sezonu. U ovom delu pevanje na televiziji je nalik na nekadašnje muzičke festivale. Grand mu dođe kao Ilidža, a PGS i JIT (Ja imam talenat) postaju nalik na Opatiju, Splitski festival ili Beogradsko proleće. Opštine šalju autobuse sa navijačima, štampaju se majice i transparenti (Mirna, Nevena, Sara), pozivaju se sugrađani da šalju SMS glasove, kao nekada Đokisti i Mikisti.
Postoji još jedna sličnost sa festivalima, koja je ujedno i osnovni razlog što ne mogu da gledam pevačka nadmetanja. Iza nekadašnjih pevača su stajali kompozitori, pa su se publici smučili kada je Tonči Huljić pisao pesme za pet pevača po festivalu. Svi su zvučali i pevali isto. Danas u PGS ili Zvezdama Granda žiri uvek na kraju procenjuje koliko uspešno izvođači imitiraju svoje uzore. Nadmetanje je isključivo reproduktivno i imitatorsko, po pravilu – bez trunke autorskog doprinosa, čak ni u aranžmanu ili izvođenju. Od onih 15.000 prijavljenih na takmičenja postoji tek šačica kompozitora, kantautora ili kreativaca – koji su uvek tretirani kao lujke i frikovi. Ima da se peva šta ti se kaže – nema improvizacije.
Za razliku od manje ili više uspešnog imitiranja, koje se po licenci emituje u svim zemljama u okruženju – nemamo nijedno takmičenje autora. Da vas podsetim – osamdesetih godina je domaća muzika bila u trendu sa svetskim zbivanjima. Tada su bendovi i autori imali medijsku pažnju koju danas imaju takmičari u rijaliti programima. Tako su u Nedeljnom popodnevu (tadašnjem prajm tajmu JRT-a, mogli po cenu skandala da se pojave i Haustor i Idoli i ceo novi talas. Tu upravo leži najveća tajna koju niko ne otkriva ni zvezdama Granda ni Prvim glasovima – bićete dugo na sceni samo ako imate da ponudite nešto što je originalno, novo i samo vaše. Neće vam pomoći ni gornje ni donje lage niti trileri. Morate da pevate svoje pesme, ili tuđe na samo vaš način. Sve ostalo je klupsko ili kafansko imitiranje od kojeg može da se živi, ali koje je potrošivo i zamenjivo već u sledećoj sezoni. Iz vašeg pevanja mora da se vidi ko ste, šta ste, šta ste videli, čitali, gledali, otplakali, odsmejali, proživeli i odsanjali. Pevanje nije samo glas. Ovu istinu takmičari obično otkriju prekasno.
